S obzirom na disperzivnost programa u vremenu i u prostoru, ovogodišnji Oktobarski salon najviše je podsećao na iscrpljujuću trku u disciplini nekakvog urbanog orijentiringa, i to sa nejasnim ciljem. No, ukoliko smo saglasni sa popularnom antičkom krilaticom “U zdravom telu zdrav duh”, onda je u njegov koncept upisan pozitivan predznak.

59. Oktobarski salon nije imao tematski fokus. Budući da je svojim prethodnim, 58. izdanjem zapao u autistični ćorsokak, namera je bila da se ovogodišnjim redefiniše naša najznačajnija smotra savremene umetnosti i da se postave nove koordinate i smernice. Pre svega, ono se ukazalo kao pokazna manevarska vežba, sa ciljem mapiranja i prevazilaženja tokom proteklih izdanja nagomilanih manjkavosti i problema, kako bi se trasirao novi put u budućnost. Zapravo, u njegovom fokusu bila je sama institucija Oktobarskog salona.

Podsetimo se da je prethodni, međunarodni, 58. Oktobarski salon, čiji su selektori bili Italijani Ilarija Marota i Andrea Bačin, koji usled pandemijskih turbulencija nije održan planirane 2020. godine, već je pomalo zbrda-zdola organizovan u leto 2021. godine, naišao na unisone negativne kritike koje su, pre svega, ukazivale na ignorantski i ponižavajuć odnos selektora prema domaćim umetnicima i ovdašnjoj produkciji. Često je postavljano i pitanje da li je potrebno i opravdano da višedecenijski naziv ove manifestacije – Oktobarski salon, koji je sa svim svojim retro naznakama postao svojevrstan brend, bude preinačen u, po mnogim mišljenjima, bezlično – Beogradsko bijenale.

Dakle, neposredno po završetku prethodnog izdanja Salona, organizator ove manifestacije, Kulturni centar Beograda, podstaknut kritikama i željom da učini nešto za njegovu dobrobit i budućnost, hrabro je iskoračio i preuzeo na sebe odgovornost i obavezu da ponudi drugačiji model ove izložbe.

Pod radnim naslovom “Prestupni”, odlučeno je da u ekstremno kratkom roku, kustoski tim Kulturnog centra Beograda, na čelu sa Zoranom Đaković Minitti, mapirajući niz neuralgičnih tačaka ove značajne izložbe, upriliči pedeset deveto izdanje Salona, koje bi, pre svega, ne ukinuvši međunarodnu orijentaciju, preispitalo svoju svrhu i mnoštvo organizacionih aspekata, ali, pre svega, vratilo ovu manifestaciju domaćim umetnicima. Dakle, težišni manevar odbora Oktobarskog salona bio je da ovu manifestaciju vrati korenima. Tako naslov Beogradski bijenale nije izbrisan, ali je stavljen u zagradu, datum otvaranja vraćen je na inicijalni 20. oktobar, dan oslobođenja Beograda, dok je duh kolektivizma nadređen individualnim kustoskim zahvatima.

Izložba je, čini se, koncipirana u ključu “Nojeve barke”, dakle broda u koji su, bežeći od velikog potopa, ukrcani egzemplari svih živih bića i biljaka, koji će biti klica života na nekoj novoj teritoriji, na koju će se možda, ukoliko budu savladane sve nedaće, jednog dana iskrcati. Tako je Kulturni centar Beograda izložbu organizovao u saradnji sa Debatnim programom ULUS-a, Udruženjem likovnih kritičara AICA-Srbija, Nezavisnom kulturnom scenom Srbije, Memorijalom Nadežde Petrović u Čačku, uključujući Stanicu – servis za savremeni ples.

Selekcija nije rađena po konkursu, već po pozivu. Zastupljena su ostvarenja oko 50 autora (umetnika i umetničkih grupa), većinom iz Srbije, uz nekolicinu iz regiona i sveta. No, ono po čemu će se svakako pamtiti ovogodišnji Salon jeste broj lokacija – njih čak 23, raštrkanih sa obe strane Save, dobacivši sve do sela Brezovica na Rudniku, gde je upriličen hepening Božidara Mandića. Na izložbenoj mapi našli su se, publici gotovo nepoznati prostori u samom centru grada, kao što su Legat Vojislava M. Jovanovića Maramboa u Birčaninovoj ulici ili Art hub Kula u Cetinjskoj. Izložbe su se prostirale u javnim, alternativnim i oficijelnim izlagačkim prostorima, na fasadama i bilbordima, od Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković” i RTS Kluba Radio Beograda, Fakulteta dramskih umetnosti, Paviljona na Cvetnom trgu, do Salona Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja. Centralno mesto Salona bio je nov ali nekomunikativan i, za ovu namenu, nedovoljno atraktivan prostor Salona muzeja grada Beograda u Bulevaru Kralja Aleksandra.

