Kada je izdavačka kuća Ašet (Hachette) kupila prava za autobiografiju Vudija Alena, nesumnjivo je očekivala da će ta knjiga biti kontroverzna. I nesumnjivo je očekivala da će doživeti komercijalni uspeh. On je, napokon, jedan od velikih američkih pisaca i režisera. A ozloglašenost i bes koji ga prate nakon što ga je kći Dilan Ferou optužila za seksualno zlostavljanje pobuđuje dodatno zanimanje za ono što bi na tu temu mogao imati da kaže. Nakon što je osoblje izdavačke kuće u znak protesta obustavilo rad u petak, i nakon kritičkih izjava Dilan i Ronana Feroua, kuća je odustala od objavljivanja. Ta knjiga je veoma brzo postala isuviše štetna za Ašetov ugled da bi bila objavljena.

Ovakav postupak bi morao da zabrine i pisce i čitaoce. Ašetovo osoblje koje je obustavilo rad prošle nedelje nesumnjivo je smatralo da radi ispravnu stvar u moralnom smislu – protestuje zbog objavljivanja knjige čoveka koji je optužen za zlostavljanje vlastitog deteta. Međutim, kao što je ponovljeno mnogo puta, istraga protiv Vudija Alena vođena je u dva navrata, ali optužnica nikada nije podignuta. Ništa nije dokazano. Zapravo, ne postoji prihvatljiv razlog za neobjavljivanje knjige Vudija Alena.

Osoblje koje je obustavilo rad nije se ponašalo kao osoblje izdavačke kuće nego kao cenzori. Od detinjstva gledam filmove Vudija Alena i volela bih da pročitam njegovu knjigu. Želela bih da je pročitam čak i da je proglašen krivim, zato što me zanimaju taj čovek, njegov rad i njegov život. Ne proveravam moralnu čistotu ili krivični dosije nekog pisca pre nego što počnem da ga čitam. Kada bih počela da primenjujem principe Ašetovog osoblja, morala bih da očistim svoje police za knjige od pisaca koje najviše volim. T. S. Eliota i Roalda Dala za početak, budući da su bili antisemiti. U stvari, po tom osnovu morali bismo da šutnemo većinu kanonskih pisaca engleskog jezika.

Izdavači moraju da imaju hrabrosti – hrabrosti da objavljuju knjige koje se ne uklapaju u moralno ozračje i izražavaju stanovišta koja nisu u modi. Sedamdesetih godina, izdavači su se opetovano borili za pravo da objavljuju uprkos optužbama za opscenost. To su bile bitke koje su pomerile granice slobode izražavanja. U to vreme je Meri Vajthaus predvodila moralnu paniku, a proslavila se podnošenjem privatne tužbe protiv časopisa Gay News zbog objavljivanja pesme Džejmsa Kirkapa u kojoj rimski centurion ima seksualni odnos sa Isusom. Gay News je izgubio na sudu.

Intervjuisala sam velikog pisca i advokata Džona Mortimera malo pre nego što je umro – on je branio Gay News i zastupao mnoge koji su u to vreme bili optuženi za opscenost. Sećao se kako se Vajthaus molila u hodniku dok je porota većala. Mortimer mi je rekao da je javnost uopšte sklona da podrži cenzuru.

Tekovina pokreta #MeToo jeste to što smo na moralnu paniku počeli da gledamo kao na pozitivnu stvar – ne povezujemo je sa reakcionarnim figurama kao što je Meri Vajthaus, niti je vidimo kao prepreku napretku. Ljudi su počeli da se dive zatvaranju raznih stvari i držanju "pogrešnih" stanovišta izvan dometa javnosti. Neverovatno je da je mala grupa ljudi uspela da ubedi jednog od najvećih izdavača na svetu da se povuče, ali njihov cilj možda i nije toliko moralno valjan koliko oni misle.

Zapravo, pošto se radi o ljudima iz izdavaštva, postupak osoblja koje je protestovalo veoma je upitan. Ne želim da čitam knjige koje su dobre za mene ili su ih napisali ljudi sa čijim se stanovištima uvek slažem ili im se divim. Uvek se uplašim kada rulja, koliko god da je mala i načitana, stekne moć bez ikakve uračunljivosti, preispitivanja ili mogućnosti ispravke. To me plaši mnogo više nego mogućnost da autobiografija Vudija Alena "razvali" u knjiža-

rama.