Evo nas da obeležimo 50 + 1 godinu od objavljivanja verovatno jednog od najluđih i najslađih albuma Dejvida Bouvija i rokenrola uopšte, ploče koja je ostala donekle najslabije upoznata među njegovim velikim ostvarenjima, bez obzira što je na njoj Bouvi konačno postao on lično, kakvim ga svi danas znamo.

Pre svega, album Hunky Dory (izašao 17. decembra 1971) nosi inteligentan humor, jednako koliko i talenat velikog pop kompozitora, sada odlučno rešenog da krene neistraženim putevima kreacije. Ovo je takođe ploča na kojoj se Dejvid Bouvi zvanično oprašta od svoje pravoverne kantautorske folk prošlosti, kao i tvrđeg gitarskog zvuka prethodne The Man Who Sold the World (Mercury, 1970), da bi se već na sledećoj The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars (RCA, 1972) pretvorio u onu bespogovornu naučnofantastičnu rokersku personu, svemirskog pesnika koji je pao na Zemlju.

Između ova dva zvučna poglavlja smestio se neodoljivi Hunky Dory, kao pravi početak karijere jednog naprečac promenjenog londonskog momka, što je sebi odsekao kosu, ofarbao je u mahagoni crveno, gotovo pankerski nakostrešio i hrabro premazao očne kapke električno plavom senkom. Njegov zavičaj bio je dabome sva popularna muzika, stvarna i izmišljena, koju je Bouvi usisao u sebe do tog časa: zagonetnim erosom namagnetisana, visokoparna i pučka, sasvim pristupačna i opako luksuzna, britanska i sve-svetska art rok vizija, što je naglas proklamovala da se u modernom šou-biznisu može biti u isti mah i besramno popularan i nedokučivo ekskluzivan, hiljadama sledbenika namenjen, kao i onom jednom, usamljenom poštovaocu – a da se time ne naruši umetnička tajna.

Raskošni bljesak Bouvijeve autorske ličnosti u periodu Hunky Dory eksplicitno je izražen – manje kao šljašteća glam glazura ondašnjeg vremena, više kao predstava teatarske mašte koju je neko sa pop-kulturne scene najzad smogao snage da iznese pred milionski auditorijum. Jer, nikad do tada nijedan beli muški zabavljač, van mjuzikhola, nije izlazio na pozornicu sa više šminke na sebi od Bouvija, i već po tome on se drastično razlikovao od hipermaskulinizovanog sveta rokenrola kakav je 1970-ih bio još uvek neupitno utvrđena norma.

Sve velike ideje Dejvida Bouvija iz budućnosti – njegove, ali i naše – ovde su na jednom mestu, a pre svega tinejdžersko upoznavanje života. Cela ploča u stvari je nesvakidašnje odavanje počasti adolescenciji i njenim izgubljenim dušama, čineći Hunky Dory monumentalnom najavom ličnosti Zigija Stardasta, kao i albumâ Heroes 1977, Scary Monsters (and Super Creeps) 1980.

Danas svakako pobuđuje pažnju Bouvijev izbor američkih heroja – koji se čak imenom i prezimenom pojavljuju na Hunky Dory – rečito ukazujući u kom smeru se kretalo evropsko razmišljanje spram prepoznavanja umetničkih uticaja sa drugog kontinenta: od Boba Dilana, preko Endija Vorhola do Velvet Underground. Promotivna radio turneja po SAD, na koju je Mercury Records poslao Bouvija tokom februara 1971, očigledno je prodrmusala novim senzacijama dečka koji je i dalje samo obećavao. S tim u vezi, važno je zapaziti da se na Hunky Dory već pronalazi utkana ona stilizacija što će godinu dana kasnije učiniti Transformer Lua Rida tako sjajnim svedočanstvom o egzistencijama sa one strane društveno prihvatljivog. O tome se pravi rokenrol oduvek borio da progovori i to često prvi od svih. Dejvid Bouvi izvrsno je shvatio značaj ovog velikog pitanja još kada je odeven u haljinu pozirao na kauču u svojoj kući za naslovnu stranu britanskog izdanja ploče The Man Who Sold the World. A to je, ne zaboravimo, učinio pre svog puta u Ameriku i susreta sa legendarnim frontmenom Velveta.

