Điro d’Italija jedna je od tri najveće biciklističke trke na svetu i ta bi se okolnost ticala samo onih koji vole biciklizam da tu trku 1949. godine, u svojstvu izveštača, nije pratio Dino Bucati. Koji o biciklizmu nije imao pojma. "Osoba koja vam govori o biciklizmu", piše Bucati o sebi (str. 65), "pravi je magarac; ne zna ništa o menjačima i zupčanicima, nema nikakve ideje o strategiji trke i ovih dana dešava joj se da, među tolikim stručnjacima, postavi potanja toliko naivna da izazivaju skandal." I odlično je što taj sjajni novinar i ratni izveštač, zanimljiv slikar i veliki pisac nije znao ništa o onome o čemu je pisao, jer od prvog izveštaja za "Korijere dela Sera" 17. maja, do poslednjeg 13. juna, pisao je uglavnom o onome što nema veze s biciklizmom, a to što jeste imalo veze provučeno je kroz filter pripovedača i lucidnog posmatrača koji upravo stvara svet što mu se odvija pred očima. Bucatijevi izveštaji s te slavne trke zapravo su mnogo više reportaže s puta po posleratnoj Italiji, a Điro je tu tek pozadina, platno po kojem Bucati slika ljude, sudbine, predele, zanose, sećanja i zablude. Za one, pak, koji biciklizam poznaju i u njemu uživaju, u reportažama dominiraju likovi dvojice velikih biciklista toga vremena – uostalom, njih dvojica su među najvećima svih vremena – Fausta Kopija i Đina Bartalija. Da stvar bude uzbudljivija, Kopi je velika svetska zvezda, biciklista u usponu, jak i nedodirljiv, dok je Bartali već zašao u godine, ali se bori kao vuk. Od prve do poslednje stranice, zapravo, Bucatijeve su simpatije – kao i većine Italijana – na Bartalijevoj strani iako vrlo brzo postaje jasno da nema šanse protiv moćnog Kopija. Ima nečeg divnog u tom Bucatijevom držanju strane starom majstoru, tim pre što je u to vreme malo ko znao da je Bartali, za vreme rata, spasao barem 800 ljudi jevrejskog porekla na taj način što je, koristeći svoju ogromnu slavu – vrhunski biciklisti su, u to vreme, bili ono što su danas fudbaleri, teniseri, ili košarkaši – nesmetano trenirao za vreme rata, niko ga nije zaustavljao čak i kada bi izašao daleko izvan granica svoje regije (svi su ga znali), dok je on u ramu svog bicikla, zapravo, prenosio papire i lažna dokumenta za Jevreje. Ipak. nije nadmetanje dvojice velikih biciklista glavna stvar Bucatijevih tekstova, već ono što vidi na putu i što pretvara u slike, zapise, priče, da bi, ne odupirući se asocijacijama, ponirao u sećanja ili istoriju. Ovde se mora uzeti u obzir da Bucati piše za novine, dakle posle svake etape on seda za pisaću mašinu, uglavnom noću, piše i ne čekajući da se napisano slegne – što je privilegija pisaca koji tekst mogu, a uglavnom i moraju, pustiti da se krčka neko vreme u fioci – šalje u redakciju. Zbog toga ovi Bucatijevi tekstovi vrede višestruko, oni nisu samo reportaže nego i otvorena (alhemijska) radionica pisca u kojoj se vidi kako alhemičar radi, kako se tekst rađa, kako funkcioniše sirovi materijal, te kakva je razlika između teksta koji nastaje u dahu i teksta koji ima vremena da se slegne, da upije značenja i njima se prožme. Neće, međutim, nedostatak vremena umanjiti Bucatijevo umeće. Uostalom, on je s 22 godine počeo da piše za novine, na Điru mu je 45 godina i od novina neće odustati do kraja života (a i zašto bi? čast je pisati za "Korijere dela Sera", kao što je i "Korijere" imao čast da Bucati piše za njega).

Divne i neočekivane priče ispisuje Bucati. Kada, recimo, Điro prolazi kroz "drevni i otmeni" Kasino, gde se odigrala jedna od najvećih bitaka na evropskom tlu u Drugom svetskom ratu, začuje Bucati glas koji izlazi iz ruševina: "The Giro? What’s that?, upitao je tada, probuđen zvukom sirene i grajom bicikala, Martin Dž. Kolins, nekadašnji vojnik, zadužen za snabdevanje municijom a sada njegov beskrvni duh koji se skrasio ovde zauvek (beše veliki beli plamen, oblak prašine, jak prasak i od lepog mladića više nije bilo ničeg, ni šlema, i on je samo prah, apstraktno sećanje). I s naporom je, iz svog rustičnog groba napravljenog od kamenja, vetra i sunca, podizao glavu. Was ist los?, upitao je tada, na metar od njega, nekadašnji feldwebel Fridrih Gestern, i on pretvoren u puku uspomenu majstorskim pogotkom" (str. 72). Ili priča o Antoniju Bueliju, biciklisti koji nikada nije uspeo da se izdvoji ni po čemu, ali koji je muziku voleo koliko i biciklizam, te je godinama vozio za male pare kako bi, instrument po instrument, u svom malom Kogoletu napravio orkestar. Taj će orkestar, kad god Điro bude tuda prolazio, predvođen Buelijem svirati u slavu biciklizma. Ume, doduše, tih poratnih godina Bucati da dobije patriotizam, onako, otprilike, kako se dobijaju triper ili korona, pa počnu suze patriotske da mu naviru na oči i da bunca. Dok karavan prolazi kroz Trst, recimo, u punom je zamahu tršćanska kriza s pretenzijom Jugoslavije na taj predivni grad, te će Bucati početi da ispušta patriotske zvuke sa sve pratećim vokabularom i sumnjivim emocijama, ali je, na sreću, takvih izliva u njegovim reportažama malo.

Kako god, nije ovo knjiga samo za one koji vole biciklizam – premda je, naravno, i za njih – već pre svega za one koji vole književnost. Novinar Bucati ovde se, na najbolji mogući način, uortačio s Bucatijem piscem, ne dopuštajući mašti da uzmakne pred činjenicama, ne dopuštajući činjenicama da se rasplinu u mašti.