Proteklog vikenda proslavljen je Uskrs po gregorijanskom kalendaru. U Beogradu, to znači da će vam bar tri-četiri puta tokom dana nepoznati ljudi zvoniti na vrata. U rukama drže plastificirane papire, nekakve dijagnoze, tužni neki ljudi, neki deluju uverljivo, neki ne. Vi otvorite, pomislite da vam je svratio neko poznat, ali odavno se ne odlazi kod prijatelja "da ih iznenadiš", kao u vreme naših roditelja. Najavljivanje se smatralo žešćim otuđenjem, pa i danas od starijih čujem rečenicu: "Ako ja treba da se najavljujem kod šure, paše, zeta, burazera, kuma, itd., onda neću ni da idem!"

Ovi nepoznati ljudi traže pomoć za lečenje, čak će vam ponuditi i priznanicu da ste dali dobrovoljni prilog. Bolest je izgleda ponovo najuverljiviji način da od nepoznatih ljudi tražite pomoć i pare.

Potpuno paralelno – TV programi su postepeno počeli da se pune apelima za humanitarnu pomoć. Od onih koji imaju traži se da pomognu da se nabave inkubatori, oprema za porodilišta, da se renoviraju bolnice, svratište za decu ulice, prihvatilište za decu, sigurne kuće za žrtve porodičnog nasilja, gerontološke centre, a tu su i one providne kutije po samoposlugama gde ćete donirati za Crveni krst, za starije sugrađane, za akcije UNICEF-a.

Barem jednom dnevno, na nekoj od nacionalnih televizija gledamo prilog o životu ljudi u ekstremnoj bedi. Na B92 to su prilozi sa juga Srbije, na RTS-u u emisiji "Srbija danas", PINK je počeo saradnju sa humanitarnim akcijama "Blica" ("Srce za decu"), a PRVA ima dnevnu dozu nevolje u "Explozivu".

Slike nesreće, sirotinje, državne nebrige na svakom mogućem nivou – od opštine do republike postale su deo našeg TV programa u veoma značajnoj meri. Pitanje glasi – kako reagujemo na te strašne slike?

Stekao sam utisak da tokom tranzicije slike nesreće patološki pothranjuju naš privid da smo srećnici jer trenutno nismo bolesni, gladni, bez posla i nade, bez krova nad glavom. Nas je promašilo! Ćuti, nisam najgori/najgora, vidi kako ljudi žive! Taj osećaj čini da budemo još pognutiji, apatičniji i stegnutiji. OK, neki koriste priliku da pokažu svoju humanost, ali se to po pravilu ekranizuje i danas zove – društvena odgovornost. Ova vrsta pomoći je patent liberalnog kapitalizma gde oni koji pobede u surovoj borbi za kapital i natuku milione požele u jednom trenutku i društveno priznanje. Humanitarna pomoć se trampi za ugled i dobija se u društvima poput našeg – jeftino!

Vlast takođe voli ovakav tip aktivizma, jer suštinski ne dovodi u pitanje njenu neefikasnost. Skupićete pare za nečiji krov nad glavom, za učila, za javne kuhinje, za medicinsku opremu, ali nećete tražiti smenu ministara zdravstva, obrazovanja, socijalne politike. Naprotiv – oni će se rado priključiti akciji i pred kamerama je podržati.

Međutim, danas smo došli stepenicu ispod ovog stanja. Sve češće na televiziji vidimo decu koja bukvalno umiru pred našim očima, jer nema para za operacije u inostranstvu. Nedavno je u Kragujevcu umrla devojka po imenu Danica, jer je za operaciju srca nedostajalo 18.000 evra. Roditelji i prijatelji su uspeli da skupe 112.000 evra, ali nažalost – bilo je kasno. Ne bih da vas dalje podsećam na sva druga imena dece i odraslih koji vode te bitke za život koje se mere veličinom prikupljene sume i preostalim vremenom. Poslednji primer je Tijana, za čiju operaciju srca prijatelji i porodica prikupljaju milionsku sumu. Posle apela Sergeja Trifunovića akciji su se pridružili i ljudi iz Bosne. Sergejev kolega Feđa Štukan je novac prikupljen za spasavanje jednog beskućnika donirao za Tijanu. Njihova akcija je propala, čovek je umro, ali su se iz regiona javili ljudi raznih vera i nacija u želji da pomognu. Dokazali su se kao ljudi, a imam utisak da je njihova potreba i pomoć delom stigla jer dobro znaju da ni njihove vlade, institucije i fondove, baš kao i naše – ova rastuća nesreća baš ne potresa. Dobro je da nismo oguglali, sve nas potresa ljudska nesreća i naravno da će ljudi još jednom pokazati solidarnost koja će svima zagrejati srca. Znam da ćemo svi pokušati da pomognemo kada nekom detetu počne da curi peščani sat i kada počinje trka sa vremenom da se spase život, ali molim vas da ne zaboravimo da pitamo – u kakvim to državama živimo? Da li je svaka kritika estradnog humanitarnog TV šou-programa danas nalik na preispitivanje estradnog patriotizma pre deset godina? Da li je država koja nema novca da spasava i leči svoju bolesnu decu, a ima aparat i birokratiju koja guta milione – funkcionalna i dostojna poverenja i minimalno etična. Čiji mi to posao ponovo radimo? Srećno Tijana!

P.S. Novčanu pomoć za Tijanu možete uplatiti na žiro-račune Komercijalne banke a.d. Beograd, Svetog Save 14 na ime Tijana Ognjanović, Roze Luksemburg 35, 11000 Beograd – Dinarski račun: 205-9011004816395-73 Devizni račun: SWIFT: KOBBRSBG, IBAN: RS35205903101860366239