A kako i ne bi? Inspirativne queer persone poput Volta Vitmana, Litl Ričarda, Roberta Raušenberga, Endija Vorhola, Leonarda Bernštajna, Lindzija Kempa, Žana Ženea… sve od reda upravo su zahtevale redefinisanje seksualne nomenklature u novim vremenima. Raskalašni London iz 1960-ih, sa svojom uzbudljivošću, nesputanom senzualnošću i hedonizmom, bio je zahvalno stvaralačko polje da se na startu sledeće decenije zaseje i istraži sve ono potisnuto i zbunjujuće u sebi i napolju. Na toj nikada dotad javno istraženoj platformi, zbog straha od osude i srama, mladi Bouvi izmislio je samog sebe, otvoreno sugerišući kako je skroz normalno da muškarac izgleda kao žena – štaviše kao sopstvena žena – a da i dalje zadrži svoje ljudsko dostojanstvo i pravo da bude ozbiljno shvaćen.

Njegova poruka bila je: ukoliko imaš šta da kao umetnik (po)kažeš, nema mesta ustezanju; shodno tome, i tvoj seksualni izbor apsolutno je nepobitan i bez trunke razloga da se sakriva. Sifražetkinje su totalno cool, kao i bilo koji genijalan muški primerak. Muškobanjaste devojke i feminizirani momci ponos su nacije. Fluidna seksualnost, dvoumljenje roda i pola, borba za ravnopravnost svih opcija – redom ekstremno aktuelne teme savremenog sveta – bile su Bouvijev golicavi kosmodrom nadirućeg čuvenja. S obzirom na to da je u Engleskoj tek 1967. muška homoseksualnost dekriminalizovana nakon davne 1533. – dozvolivši konzumiranje odnosa takve vrste isključivo uz obostrani pristanak, u privatnosti i sa navršenom 21 godinom – postaje jasno koliko je pojavljivanje Dejvida Bouvija na omotu Hunky Dory, doteranog poput kakve famozne glumice iz zlatne holivudske ere nemog filma, bilo oslobađajuće za britanske devojke i momke zaključane u plakaru. Za čitavu armiju seksualno potlačenih, željnih da zbace propisanu biološku uniformu, makar kad izađu da se provedu, on je bio i doslovno – mesija sa druge planete. Iza ovog prsta u oko tradicionalnom ćudoređu, krio se poziv svim mladima da granice svoje slobode ubuduće sami odrede.

Ali, mimo ove revolucionarne afirmacije seksualnih preferencija, Dejvid Bouvi podstakao je mnogo važniji prevrat: u zvuku i poeziji. Tako, uvodna Changes iz haosa uvodnih harmonija uspostavlja jedno od najdirektnijih bacanja mišljenja u lice modernom društvu, ispisujući manifest unapređene Bouvijeve persone koji ste spremni da kao mlada osoba smesta potpišete 1971. I bilo koje naredne godine uostalom – setite se samo pesme Mijenjam se grupe Haustor.

Prva numera uopšte napisana za ovu ploču, Oh! You Pretty Things, briljantno povezuje Zlatnu zoru Alistera Kroulija sa Ničeovim Natčovekom. No, kad Bouvi zapeva: “Pogledajte svoju decu/Vidite im lica u zlatnim zracima/Ne zavaravajte se da vam pripadaju/Ona su početak dolazeće rase/Zemlja je kučka/Naše vesti su završene/Homo sapiens prerastao je svoju upotrebu”, on kao da prevashodno referiše na roman Kraj detinjstva Artura Klarka, gde deca više nisu ljudska bića. Bar ne u smislu u kom su odrasli to uopšte u stanju da pojme.

U neku ruku potcenjena, Eight Line Poem, u svojih tačno osam stihova oživljava pak stvarnost Reja Bredberija i ono nešto neobjašnjivo poput mehaničke pustare iz njegove uvodne priče za Tetoviranog čoveka. Ali, ništa se ne može porediti sa Life on Mars?. Da li je to prosto razorna dosada tinejdžera, koja će prosvrdlati sopstveni put u spoljašnji univerzum i spoznati šta tačno frustrira njihova bića pre nego što odrastu? Ili je to Bouvijeva reakcija na trku u naoružanju i gramzivost za osvajanjem svemira u zastrašujućoj realnosti koja samo što nije stupila na snagu? Ko bi to uopšte mogao danas znati.

