U sredu 21. novembra Srbi slave Aranđelovdan. Međutim, prema preporuci UN-a od 1996. godine taj dan se obeležava kao Svetski dan televizije. Svim zemljama i TV stanicama se na ovaj dan preporučuje da međusobno razmenjuju televizijske programe. Nije reč o pukom TV trange–frange, već praktično priznanje uticaja jednog medija masovne komunikacije i njegove kuturološke uloge. Nekada su se razmenjivale knjige, pa fotografije, zatim filmovi – a danas TV programi. Istini za volju – internet je odavno prevazišao granice medijskog lokalpatriotizma afirmišući se kao globalni medij. No za mnoge naše gledaoce televizija je učiteljica života, izvor informacija, zabave, a ponešto se tu i tamo i nauči. Oni uporni, i napaljeni, noću će putem SMS-a pronaći srodnu dušu adekvatnih dimenzija, ili od astrologa dobiti savet za budućnost.

No, vratimo se famoznoj razmeni programa, iliti sa čime ćemo pred komšije, a red je da se nečim ponude – slava je!

U industriji zabave smo zaista najdalje dogurali. Mislim da naši u svetu, ali i komšije jedva čekaju da od nas dobiju nove materijale naših estradnih umetnika (ili još radije umetnica). Po Srbiji su već snimljeni novogodišnji programi gde se luduje unapred – da bi akteri mogli na miru da odrade svoje novogodišnje tezge. Uvek me fascinirala ta preuranjena novogodišnja TV ejakulacija, gde se estrada podnapije, raspeva i razobada, odbroji do ponoći i izljubi. Valjda još samo oni mogu da garantuju da do novogodišnje noći nećemo biti u totalnom rasulu. OK, poneko završi na Urgentnom na ispiranju želudca, ali entuzijazam ne jenjava. Eto – pradlažem da na Svetski dan televizije na razmenu ponudimo Novogodišnji šou program (u nekoliko varijanti), u formi ranog sezonskog voća, poput jagoda iz plastenika ili mladog luka. Golotinju dajemo gratis.

Druga oblast razmene po kojoj smo postali nadaleko čuveni jesu TV morbidarije. Srbija se često predstavlja kao zemlja sa hiljadu čuda, egzotičnog kriminala, ratnih zločina i društvenih paradoksa. Setite se samo emisija o babama koje jedu staklo, deci koja piju benzin, čičama koji pola veka voze bez dozvole, lekara iz hitne koji psuju pacijente, uopšte – frikovi svih fela. U okviru ove razmene nalaze se i emisije koje su se nekrofilno bavile ratovima i njihovim posledicama.

Treću grupu bi činile licence stranih programa – gde bi mogli da napravimo neku vrstu poređenja sa komšilukom. Na primer, da li su naši ukućani u "Velikom bratu" luđi od drugih, na šta se kod nas plače u "Sve za ljubav" ili kakvi su običaji u "48 sati svadba".

Takođe bi mogli da utvrdimo ko je najlepši voditelj "Milionera" ili čiji su takmičari najpametniji. Ispade da su popularne TV licence preteča interneta jer lako možemo da primetimo globalni jezik medija koji uniformiše TV publiku.

Četvrtu grupu emisija bi mogli nazvati – politički šou, sa pevanjem i pucanjem, jer su naši političari postali glavni akteri TV programa. Oni pevaju, plešu, nadvikuju se, a pokazali su neverovatnu ljubav prema TV prenosima iz Skupštine. Ukratko, postoji opšte verovanje da sednice koje ne prenosi RTS – kao da nisu održane. Odličan primer ovog žanra je suđenje Šešelju koje danas prati publika širom sveta. Žanr je postao toliko popularan da su i drugi esnafi počeli da ga imitiraju (novinarski, pevački, sportski), tako da ukoliko danas na bilo kom programu vidite dve ili tri osobe kako razgovaraju u studiju (sa ili bez tajmera, peščanog sata ili predsednika skupštine) – oni garantovano bistre neku politiku!

U petoj grupi naših programa su svakako programi koji se bave onostranim. Verujem da u naša prirodna bogatstva ili endemske osobine treba ubrojati vidovitost. Istini za volju, kao društvu nam ovaj dar nije pomogao, ali su gledaoci kod nas u izuzetnoj mogućnosti da u bogatoj ponudi – odaberu ličnog TV astrologa. Možda bi stranoj publici u početku astro-centar delovao monotono, bez reza – sa jednim jedinim kadrom, ali bi magija sigurno počela da deluje.

Na kraju – imaćemo mi svoju "Evroviziju" gde će milioni gledalaca moći da vide koliko smo lepi i dobri, samo da prođe višegodišnji TV post i da odaberemo adekvatan voditeljski par. Do tada se pridružujem Redakciji za istoriografiju Radio-televizije Beograd koja je Aranđelovdan i Svetski dan televizije obeležila akcijom "Staro za novo". Tu televiziju mogu da prihvatim kao svoju, makar mi rekli da sam za muzej. Sretna slava manijaci!