Ako ste bili vredni i zainteresovani, naloženi i predani, ako ste, dakle, videli sve što se na Festu imalo videti, preostaje vam sad samo jedno pitanje: šta ćete, pobogu i zaboga, gledati narednih meseci u bioskopu? Jer, činjenica je da je, posle mnogo godina, trideset prvi Fest prikazao veliki deo onoga o čemu ste prethodnih meseci, kao redovni posetilac imdb-a ili čitalac Sight and sounda, sanjali. Ako vam nešto znače nagrade, videli ste sve Palme, Oskare i Medvede. Ako vas lože velika imena, overili ste Spilberga, Kronenberga, Polanskog, Soderberga. Ako preferirate frikove, sigurno niste propustili P.T. Andersona, Balabanova, Džounzija, Verbinskog. Ako mrzite Holivud i high budget, vanfestivalski bioskop vam i tako nije opcija. Na vreme ste kupili karte za neku od malih sala s dosta sumnjivom projekcijom (onda opet, nisu li u ovom "gradu" sve takve?) i gledali Pisma na vetru, Najlepšu, ili Zbogom Lenjinu. Dobro, možda ste pokušali da vidite i meksički Japan, no se zagubio. A jednake ste sreće bili ako ste se kao, recimo, ljubitelj dobre fotografije na velikom platnu, mesecima spremali za Daleko od raja. Na greškama se uči, pa se sledeće godine kopije verovatno neće držati na hodniku. Možda će nekima delovati bizarno ili ironično ali, najjednostavnije formulisano, valjda za sve treba vremena. Pa, s tim u vezi, nije baš toliko čudno što aktuelne glumačke ili rediteljske zvezde nisu pohitale k Srbiji i Crnoj Gori, već se sve nešto kane i premišljaju. Mislim, krivo li je letenje i talibani, kriv li nam je Predsednik u Hagu, ali hvala Aznavuru, dragom čoveku, koji je izvoleo biti počasni predsednik ovdašnje nam kulturne institucije. Prisustvo Kena Rasela značajem je obrnuto srazmerno slabašnom publicitetu koji je izazvao. Njegov mini-ciklus tim povodom "prikačen" festovskim zgodama sigurno će postati bitna tačka u životima nekih, tu slučajno zalutalih ili filmskom erudicijom okupljenih mladih ljudi. Potpisnica je, ometena terminima prikazivanja i teškim dnevnim životom, doduše propustila hit Dozvoljeno pušenje i većinu drugih favorita iz ciklusa Đavo u telu, a promakli su joj i poneki biseri ex–yu produkcije, ali ne sumnja da se i tu svašta naučilo. Jer: za filmofile (najzad!) put je svakako dobar. Za ljubitelje gradskih dešavanja, nešto se to sporije kreće, ali, budimo optimisti, ići će. Mala preporuka za novinare: sledeće godine ne propustite da sebi kupite karte za otvaranje i zatvaranje. Može biti bitno, može biti suludo, može biti čudno i preterano neverovatno, heh, može čak biti i dobro, a vi nećete biti tu da vidite.