I mada je već sa Space Oddity, svojim prvim uspešnim singlom iz 1969, nagovestio kako je u stanju da bez greške oseti duh vremena i kroz pop muziku ponudi komentar stanja u kome se nalazi svet, a sa The Man Who Sold the World 1970. pokazao da se forma rokenrola može upotrebiti za sablasnu priču što osvetljava naše doba – Life on Mars? otišla je korak dalje, do višeg kulturnog reda. Ovo je prva veličanstvena Bouvijeva pesma, višeslojna na način koji i danas intrigira. U njoj se, kroz perspektivu devojčice u konfliktu sa ispraznom okolinom, opisuje sva beda klišea u kome obitava većina ljudi, nesvesna toga. Njen beg od porodične kolotečine i roditeljskih kritika vodi je u bioskop i svet filmskih iluzija. Međutim, umesto da se nađe na sigurnom, bespuće kao da se samo produbljuje u ubrzanom ritmu kadrova i scena. I tu, u mraku kino-dvorane, dolazi do trenutka spoznaje kako ništa nije istinito: ni stvaran život, niti svet zabave za milione. Ostaje samo jedno pitanje, jedna ultimativna fantazija koja eventualno može da udahne smisao svemu: ima li života na Marsu? Jer, ako ga ima, možda postoji šansa za novi početak, negde drugde, daleko od Zemlje, onde gde bi se ipak moglo živeti iole suvislo.

U Life on Mars? Bouvi je, pre svih, precizno opisao iskustvo tinejdžerstva i dao mu auru metafore za sve duhovne otpadnike na ovom svetu, rečju za svakog ko ne oseća da pripada neporecivoj ništavnosti zbilje. Na taj način, u toj pesmi nad pesmama, Dejvid Bouvi ostvario je istorijsko obećanje rokenrola, pretvorivši ga iz instinktivnog jezika mladih koji traže oslobođenje od svih očekivanja zajednice, u himnu tinejdžera željnih da budu ljudi po vlastitim merilima. Life on Mars? pesma je smelosti da se sanja, a devojčica u njoj neizbežan simbol tog spasenja.

Svetlo koje isijava ova raskošna kompozicija blista do danas nesmanjenom snagom, iako je upaljeno toliko pre vremena, i to u doba u kome nikom ne bi palo na pamet da postavi ženu za centralnog heroja kroz čije iskustvo se transformiše cela čovekova vrsta.

Dejvid Bouvi napisao je Kooks za svog sina Dankana Zouvija u stilu albuma Nila Janga After the Goldrush (1970), koji je slušao u trenutku kada je stigla vest o dečakovom rođenju. Bouvi sinu ovde govori o sebi i supruzi Endži kao o ćaknutim roditeljima, moleći ga da se ne svađa sa siledžijama iz razreda, jer on lično nije baš vešt u udaranju tuđih tata, ali da ukoliko ga ikad snuždi domaći zadatak, uvek može da računa na njega: “And if the homework brings you down/ Then we’ll throw it on the fire/ And take the car downtown”.

Razorni esej Quicksand ponovo je u vezi sa zanimanjem Dejvida Bouvija za okultno i transcendentno, kao i za razmatranje kontroverze istovremenog postojanja herojskog i zločinačkog u jednoj osobi, što ga je zaokupljalo u vreme nastanka ploče Hunky Dory. Ničeov koncept Natčoveka, užas pred Himlerovim projektom holokausta oličen u nacističkom divljenju za film Rođenje nacije D. V. Grifita iz 1915. i Kroulijev misticizam, te ambivalentnost ličnosti Vinstona Čerčila i dvostrukog agenta Huana Pužola Garsije (kodno ime Garbo) – proizveli su jedan od najčudnovatijih refrena baby–boom generacije: “Don’t believe in yourself/ Don’t deceive with belief/ Knowledge comes/ With death’s release”.

