Miodrag Kajtez je u pararomanu Porno vežbe pronašao nov, dinamičan, zanimljiv izraz i šteta je što sve u knjizi nije podređeno mogućnostima koje on pruža. Raniji susreti sa Kajtezovom prozom bili su obeleženi nekom nerazabirljivom težinom pa se činilo da uprkos potrazi za dubinom, kojoj ovaj kritičar nikada ne bi prigovorio, nešto nepopravljivo izmiče. Sada se neka nepodnošljiva lakoća uvukla u njegovu rečenicu zbog koje se Porno vežbe čitaju na talasu značajnih promena u savremenoj srpskoj prozi. Ta je promena dobra kad urodi plodom, ali sama po sebi nije dovoljna. Kada je o prozi reč, potrebna je i ostvarenost priče, zaokrugljenost i poetička uverljivost karaktera, upečatljivost motivacije, i drugo. U tome je Kajtez samo delimično uspeo. Kao da ga je ponela, i omela, neka nekontrolisana brzina – a ne bi trebalo da je tako jer je prošlo dosta godina od Svete Porodice (1993), sa kojom ovaj roman povezuje topos "svete sobe" – ili lakoća saopštavanja i preterano prepuštanje zavodljivostima izvanredne narativne fraze.

Stvar je u tome da Kajtezova priča samu sebe mistifikuje, skriva, zatamnjuje, i time protivreči jeziku koji sve iznosi na površinu. To je zavodljiv izraz koji deluje kao da je sasvim prost, plitak, površan, a zapravo su u njemu skriveni vrlo fini, najdelikatniji sociolingvistički i kulturološki kodovi. Urbana fraza Miodraga Kajteza, koja nije opterećena preteranim insistiranjem na žargonu nego odslikava mladost glavne junakinje u načinu na koji ona govori, modernističke pukotine u tekstu, poremećena sintaksa i tok priče, povremeno golicavi bezobrazluk, sve je to odlično. Početak knjige deluje kao da ga je napisao Irvin Velš, a to je u ovom slučaju kompliment.

Pošto ne može da podnese tu vrstu priče svedene na površinu pripovedanja, Kajtez se uplašio pronađene lakoće govora i u roman smestio Mičurina, Čoveka sa garancijama i kojekakve likove koji nisu ni prineti glavnoj junakinji, rođenoj lepotici, jednom maloletnom stvorenjcetu kojem nedostatak mišljenja uvećava životnost i šarm. Roman je neka vrsta rekonstrukcije incidenta: kakva je to vrsta paljevine i šta je spaljeno, kakva je to intervencija vatrogasaca i drugih, zašto je junakinja uhvaćena i od čega beži, te ponajpre kakav ju je tok života doveo u tu situaciju. Pričanje je opsesivno vezano za 26. avgust, a kraj ostaje nesaznan i nedomišljen, pa tako misterija ostaje misterija. Uostalom, sve tajne koje se razrešavaju i nisu tajne nego zagonetke. Kajtez neće da obesmisli skrivenu metafiziku romana običnim raspletom, nego izostavlja konačnu odgonetku. Cena za to je, međutim, prevelika, jer ono što ne misli i ne saznaje to ne može ni da posreduje nešto što treba da bude bolje od svakog mišljenja. Životnost, koja ima svoj smsiaoni doseg, ne može ostati skrivena sama od sebe: ko u običnom pokretu vidi više od običnosti, a pri tome nije u mogućnosti da to i izrazi ili pokaže, taj doduše može da mistifikuje svaku stvar koju radi, ali ne može da nas obaveže da ga u njegovoj mistifikaciji sledimo. To se dešava i sa Kajtezovim romanom, on je samim sobom zabavljen i samome sebi dovoljan, pa čitaoca, kako bi to surovo rekli u Americi, gubi: a to znači da ga čitalac više ne razume. Čitalac je sebično biće i ne trpi da roman zadovoljava samo sebe. Glavni junak svake knjige je čitalac, i ko se o njemu sve vreme ne stara taj slobodno može da se zadovolji čitajući svoju prozu samome sebi.

Sve su životne situacije banalne i nema te vatre koja se zapali spolja koja može da osvetli karakter iznutra. Znajući to Kajtez je rešio da umakne banalnosti, pa je zato izlomio tok pričanja, sklonio od očiju čitalaca veze koje postoje između pojedinih delova, osamostalio groteskne likove koji odudaraju od njegove bezobrazno privlačne maloletnice, i napokon ostavio da se negde na rubu smisaonog horizonta prepliću brojne asocijacije i veze, koje možda treba koristiti u tumačenju, a možda su samo ostatak jedne drugačije vrste građenja značenja u proznom tekstu.

Atraktivan naslov, strašno dobar početak, u kojem čak i opscenost i odurnost, neka vrsta kontrolisanog gađenja i neodoljive privlačnosti, što su po pravilu svojstva poremećene erotske perspektive bez koje nema satirskog učinka, sve je to najavljivalo pravu avanturu kratkog romana. No čak je i ova golicavost bluda i erosa, satirske igre i očaravanja zarad mistifikacije pripovedanja napuštena, pa bi se moglo reći da je Kajtez ustuknuo pred obavezom koju na vrat njegovom romanu navaljuje sam naslov. A po svoj prilici bi bilo bolje da se prepustio čistom skandalu i podario srpskoj književnosti jedan seksi-roman kakvog ovde zapravo nema. Seks je grozan tabu u srpskoj prozi, i opisi, ako nisu pisani nevešto, sa nekom bolećivom čežnjom i nesposobnošću za čist bezobrazluk, ili ženskasto u popularnoj prozi, ostali su daleko od ostvarenosti. Ljubav je druga stvar, i o njoj bi se u srpskoj književnosti imalo šta napisati, ali sam seks je prazno mesto savremene proze. Kajtez je imao odličnu šansu da ga popuni, šteta je što pronađenom izrazu nije omogućio da čitaocu dočara pravu pornotopiju. Da je u njoj sačuvao sposobnost samokontrole, uzdržavanja, ispitivanja granica, pa i preterivanja, bile bi Porno vežbe ono što najavljuju, ali samo delimično i ostvaruju. Zato se čini nužnim da ono što je ovde uvežbavano, ako je najzad uvežbano, bude i ostvareno.