Film - Lars Von Trier i Dogvil
Pornografija duše
Dogvil nije za svakoga. Kao što sam autor kaže: "Izvinite. Ali morali ste do sada znati: tu se samo nalazi crni pod, traje tri sata, ništa se ne desi, ishod je grozan. Niko ne sme da kaže da nije bio upozoren."
Ko je Lars Von Trier? Kompleksan filmski stvaralac ili neurotično derište? Hrišćanski mistik ili emocionalni pornograf? Dogmatik ili eksperimentalista? Skandal-majstor ili ekscentrični genije? Provokator ili masturbator filmskog ekrana? Da li su njegovi filmovi pretenciozne artističke ludorije ili poslednji otpor sveobuhvatnoj i nimalo nežnoj kalifornizaciji. Danci ga optužuju da prezire svoju zemlju. Američki novinari su ga uzeli na zub zbog kritike njihove domovine u dva poslednja filma. Već su čuvene anegdote o njegovom diktatorskom maltretmanu glumaca, kao i njegove fobije od apsolutno svega sem snimanja filmova. Njegov najnoviji projekat Dogvil, koji konačno možete pogledati i u nekom od naših bioskopa, sve ove kontroverze dostojno potkrepljuje.
Radnja Dogvila je smeštena u Ameriku 30-ih godina prošlog veka, u vreme ekonomske depresije. Teško je reći šta ovakva kontekstualizacija zapravo znači s obzirom na to da je ceo film snimljen na praznoj sceni nalik na pozorišnu, koja se pri tom nalazi u jednom filmskom hangaru u Švedskoj. Amerika se ovde javlja kao predstava društva uopšte, kao prestonica planetarne fikcije. Slika ljudskog društva na filmu je Amerika sama – potpuno nepostojeća kao i mesmerizovana slika Evrope u filmovima s početka njegove karijere, ali kao "slika" realnija je od banalnog skupa geografskih, istorijskih, političkih koordinata tog udaljenog kontinenta. Arhitektura gradića Dogvil, sem par simboličnih detalja, nacrtana je kredom na crnoj podlozi. Znači, zidovi ne postoje u trodimenzionalnom prostoru, oni su rediteljska konvencija. Ali ovo nije samo eksperiment u cilju loše skrivenog egzibicionizma. Odsustvo scenografije i vidljivost celog grada u svakom kadru imaju presudan uticaj na zamisao filma. Voajerska povlašćenost pogleda filmske kamere ovde je dovedena do paroksizma. Svih 15 glumaca su sve vreme na pozornici. "Možete li zamisliti pritisak glumljenja scene sa Nikol (Kidman) dok Lorin Bekol čisti u pozadini", jadao se glavni glumac Pol Betani u jednom intervjuu. Upravo ova providnost zidova čini, zapravo, grad Dogvil glavnim junakom filma. Ako na Dogvil možemo gledati kao na zrelu fazu u razvoju ovog umetnika, kao na neku vrstu visokog stila, taj kvalitet nije bez rodnog mesta u dugom i komplikovanom razvojnom putu njegovog filmskog identiteta, koji traje više od tri decenije. Kako je sve počelo?
IZBOR IDENTITETA: Priča o Larsu Von Trieru počinje rano, u njegovoj desetoj godini, kada od majke dobija kameru Super 8. Tada, po sopstvenom priznanju, razvija "fetišistički odnos prema filmskoj tehnologiji". Ovaj fetiš je nešto kasnije obeležio početak njegove karijere, tačnije njegovu "Evropsku trilogiju" u koju se ubrajaju filmovi Element zločina, Epidemik i Evropa. U radovima iz ovog perioda on koristi filmsku tehnuku kao igračku čije sastavne delove treba do kraja istražiti. Vizuelna raskoš postignuta je kroz barokno nagomilavanje filmskog jezika, kroz prost kvantitet inventivnih detalja. Ali, što je mnogo važnije, uočava se i njegova scenaristička hrabrost da se uhvati u koštac s teškim temama i isprovocira burne strasti. Već tada se videlo da Von Trier neće biti samo dobar reditelj već i originalan filmski mislilac. Koristeći plodnu metaforu hipnoze, njegova "Evropska trilogija" bavi se našim maternjim kontinentom ne kao prostorom, određenim svojom konkretnom sudbinom i proganjanim svojim dobro poznatim avetima, već kao košmarnim stanjem svesti nalik onome pod hipnozom. Ovo je prvi njegov film koji je bio primećen od šire publike, ali i prilika da pokaže svoju nezgodnu narav. Pošto u Kanu nije dobio glavnu nagradu, već samo nagradu žirija i glavnu nagradu za tehniku, on je obe bacio u đubre i sledeći put kad su ga zvali nije se pojavio.