Drugo, nikada do sada Oktobarski salon nije bio otvaran po principu “leskovački voz”, što će reći, tako da su pojedini segmenti izložbe inagurisani malo po malo, svake nedelje po neki, od 20. oktobra, pa sve do 24. novembra. Moguće da se time želela održati tenzija i budnost publike tokom svih mesec i po trajanja izložbe. No, stvorena je konfuzija i nepreglednost.

Naime, ovogodišnji Salon, koji je posedovao mnoštvo slojeva i fokusa, iznad svega odlikuje upravo velika nepreglednost u kojoj se gubi slika celine. No, živimo u vremenu fragmentarnih, parcijanih znanja i uvida, te je moguće da takva slika realno odražava sliku duha vremena. Zapravo, celokupna postavka čita se kao niz nepovezanih iskrica koje se pojavljuju i nestaju.

Kao važan akcenat izložbe uveden je segment “Umetnik u fokusu”. Ove godine to je bila Milica Tomić, beogradska umetnica međunarodne reputacije, koja dugi niz godina nije izlagala u Beogradu. Na otvaranju Salona izvela je performans, svojevrsni rimejk rada Dragoljuba Raše Todosijevića iz 1975. godine – “Beogradska ekstenzija Edinburške izjave: Ko profitira od umetnosti, a ko pošteno zarađuje”, dok je u sva tri izlagačka prostora Kulturnog centra Beograda bio predstavljen izbor Tomićkinih ostvarenja.

Slikovito govoreći, ovogodišnji Salon svojom strukturom i koncepcijom podseća na svet gljiva. Primarni aspekt njihovog života i postojanja čini nevidljiva mreža micelijuma koja se prostire ispod zemlje. Same gljive, plodna tela, sekundarna su, efemerna manifestacija njihove egzistencije. S jedne strane, 59. Oktobarski salon obuhvatao je obilje razgovora, vođenja, radionica, tribina, debatnih programa, među kojima se svojim značajem izdvajaju debate i javne rasprave koje je osmislilo Udruženje likovnih kritičara AICA, gde su temeljno preispitani različiti aspekti prošlosti, sadašnjosti ali i budućnosti Salona. Važan zahvat, ali ispod radara šire javnosti, jeste uspostavljanje digatalizovanog arhiva Oktobarskog salona, svih kataloga i drugog materijala vezanog za ovu manifestaciju od 1960. do 2022. godine, koji će biti dostupni u okviru elektronske čitaonice Muzeja savremene umetnosti i u Kulturnom centru Beograda. S druge strane, Salon je predstavio niz ostvarenja umetnika različitih generacija, usmerenja i dometa. No, i pored toga što su konačno ovdašnji umetnici postali dominantni na Salonu, i što su im omogućena sredstva za produkciju radova, čini sa da je njihova uloga i pozicija, u ključu pomenutih rizomskih, micelijumskih prostiranja, ostao sekundaran, efemeran.

Oktobarski salon jedna je od najznačajnijih kulturnih manifestacija u Srbiji, koju je osnovao i koja se održava pod pokroviteljstvom Grada Beograda, isto kao i, recimo, Fest ili Bitef. I dok su se ove dve manifestacije tokom svoje evolucije institucionalizovale i deluju kao samostalni entiteti, Oktobarski salon i dalje funkcioniše kao jedna od programskih delatnosti (čitaj – efemerna) Kulturnog centra Beograda. Kao i ranijih godina, tako i ove, neizbežan je zaključak kako bi za budućnost i opstanak Oktobarskog salona bilo neophodno da se institucionalizuje, što bi, izeđu ostalog, podrazumevalo kontinualni, profesionalni rad i delatnosti tokom čitave godine.

Nagrade 59. Oktobarskog salona

Nakon 46 dana trajanja ovogodišnjeg “prestupnog” Salona, sa pet izložbenih otvaranja, uz gotovo svakodnevne prateće programe, stručni žiri u sastavu Lorenco Balbi, Jan Ševalije, Alenka Gregorič, Biljana Tomić i Siniša Ilić doneo je odluku o dodeli nagrada:

– Počasna nagrada 59. Oktobarskog salona Želimiru Žilniku

– Nagrada 59. Oktobarskog salona radu Milice Rakić “Crvena, da te nema, trebalo bi te izmisliti”

– Specijalna nagrada 59. Oktobarskog salona Sanji Anđelković za rad “Pogledaj gore! Ja nisam krošnja – ja sam glasnik!”

– Posebno pominjanje dobio je rad Antonija Grgića “Hoće li i dalje ostati u dalekoj budućnosti” koji je realizovan zajedno sa performerkom Joanom Knežević.