U Zagrebačkom kazalištu mladih (ZKM) u proteklih je nekoliko dana održan festival "Europski ansambl" – reč je o dvogodišnjem projektu koji je iniciralo Državno pozorište Štutgart, a osim štutgartskog državnog teatra u projekat je uključeno i Zagrebačko kazalište mladih i Novy teatar iz Varšave. Evropski ansambl pod umetničkim rukovodstvom Olivera Frljića zamišljen je kao platforma u okviru koje se propituje evropski identitet u trenutku kada se društvena klima naglo i brzo menja. Ovaj ansambl formiraju glumci triju navedenih pozorišta, koji u saradnji sa tri reditelja prave tri predstave u Zagrebu, Varšavi i Štutgartu. A predstave koje su nastale u prvoj godini projekta igraju se, zatim, u obliku mini festivala u sva tri grada u ovoj pozorišnoj sezoni. U ZKM-u su prikazane predstave: Večni malograđanin Anestisa Azasa, koja je premijerno izvedena baš u ZKM, zatim autorski projekat Ane Smolar Erazmus i predstava o kojoj ćemo ovde govoriti, a to je Imaginarna Evropa u režiji Olivera Frljića.

Imaginarnu Evropu – podnaslovu stoji uz tekstove "Estetika otpora" Petera Vajsa, "Priča o putovanju u Senegal" J.B. Savinjija i Aleksandra Korearda, "Angelus Novus" Valtera Benjamina i "Nesretni anđeo" Hajnera Milera – kao autor, reditelj i scenograf potpisuje Oliver Frljić. Predstava dominantno referiše na tri dela iz likovne umetnosti koja su ujedno i deo scenografije, odnosno tlo na kojem glumci stoje – na prvom mestu, našu priču otvara Crni kvadrat Kazimira Maljeviča, kao delo koje označava kraj jedne vrste umetnosti u trenutku u kojem nastaje, a jednako otvara mnoštvo mogućnosti upravo u sopstvenoj apstraktnosti. Zatim, kada glumci uklone Crni kvadrat, mi se susrećemo sa Splavom meduza na tom istom podu koji je postavljen kao mozaik, tako da se lako o njemu može pripovedati – o Splavu se govori referišući na Vajsa, na kraju Frljić ovu predstavu i najavljuje kao pozorišnu utopiju, tako da Splav meduza govori o "razbacanim pripadnicima izopštene generacije", sa jedne i "nadi u oslobođenje potčinjenih", sa druge strane. No, Frljić se služi i tekstom "Put u Senegal", gde nalazimo detaljni izveštaj o događajima na splavu dvojice preživelih lekara Anrija Savinjija i inženjera Aleksandrea Korearda (o čemu govori Frljić u razgovoru sa dramaturškinjom Karolin Loš, koji dobijamo na ulazu u teatar).

Tu glumci izuzetno spontano koncentrisano i ubedljivo pripovedaju o dramatičnim događajima na splavu uvlačeći gledaoce jednostavnom i snažnom pripovesti na sam splav kao mesto na kojem se u zaista najelementarnijem smislu, a to možete osetiti iz igre, prepliću potpuni očaj i nada. O preživelima na kraju odlučuje aritmetika sreće. U predstavi igraju: Tenin Kolš, Klaudija Kornev, Tina Orlandini, Adrian Pezdirc, Jasmina Polak i Jan Sobolevski spontano i izravno, donoseći sadržaj iznutra bez otklona vrlo živo i u neposrednom kontaktu sa gledaocem. Oni, ukratko, sasvim jasno znaju šta i zašto igraju.

Ako govorimo o vremenu u kojem nastaje ova predstava, koja propituje i pokušava redefinisati evropski identitet, ono je trasirano između dva pola: jačanja desnice sa svojim mehanizmima za kontrolu i ratova koji na drugi način troše društvo. U tom, našem, dakle, opasnom vremenu reditelj odlučuje da referiše na tekstove i dela koje oseća kao neuralgične tačke iz kojih, ako ih doživimo i promislimo dovoljno snažno, možemo učiti, jer – ovo je ipak pozorišna utopija.

Upravo zato na pauzi između dva čina publika je pozvana da pomogne da se na podu sastavi novo umetničko delo koje je vrsta našeg domaćina, vodiča i tla, a to je Sloboda predvodi narod Ežena Delakroa.

Ako govorimo o Frljićevom izrazu, on vas uvek poziva na polemiku, ali su sada to pozorišni eseji koji otvaraju slike u koje možete učitati mnoštvo značenja i asocijacija. On to čini igrom, svetlom, muzikom i bojom. I svakako nagim telom glumca, ne odustajući od podsećanja da je bilo kakva vrsta sablazni prema nagom telu ništa drugo do lažno moralisanje. Hrist je na raspeću prisutan od početka ove predstave, da bi na kraju sa tog raspeća i progovorio na pitanje nagih glumaca šta misli o golotinji u pozorištu. Odgovara da ko ima problem sa golotinjom u teatru ima problem sa bogom.

Utopija na koju Frljić poziva, dozivajući nas na svoj splav, jeste teritorija na kojoj nema privatnog vlasništva, nacije, ni religije. Istovremeno nas podseća na sumanutost ideje o Evropi kao judeohrišćanskoj teritoriji pošto zaboravljamo da je prisustvo muslimana na ovom kontinentu veoma staro.

Kada govori o interkulturalnosti, autor je svestan da je interkulturalnost stvar međusobnog dijaloga. Taj dijalog, često, vode dva paralelna toka, dve kulture koje se svojim granicama dodiruju i on može biti buran ili kreativan. Jednako može da ga ne bude, sve zavisi koliko su granice fleksibilne. Postoje kulture koje dopuštaju da im se unutrašnji tokovi sreću i prepliću. Postoje susreti koji su dobrovoljni i oni koji to nisu. Tu temu naročito intenzivno otvara kada glumci govore lične ispovesti – vrlo intenzivno i neposredno – o nerazumevanju među kulturama i brutalnoj ksenofobiji.

Završava sa Hristom čije raspeće glumci pokušavaju postaviti da samo od sebe stoji, bez naslona i to im, naravno, ne uspeva; u tom pokušaju, toj igri dobacivanja nestaje sve u jednom fejdautu.

Ako govorimo o učitavanju značenja i asocijacija u ovaj Frljićev pozorišni esej, ono što je ključno jeste što nas autor bojom, svetlom, nagošću tela, igrom, glumačkim nabojem iza onog što je rečeno, neposrednošću susreta, duhovitošću i bespoštednošću onog što govori zapravo uči da smo u svetu u kojem vlada otuđenje, ali ne samo otuđenje ljudi jednih od drugih, to svakako znamo, on nas osvešćuje da smo otuđeni kako od sopstvene biologije, tako i od sopstvene prirode. Ne umemo voleti drugog, jer ne umemo voleti sebe. Odatle apsolutno svaka politička ideologija može bespoštedno manipulisati društvom i čovekom. Imaginarna Evropa Olivera Frljića nam pokazuje da upravo odmak od biologije i prirode u najširem smislu te reči rađa otuđenje, a ono zatim rađa neizmernu želju i glad. To je ono što Frljić osvetljava.