Cenjeni Miguel de Servantes Saavedra kaže da je svojevremeno jedan veleumni plemić iz Manče toliko čitao viteške romane da mu se od toga osušio mozak te sasvim pomerio pameću, nabio pikaču na glavu, pojahao Rosinanta i pošao u beli svet da brani uvređene, ispravlja krivde, ukida zloupotrebe i namiruje tuđe dugove. U sličnoj opasnosti bili su i dečaci odrasli u zemlji samoupravnog socijalizma, a ono što su Sančovom gospodaru bili Amadis od Galije, Rejnald od Moltalbana, Palmerin od Anglije i drugi neustrašivi riteri, klincima iz SFRJ bili su Blek Stena, Komandant Mark, Zagor Te-Nej, Teks Viler, Mister No, Marti Misterija, Ken Parker, Kapetan Miki i drugi heroji pristigli na brdoviti Balkan sa druge strane Jadranskog mora, pravo iz fabrika snova Serđa Bonelija i inih. Većini dečaka, za razliku od pomenutog plemića, od čitanja "stripova ispod klupe" mozak se ipak nije osušio jer su ubrzo prešli na jednu drugu aktivnost od koje se sušila kičma. Ali je zato mnogima na putu u svetlu budućnost svet njihovih pretpubertetskih junaka zauvek ostao simbol čežnje za avanturom i za njenim pravim sentimentalnim zavičajem – Republikom Stripskom, jedinom zemljom ljubavi, istine i slobode.

Najpopularnije stripove u onoj Jugoslaviji izdavao je novosadski NIŠRO Dnevnik, a među njima su posebno mesto zauzimale dve Dnevnikove edicije – "Zlatna Serija" i "Lunov magnus strip", koje su počele da izlaze krajem šezdesetih godina. Posle dvadesetak godina, početkom devedesetih, one su tiho nestale sa kioska, jer nisu mogle da izdrže nelojalnu konkurenciju sa "Knindžama". Tako smo ostali bez gospodara Darkvuda i pajtosa, evo sve do septembra 2001. godine, kada je novoosnovana izdavačka kuća "Edicije Vannini" iznova počela objavljivanje Bonelijevih stripova, nastavivši tamo gde su pre deset godina stale slavne Dnevnikove edicije. Od sada pa nadalje, svakog četvrtka "Vannini" će na novinske kioske slati sveske sa avanturama četiri junaka – istraživača natprirodnih pojava Dilana Doga, manauskog pilota i barabe Mistera No, Duha sa sekirom Zagora Te-Neja i detektiva nemogućeg Martija Misterije.

Ponovna pojava Bonelijevih stripova u Srbiji može da se posmatra kao marginalna stvar samim tim što je bez uticaja na sukobe unutar DOS-a, ali je prepuna simboličkog značenja na jednoj drugoj ravni. Kao što krhku ravnotežu ekosistema može da naruši nestanak jedne sićušne životinjske vrste, po pravilu one najosetljivije na tanane klimatske promene koje najavljuju nadolazeću katastrofu, tako su uoči raspada SFRJ početkom devedesetih Bonelijevi i drugi stripovi naprasno nestali sa novinskih kioska i tako najavili vreme ratova, krvi i bede. Zbog toga njihov povratak (kao i nedavno obnavljanje Stripoteke) možda označava i povratak one vrste svakodnevice karakteristične za mirne dane u predasima između burnih istorijskih događanja.

Zanovetala i mudroseri znaju da kažu da Bonelijevi stripovi nemaju visoke umetničke kvalitete, te su dakle bezvredni, a kao najviši domet ovog "industrijskog smeća" pominju (neodoljiv) tandem Kena Parkera, Berardi – Milaco. Naravno da se Ostrvo s blagom ne može porediti sa Doktorom Faustusom niti Lu Vecel sa Knezom Miškinom, baš kao što ni nedeljni basket u školskom dvorištu sa momcima iz kraja nije ni blizu nivoa NBA lige. Ali zato Zagor i Mister No, baš kao i Ostrvo s blagom, Zejn Grej i nedeljni basket, znaju da pruže retke trenutke čistog i nepatvorenog zadovoljstva. Zar to nije dovoljno, jelenskih mu rogova!