DOGMA 95: Nakon Evrope pravi pauzu i ne snima filmove zbog privatne tragedije koja može štošta razjasniti u njegovoj karijeri. Njegova majka umire, ali tek pošto mu na samrti saopšti da njen muž, koji je preminuo nešto ranije, nije njegov biološki otac. Pošto je držao do svog jevrejsko-ateističko-komunističkog nasleđa, što ga je činilo nekom vrstom univerzalnog odmetnika, on se, birajući za sebe nov identitet, opredeljuje za katoličanstvo. Gubi mesece u svojoj spavaćoj sobi na Prozaku. Razvodi se od supruge koja je u drugom stanju i ženi se njihovom dadiljom. Pošto se od depresije ne zarađuje, zapada i u novčanu krizu. Tada prihvata da za dansku televiziju režira mini seriju Kraljevstvo od četiri epizode. Sem što od tog rutinskog posla pravi odličnu horor-farsu, on u oskudnim produkcionim uslovima pronalazi svoju novu filmsku poetiku. Snimanje digitalnom kamerom koju nosi na ramenu, kasnije će postati jedan od postulata manifesta neformalne umetničke grupe Dogma 95, koji potpisuje s mlađim kolegom Tomasom Vinterbergom. Ova "spasilačka misija", kako je nazivaju, dala je sebi zadatak da vrati iskrenost u film kroz ukidanje nekih filmskih konvencija i uprošćavanje jezika. Iako je snimljeno 35 filmova sa Dogma 95 sertifikatom, samo su prva dva – Vinterbergova Proslava i Trierovi Idioti – jedina filmski relevantna ostvarenja. Ipak, Dogma je izvršila svoju misiju. Iako njeni tvorci ni sami nisu nastavili da snimaju po ovim pravilima, fokusiranje na glumu, na ljudske odnose, odsustvo stilizacija i žanrovskog mehanicizma koje Dogma potencira obeležiće naredni period rediteljskog postupka Larsa Von Triera.
Velika kriza u njegovom životu donela je ono što on sam zove "pomeranje ka ljudskim bićima", kao i preokupaciju problemom prihvatanja svoje nove religije. To je najvidljivije u filmovima: Kroz talase, Ples u tami (iz perioda koji se obično zove "Zlatno srce"), kao i Dogvil (koji se svrstava u predstojeći period "Amerika – zemlja mogućnosti"). Centralni motiv ovih filmova je arhetipska "priča o progonjenoj devojci". Glavni likovi su žene koje na razne načine bivaju maltretirane od strane male, izolovane društvene zajednice. Kao prave svetice, one uvek strpljivo podnose svoje stradanje u ime, već nekog, višeg dobra. Paralela koju ne možemo naći u srednjovekovnim žitijima jeste da se njihovo iskupljenje najčešće odvija kroz (dobrovoljna ili prisilna) seksualna ponižavanja. Ovakav pristup doneo mu je titulu mizoginog reditelja jer je sudbinu svojih junakinja zagorčavao neskrivenim talentom za sadizam. Sva tri filma su obeležena jakim i svesnim melodramskim elementom. Von Trier koristi melodramu kao elektrošokove – kao jedan hladnokrvno upotrebljen metod za izmamljivanje snažnih emocija od publike. Njegove junakinje ne stradaju delovanjem nedodirljivog fatuma, već pate isključivo njegovom voljom i naumom. "Perverzna hrišćanska sapunica" mogao bi da se nazove ovaj žanr, ili "emotivna pornografija", kako je Bjork u nastupu besa, napuštajući snimanje Plesa u tami, okarakterisala njegov filmski metod.
