U nedelju šestog marta, projekcijom filma Trilogija 1: Polje suza grčkog veterana Tea Angelopulosa okončan je bez sumnje najlošiji FEST u poslednjih desetak godina. Selekcija obavljena uz dosta kalkulacija, nategnutih programskih celina, regionalnih ključeva i neshvatljivih obzira, propustila je da beogradskoj publici predstavi ono zbog čega FEST pa i njegovi repertoarski paketi postoje – dovoljan broj dobrih filmova. Ako se jedan festival procenjuje ne samo po vrednosti svojih par nejuspešnijih filmova već i po tome koliko su mu loši najlošiji primerci, onda je sa konceptom ovogodišnjeg izdanja FEST-a koji je sebi dopustio, recimo albanski film Noć bez mesečine, nešto zaista nije u redu. Pomenuti film, kao i mnogo drugih, nekom spoljašnjom karakteristikom, u ovom slučaju geografskim poreklom, zadovoljava kriterijume da se nađe u svojoj programskoj kategoriji, ali po svojoj vrednosti ne zaslužuje da se nađe na FEST-u. Upravo taj kompromis sa kvalitetom a za račun neke programske politike jeste ono što je počelo da izjeda našu najugledniju filmsku manifestaciju.

Raspon tema u prikazanim filmovima kreće se u socijalnom i emotivnom rasponu najudaljenijih tačaka naše planete, između Južne Amerike pa do skandinavskih zemalja po vertikali i između Evrope i dalekoistočnih kinematografija po horizontali. Jedina validna osmišljena celina nazvana Ka jugu predstavila je savremeni argentinski i južnoamerički film. Pogled odozdo doneo nam je niz odličnih filmova čiji oskudni produkcioni uslovi odgovaraju ekonomskoj krizi u kojoj zatičemo njihove junake. Slikajući dezintegraciju građanskog društva pod teretom novčane oskudice, ovo su nepretenciozni, mali filmovi, odličnog rediteljskog umeća, puni topline i paradoksalnog optimizma. Bombon, pas Karlosa Sorina, Viski Huana Pabla Rebele i Pabla Stola i Dobar život Leonarda di Cesarea bili su najveća pozitivna iznenađenja festivala. S druge strane, napeti i mračni filmovi iz skandinavskih zemalja jesu direktan prikaz rastakanja svakog identiteta severnog čoveka u uslovima relativnog blagostanja i uređenih društvenih odnosa. Niz nordijskih ostvarenja svoje teme traže na ekstremnim marginama lokalnog socijusa, u kriminalu, odnosu prema rasnim i kulturnim manjinama i poremećenim porodičnim odnosima. Jedan film iz ovog korpusa je posebno dobar primer za ovu poetiku. Reč je o spektakularno odvratnoj vežbi lošeg dečka švedske kinematografije Lukasa Mudisona pod nazivom Rupa u mom srcu. Četiri lika zatvorena u jednom stanu snimaju amaterske porno-filmove i usput rade različite gadosti ulazeći u odnose na granici psihičke torture. Vrednost ovog filma je prevashodno psihoterapeutska dok ga njegova mučna i eksplicitna slika ljudske izgubljenosti lišava svake tržišne vrednosti. Ovo je, dakle, jedan festivalski film par exelance kakav niti možete niti treba da gledate na redovnom bioskopskom repertoaru.

Filmovi sa Dalekog istoka ispunili su svoju ulogu. Od njih se uvek očekuje da donesu osvežavajuću dozu, za evropski pogled, iracionalnog i neočekivanog bilo u lirsko-poetskom ključu kao u Vong Kar Vajevoj 2046. i u ostvarenju Zang Jimoua Kuća letećih bodeža, bilo u formi kreativne brutalnosti u filmu Old boj Par Čan Vuka. Ovaj poslednji je posebno impresionirao festovsku publiku svojom originalnošću koja ne pati od viška logičnosti i lakog razumevanja. Možda neočekivano, ali, sem časnih izuzetaka, evropski filmovi na festivalu su uglavnom podbacili. Vremena se menjaju Andrea Tešina sem legitimacije skorašnje berlinske premijere i prisustva glavne glumice, nije ničim drugim opravdao svoje počasno mesto na otvaranju festivala, Ozon je imao i boljih filmova od 5×2 (Pet puta dva), a Almodovar mnogo boljih od Lošeg vaspitanja. Ferpektni zločin Aleksa de la Iglesija možda treba gledati u paru i u opoziciji sa domaćim favoritom Jug–jugoistok Milutina Petrovića. Naime, oba su neskrivene posvete Hičkoku. Ali, dok se Aleks de la Iglesija poigrava žanrom saspensa, pervertira ga i dovodi do farse – njegov film se može posmatrati kao Pozovi M radi ubistva u robnoj kući, dotle Milutin ostaje veran žanru ali interpetaciju usložnjava u pravcu postmoderne, višeznačne političke metafore. Omnibus Izgubljeno nađeno pored sjajne animirane priče na temu bezgrešnog začeća ispričane između kratkih filmova, potvrđuje i talenat našeg mladog reditelja Stefana Arsenijevića i dokazuje da se prošlogodišnja nominacija za Oskara nije neopravdano omakla. Od naših filmova svakako treba pomenuti Kod amidže Idriza bosanskog reditelja Pjera Žalice. Ovaj film je tako spor i nenametljiv da prevazilazi kategoriju dosade; kao što, recimo, čoveku naviknutom na rokenrol treba malo vremena da se privikne na sevdalinke tako i gledaocu treba malo vremena da se privikne na ritam i sentiment ove seanse intimnog egzorcizma.

Sve u svemu, i pored par odličnih i nekoliko pristojnih ostvarenja, FEST u celini nije zadovoljio. Što se tiče organizacije, ona je bila praktično neprimetna što će reći solidna. Da Beograđani vole film i da posećuju FEST, i to je stara priča. Pošto se FEST gleda samo deset dana a osmišljava cele godine, za kraj jedan predlog: manje regionalne saradnje, pomaganja ove ili one kinematografije, vizionarskih koncepata, a više filmova koji su tu samo zato što su fenomenalni ili bar dobri, pa makar morali da ih gledamo bez pomoći i vođstva neke dobro organizovane programske pregrade.