Raspisaše se ovih dana silni momci, o slučaju seksualnog uznemiravanja. Piše tu i po neka žena, zaglavljena u borbi polova, koja svet meri samo prema ličnom iskustvu, pa ne veruje onima koje su lepe. Ipak, muškarci prednjače, u svim varijantama, od ozbiljnih, analitičkih tekstova do čiste estrade na Pinku, i sve ih muči jedan isti problem: zbog čega višestruko napadnuta Ljiljana Nestorović ne izađe u javnost sa konkretnim stvarima. Sa pikanterijama. Sa detaljnim prepričavanjem. I pominjanjem organa, svojih i njegovih.

Gledam tako svoju omiljenu Pink-paradu, koju srdačno preporučujem metafizičarima srpskog bića, kad tamo, kod domaćina Popova, medijskog forenzičara rata u Hrvatskoj, gost nekakav privatni detektiv. Sad nije sasvim važno što taj opskurni tip (detektiv, ne Popov) zastupa stanovište nevinosti Vuka Obradovića, čovek je unajmljen i plaćen da se tako ponaša, njegove rentirane misli na temu general-je-nevin-i-to-mu-je-podmetnuto potpuno su nevažne, ipak bi Popov, po svaku cenu, da se izvrši porno uviđaj. Pa zato pita ²je li tu bilo štipkanja, pipkanja, ko je tu koga maznuo za šta?² i postavlja slična, njemu možda, napaljiva pitanja. I ljut je medijski patolog što ta stvar ne izađe konkretno na videlo, zašto ćute i šta kriju napadnute žene, šta sad znači nespretna formulacija ²lascivno ponašanje u cilju intimiziranja² kad je javnost željna svakog, sitnog, mučnog detalja. I nije samo Popov važan, Vučeline bebe ma koliko se trudile više nemaju nikakvog značaja, ipak, slična metodologija analitičkog interesa, koja gotovo po pravilu koristi reči vatanje i dupe u istoj rečenici i sa upitnikom na kraju, zaista vređa i ponovo izlaže teškom uznemiravanju eventualne žrtve ovog akta. Iako silovanje i seksualno uznemiravanje ne moraju uopšte biti srodne stvari, i jedno i drugo su teški ataci na slobodu i ljudsko pravo žrtve. Pa ako ne očekujemo od žrtve silovanja da nam tačno opiše figuru veneris, tok tog barbarskog čina, ne znam zbog čega bi normalna osoba, izvan za javnost zatvorenog suđenja, očekivala od žrtve ovog odvratnog akta, da javno prepričava svoju traumu? Da bi stvar dobila na težini ili da bi se, po istom flešerskom principu generala, malo zadovoljili očajanjem ugrožene žene? Po starom domaćem običaju, psovanja majke ili sestre (neretko i deteta u kolevci), prvi impuls u takvim slučajevima nalaže da vikneš, što ti tvoja žena, ili sestra, ili majka (pa i dete u kolevci) ne doživi tako nešto, pa nek ti onda detaljno prepričava, ako te baš zanimaju konkretni detalji. Ipak, pravedno bi bilo da njih same, sve zainteresovane voajere, zadesi ova vrsta generalskog udvaranja, ako ih baš toliko zanima rad ruku i mizanscen. Da je, ne daj bože, vojni čin tako nasrtao, uznemiravao neku momčinu, muškog novinara ili funkcionera na primer, možete li da zamislite šta bi se dogodilo? Pederčina ne bi dočekala da otključa kancelariju, momci bi čast branili šutiranjem u glavu i nikome posle ne bi na pamet palo da preispituje ko je koga uštinuo za bradavicu i ko je prvi smako pantalone. Sa ženama, pogotovo plavušama, stvar stoji upravo suprotno, ne samo da im se teško veruje već su i izložene medijskom progonu, novom, masovnom seksualnom uznemiravanju gomile koja želi detalje. I niko da se, barem malo, postidi.

Pa tako, poznati kolumnista "NIN"-a razmatra u svom tekstu na ovu temu kako bi mu bilo da je na Vukovom mestu. I šta bi dao za njegov, kako veli, ²ratni raspored². Da malo radi nešto oko vatanja i dupeta, valjda, ili šta? Isti kolumnista je, inače, upravo dobio nagradu vrednu trideset hiljada maraka za zalaganje na polju istine, smisla, stila i profesionalnog poštenja. Iz fondacije kraljeva finansijskih malverzacija, braće-po-oružju (zajam za Srbiju), Karića lično. Kolumnista je još i primetio da mu spomenuti novac imponuje i da je za Srbiju značajniji Bogoljub nego Čanak, bez obzira na sve. Znači li to, kada bi Čanak osnovao nagradu, od trideset pet hiljada dema, da bi bilo obratno, da bi Čanak bio značajniji za Srbiju od Karića, pa onda ako Karić povisi na četres soma, onda idemo dalje, ko nudi više?

A koliko to košta srpski nezavisni mozak? Deset kvadrata stana u užem centru Beograda, dakle kuhinja, hodnik i špajz, ili kola srednje klase (golf ili mala corsa) ili, što je možda najtačnije – kamion sa prikolicom, pun lubenica. Šleper bostana, rekla bih, tolko košta jedan srpski mozak.

A da, bajdvej, u žiriju za Karić nagradu je i prof. dr Mira Marković, profesorka bez katedre, prva dama bez države, ključarka tajne o životu i smrti Stambolića, na primer, da anonimne i ne pominjemo.

Pa sad, opet, pošto onaj mozak? Mesto savetnika, low profile (jer kako ćeš raditi za vlast i biti nezavisan u isto vreme), diplomatski položaj u najavi, nula koma nula nula nula pet procenata ukradenih para, koje bi donatori, u stilu svojih početaka, mogli da zalepe na čelo dobitniku, što je dobro zasvirao u ovoj našoj kafanici, sudnici, ludnici.

I da se vratim na temu, ono oko ratnog rasporeda, plavuša i štipkanja: kako čitam, prosečan eskort u Srbiji zemlji košta sto maraka sat. Za tries hiljada – može da se ubije full puno sati. Sa punim buđelarom muškarcu ne treba čin. Pa ako mu je do uznemiravanja, nek lepo rentira i mudro potroši zarađenu nagradu.