NAŠE MALO MISTO: U Dogvilu, za razliku od jednostavne narativnosti filmova Kroz talase i Ples u tami, Lars ponovo ima intelektualne pretenzije, što ovaj film čini nekom vrstom sinteze njegove dosadašnje karijere. Prvi put posle Evrope ponovo uvodi naratora s neskrivenom ironijskom funkcijom, što ponekad dovodi do efekta jeftine moralizacije. Ali dok je Kroz talase pravoveran hrišćanski film čija junakinja dobija satisfakciju na onom svetu, Dogvil je svojevrstan poraz hrišćanskog morala u korist starozavetnih koncepcija. Jedna isusolika svetica koja okreće drugi obraz i nalazi opravdanje za najniže ljudske postupke završava tako što se sveti svojim mučiteljima – na kraju, dakle malo drugačijim rečnikom jedna Amerikana, sa svojom "pobijte ih sve" terapeutskom imoralizacijom. Hrišćanski simbolizam je lako čitljiv. Glavna junakinja se zove Grejs, u prevodu Milost, koja je data ljudima Dogvila kao poklon koji oni zbog svoje pseće prirode prokockaju. Završni dijalog između Gangstera i Grejs može se lako zamisliti kao dijalog između starozavetnog Boga i njegovog novozavetnog sina. To je jedna u suštini nefilmična pesimistička rasprava o ljudskoj prirodi na tragu "Legende o Velikom Inkvizitoru" iz Braće Karamazova.
Ovaj film nije za svakoga. U najboljem slučaju možete ga shvatiti kao intelektualnu provokaciju, dok s druge strane predstavlja izuzetno mučno psihološko mrcvarenje za koje treba imati debele živce. Kao što sâm autor kaže: "Izvinite. Ali morali ste do sada znati: tu se samo nalazi crni pod, traje tri sata, ništa se ne desi, ishod je grozan. Niko ne sme da kaže da nije bio upozoren." Zašto ga onda gledati? Pa iz istih razloga iz kojih pokušavamo da zaštitimo ugrožene životinjske vrste. Zato što nikada nećete videti ništa slično.
Izvodi iz intervjua Larsa Von Triera
Reditelj priča
"Odrastao sam u levičarskoj porodici. Moja mama je mislila da je Jugoslavija najsavršenija zemlja na svetu. Sreća što je mrtva pa ne može da vidi šta se sada dešava."
"Zaboravite sve izgovore – ‘dečiju fascinaciju’ ili ‘sveprihvatajuću poniznost’ – ovo je moja ispovest: Ja, Lars Von Trier, običan sam masturbator srebrnog ekrana."
"Perverzno je da imamo sve te filmove koji zastupaju neprotivrečne argumente, kada život, svet i snovi, ništa od toga nema smisla… Strasti, molim vas, a ne odmerenosti… Religije, a ne logike. Ne može se od svega napraviti sistem, nema potrebe da sve organizujemo u kutije."
"Verovao sam da ako ne stavim neku stvar ovde a neku drugu tamo, da će sutra izbiti atomski rat. Morao sam da radim ove stvari svaki dan, da budem odgovoran za svačiji život. To je bila neka vrsta kompleksa Isusa."
"Mogu vam reći zašto pokazujem sklonost ka melodrami. Nedavno sam otkrio da je ono što radim samo stavljanje znaka pitanja na sve vrednosti mog detinjstva. Sve stvari i osećanja koja su mi bila zabranjena uvek su bila artikulisana kroz melodramu – osveta, kao u Dogvilu, ili vatrena religioznost kao u filmu Kroz talase. Sada sve ove stvari mogu da istražujem i vidim da li je istina ono što su mi roditelji govorili o njima: ‘Ovo je greh a ovo vrlina’, ili šta god. Hvala bogu, odgovor nikada nije tako jednostavan."
"Postoji limit koliko lepo film treba da izgleda. Ako izgleda previše lepo, meni se povraća. To vam je kao kada gledate mađioničara. Kada on izvodi sitne trikove s novčićima na primer, vi ste fascinirani. Ali kada pomeri Ajfelovu kulu, vi kažete: ‘Pa šta?’"
"Ranije u životu imao sam tendenciju da budem fasciniran osobama koje nisu bile ljubazne, naročito ženama."
"Njih (svoje ženske junakinje) ne smatram predstavnicama pravih žena. One su karakteri potekli iz ženskog dela moje ličnosti. I mržnja ili borba protiv žena nije moja namera. Ja ih vidim kao jači pol, zato što su nepredvidive."
"Odnos koji imam sa Bjork veoma je nalik braku. Počinje s puno raznovrsnih emocija, s kreativnošću itd… A završava se u borbi za moć." (O svom odnosu sa Bjork kada je ona napustila snimanje filma Ples u tami.)