Jedina pesma koju na albumu Hunky Dory nije napisao sam Bouvi jeste Fill Your Heart, autora Bifa Rouza i Pola Vilijamsa. Stihovi poput: “Happiness is happening/ The dragons have been bled/ Gentleness is everywhere/ Fear’s just in your Head”, perfektno se uklapaju u novopečenu Bouvijevu zamisao o temeljnom oslobađanju. Šteta što je poslednjih godina originalni izvođač, američki komičar Bif Rouz, glasno prozvan za rasizam, antisemitizam, homofobiju i mizoginiju.

Numere Andy Warhol i Bob Dylan, očigledno su proizvod opčinjenosti pomenutim junacima, naročito posle Bouvijeve američke ekskurzije 1971, kao i traganjem za sopstvenim identitetom; moguće i svojevrsnim artističkim oceubistvom. Stihovi: “Andy Warhol looks a scream/ Hang him on my wall/ Andy Warhol, Silver Screen/ Can’t tell them apart at all”, ili: “Oh, hear this Robert Zimmerman/ I wrote a song for you/ About a strange young man/ Called Dylan/With a voice like sand and glue”, na autentičan način uznose pomenute ličnosti, bez obzira što im se ove posvete mladog engleskog ariviste možda nimalo nisu dopale. Vorholu, definitivno ne.

Omaž Bobu Dilanu u sebi paradoksalno sadrži i jasno iskazano oduševljenje za bend Velvet Underground, kroz aluziju na njihove pesme There She Goes Again i Here She Comes Now. Ali, zato protopunkoidna Queen Bitch nedvosmisleno duguje geniju Lua Rida na više nivoa: “She’s so swishy in her satin and tat/ In her frock coat and bipperty-bopperty hat/ Oh God, I could do better than that”. Ovu homoseksualnu ljubavnu zavrzlamu koja se plete oko dreg-kraljice na ulici, nipošto ne razrešava, nego je naprotiv čini još neobičnijom finalna The Bewlay Brothers. Misteriozan zaključak ploče asocira bez sumnje na Bouvijevog voljenog polubrata Terija Bernsa, otvarajući tumačenja i prema onome kako je Bouvi video samog sebe: “He’s Camelian, Comedian, Corinthian and Caricature”. Treba napomenuti da je docnije Dejvid Bouvi koristio naziv ove pesme za svoju izdavačku kuću Bewlay Bros. Music, te kao skupni producentski pseudonim za sebe, Igija Popa i Kolina Terstona na albumu Lust for Life.

Sve ovo dovodi do jednog nesvakidašnjeg zaključka: na albumu Hunky Dory Bouvi se kroz mnoge persone ubrzano tražio i napokon pronašao, rekapitulirajući tako svoju buduću karijeru i pre nego što se desila.

Na kraju, da bi se do tančina rasvetlila priča o Hunky Dory, pred novogodišnje praznike objavljen je fascinantni ansambl od stotinak kućnih, radijskih, studijskih i koncertnih snimaka, Divine Symmetry: An Alternative Journey Through Hunky Dory (4 kompakt-diska, 1 blu–ray, uz dve prateće knjižice – izdanje Parlophone Records, dostupno na našem tržištu u katalogu izdavačke kuće Mascom). Zajedno, oni na vrlo zabavan način dokumentuju kompletan radni proces koji je doveo do ovako kapitalnog rezultata.

Hunky Dory početak je epohe i ključ za podrobno razumevanje Dejvida Bouvija u svim njegovim narednim fazama i čudesnim personalnim preobukama. Ova matična postojbina umetnikovog genija i srž sveg naknadnog autorstva, čini se i te kako važnom da joj se vratimo ponovo. U epistoli Hunky Dory sadržani su njegovo uspenje, stradanje i slava. Na Divine Symmetry otkriveni su pak najvažniji saradnici – uključujući bend koji će uskoro biti poznat kao The Spiders from Mars – živi snimci, nelagoda i superiornost, povremeno priklanjanje takozvanom normalnom i teranje ekstravagantnosti do vrhunca, igranje pozorišnih uloga, ali i iskrenost nadolazećeg velikog heroja sutrašnjice. Kucnuo je poslednji čas da se prisetimo vremena kada je popularna muzika bila opasna po sistem. Korisno je.