"Samo bi počeo: ‘Deri se! Sada se ne pomeraj – ne pomeraj se! Oh Pol, ti si katastrofalan glumac. Uništavaš moj film!" (glumac Pol Betani o radu sa Trierom)
"Dve stvari su me inspirisale da napišem Dogvil. Kao prvo, kada sam bio u Kanu s filmom Ples u tami, neki američki novinari su me kritikovali da pravim film o SAD, a da nikada nisam bio tamo. To me je isprovociralo zato što, ako se dobro sećam, ni oni nisu otišli u Kazablanku kada su pravili Kazablanku. Smatrao sam da to nije pravedno, tako da sam tamo i tada odlučio da napravim još filmova koji se dešavaju u Americi. To je jedno. Zatim sam slušao pesmu Piratuša Dženi iz Brehtove Opere za tri groša. To je snažna pesma čija je tema osveta, što mi se jako svidelo."
"Odlučio sam da Dogvil bude smešten u Stenovitim planinama, jer ako niste bili tamo, taj naziv zvuči fantastično. Koje planine nisu stenovite? Da li to znači da su ove posebno stenovite? To zvuči kao ime koje biste izmislili za pričanje bajke."
"Ne mislim da su Amerikanci više zli od bilo koga drugog. S druge strane, ne vidim ni da su manje zli od ljudi iz zemalja ‘osovine zla’ o kojima gospodin Buš toliko govori."
"U Manderlay, Grejs dolazi u Alabamu u mesto gde i dalje postoji ropstvo – razlog za to je ono čime se film bavi, ali nije ono na šta ste pomislili. Politički korektno? Aaahhh, mmmmm, aaaaah . . . ne!" (o svom sledećem filmu Mandelay.)
Izabrao i preveo I. J.
Dogma 95
Zavet časti
Svojevrsni manifest pod nazivom "Zavet časti" grupe filmskih reditelja okupljenih oko pokreta Dogma 95, kojim se umetnici simbolično zavetuju da će poštovati poetičke postulate artikulisane u deset tačaka, nastao je 1995. godine, a njegovi sastavljači bili su Lars Von Trier i Tomas Vinterberg. Tekst glasi:
"Zaklinjem se da ću se potčiniti sledećoj listi pravila sačinjenih i potvrđenih od strane Dogme 95″:
1. Snimanje mora da se vrši na lokaciji na kojoj se dešava radnja. Dodatni rekviziti i scenografije ne smeju se donositi (ako je neki poseban rekvizit neophodan za priču, mora se izabrati lokacija gde se taj rekvizit može naći).
2. Zvuk se ne sme producirati odvojeno od slike i obrnuto. (Muzika se ne sme koristiti sem ako nije prisutna tamo gde se scena snima).
3. Kamera se mora držati u ruci. Svaki pokret i statičnost koji se tako mogu postići su dozvoljeni. (Radnja filma ne sme da se dovodi ispred kamere, već kamera mora da prati radnju na mestu gde se ona odvija).
4. Film mora da bude u boji. Specijalno osvetljenje nije prihvatljivo. (Ako nema dovoljno svetlosti za ekspoziciju, scena mora biti isečena ili snimana jednom sijalicom prikačenom za kameru).
5. Optički filteri su zabranjeni.
6. Film ne sme sadržavati veštačku radnju. (Ubistva, oružje itd. nisu dozvoljeni).
7. Vremenska i geografska iskrivljavanja su zabranjena. (Drugačije rečeno, film se dešava sada i ovde.)
8. Žanrovski filmovi nisu prihvatljivi.
9. Filmska traka mora biti Academy 35 mm.
10. Reditelj ne sme biti potpisan.
I još, dajem reč da ću se kao reditelj uzdržavati od ličnog ukusa! Ja nisam više umetnik. Zaklinjem se da ću se uzdržavati od pravljenja ‘dela’ jer je detalj važniji od celine. Moj krajnji cilj je da izvučem istinu iz mojih likova i okruženja. Zaklinjem se da ću tako postupati svim raspoloživim sredstvima po cenu dobrog ukusa ili estetskih obzira.
Ovo je moj ZAVET ČASTI.
Kopenhagen, ponedeljak 13. mart 1995."
(Prevod: Ivan Jević)
