Kultura
Novi albumi: Feist – Multitudes (Polydor)
Povučena u sebe
U današnjem usijanom svetu razbijenom pandemijom, ratom i ogoljenim grabežom za resursima, očigledno je potrebna nova vrsta zajedništva. Kao i uvek, muzika ima odgovor na pitanje kako povezati ljude
Od kad se pojavila na svetskoj sceni početkom XXI veka, Leslie Feist (1976) je ostavila utisak nečeg novog, a ipak prepoznatljivog, gotovo iskonskog. Kao smela kantautorka i pevačica neverovatno milog glasa, ona je napravila most od freak–folk andergrounda kome je pripadala na početku karijere ka statusu inteligentne pop zvezde, ostajući čvrsto u alternativnim kulturnim okvirima. Usput je postala simbol nove ženske individualnosti i samosvojnosti, što je u poslednjih 20 godina tako ubedljivo preovladala u popularnoj muzici. Lepo je iz ove perspektive reći da je pločama Let It Die (2004) i The Reminder (2007), upravo Leslie Feist postavila standarde koji su značajno pomogli da se taj istorijski proces artikuliše.
U današnjem usijanom svetu razbijenom pandemijom, ratom i ogoljenim grabežom za resursima, očigledno je potrebna nova vrsta zajedništva. Kao i uvek, muzika ima odgovor na pitanje kako povezati ljude, mada se on možda ne čuje više onako glasno kao nekada, zaglušen opštom kakofonijom društvenih mreža. Leslie Feist nam na upravo objavljenom novom albumu Multitudes (Polydor), u svom poslovično utišanom i nenametljivom tonu, nudi snažnu viziju koja donosi spokoj kroz okretanje sebi i svojim emotivnim istinama, te balansu sa drugim ljudima i prirodnom okolinom. Njena lirska fantazija ponovo povezuje naš unutrašnji i spoljašnji svet na organski način, onako kako je to nekad bilo.
Ne postoji tačna žanrovska kategorija u koju bismo svrstali Leslie Feist. Možda filozofski folk? Muzika koju kreira jednako je inspirisana onim što je muzika bila i onim što će muzika biti. Na albumu Multitudes zato nalazimo podjednako tragove Joni Mitchell i njenih pesničkih skica stvarnih osoba (Hiding Out in the Open i posebno The Redwing), Neila Younga sa svojom atmosferom ugaslih snova koja prožima klasični album After the Gold Rush (Song for Sad Friends i Love Who We Are Meant To), ali i jednog Davida Bowiea (dramatični početak singla Borrow Trouble duguje mnogo njegovoj besmrtnoj odi Heroes). Sa druge strane, dve sjajne numere koje otvaraju ovu ploču – In Lightning i Forever Before – otkrivaju kako je Leslie Feist ipak iz generacije koja elektronsku muziku smatra svojim jezikom, ukrštajući njene nanose sa delikatnim okidanjem žica gitare, dodajući tako pesmama neslućenu treću čulnu dimenziju. Dobar deo ovog albuma filozofski se bavi spasavanjem nas samih kroz spasavanje prirode, sa kojom se traži jedinstvo u I Took All of My Rings Off, Become the Earth, Martyr Moves i Calling All the Gods, sve samim prefinjenim folk kompozicijama sa neobičnim obrtom, kakvog do sad nigde niste čuli. Kad u programski-političkoj Of Womankind, Leslie Feist zaključi: “Be of higher mind, be of womankind”, usput pominjući sudbinu žena koje noći provode u strahu stiskajući biber-sprej, vi znate da je konačna pravda ipak na strani onih koji trpe. A kad na kraju doda “Be exactly who we are / Of womankind / Come outside / The trees hold out their arms / And can’t tell lies” – vi znate da cela priča o spasavanju kroz prirodu nikako nije isprazna, jer nas od svih entiteta na ovoj planeti jedino priroda ne laže.
Kao Kanađanka, Leslie Feist je možda vaspitana da veruje u iskonsku izlečiteljsku misiju naše veze sa prirodom, ali na Multitudes joj pomažu mnogi poznati ljudi sa kojima deli uverenja. Njene multi-instrumentalne sposobnost i predivan vokal u kome kao da se skriva sva toplota koju možemo jedni drugima da pružimo, sve vreme osetljivo režira producent Blake Mills, čovek koga znamo kao gitaristu sa Dylanovog poslednjeg remek-dela Rough and Rowdy Ways, ni manje ni više (sarađivao i sa Conorom Oberstom, Weezer, Paolom Nutinijem, Norah Jones, Dixie Chicks, Pink, Lanom Del Rey, Dangermouseom, Lucindom Williams). Tu su još i stalni saradnik Robbie Lackritz, kao i Mocky, posebno talentovani umetnik na udaraljkama i drugim instrumentima, član Canadian Crew, kolektiva kanadskih imigranata što uglavnom žive u Evropi, koga čine još sama Leslie Feist, njena najbolja drugarica elektro-pankerka Peaches i avangardni pijanista Chilly Gonzales (ovde gost na klavijaturama na jednoj numeri). No, najveće iznenađenje je svakako pojava jednog Mikea Millsa, basiste nekadašnjih alternativnih giganata REM, među ovde potpisanim producentima – prisustvo ovakve legende toliko toga govori o visokom statusu koji autorka uživa među živim istorijskim veličinama.
Leslie Feist je za milenijalce ono što je Patti Smith bila za new wave generaciju. Poezija ostvarena u životu. Nepokolebljiva u stavovima, otporna na sve pritiske, samo svoja, ona je primer individualne snage, baš takva kakva je – povučena u sebe. U svetu u kome su nestabilnost i promena jedina izvesnost, a dizanje slikovite graje na internetu dokaz egzistencije, njen tihi primer dokaz je da je drugačije postojanje, primereno ljudskom biću, još uvek moguće. Ovolika vernost sebi i svojoj pesničkoj ličnosti, nadmoćno demonstrirana na Multitudes, može nam poslužiti kao najbolji podsetnik kako smo mi sami merilo svoje propasti, ali i jedini sebi dostupan lek.
U današnjem usijanom svetu razbijenom pandemijom, ratom i ogoljenim grabežom za resursima, očigledno je potrebna nova vrsta zajedništva. Kao i uvek, muzika ima odgovor na pitanje kako povezati ljude, mada se on možda ne čuje više onako glasno kao nekada, zaglušen opštom kakofonijom društvenih mreža. Leslie Feist nam na upravo objavljenom novom albumu Multitudes (Polydor), u svom poslovično utišanom i nenametljivom tonu, nudi snažnu viziju koja donosi spokoj kroz okretanje sebi i svojim emotivnim istinama, te balansu sa drugim ljudima i prirodnom okolinom. Njena lirska fantazija ponovo povezuje naš unutrašnji i spoljašnji svet na organski način, onako kako je to nekad bilo.
Ne postoji tačna žanrovska kategorija u koju bismo svrstali Leslie Feist. Možda filozofski folk? Muzika koju kreira jednako je inspirisana onim što je muzika bila i onim što će muzika biti. Na albumu Multitudes zato nalazimo podjednako tragove Joni Mitchell i njenih pesničkih skica stvarnih osoba (Hiding Out in the Open i posebno The Redwing), Neila Younga sa svojom atmosferom ugaslih snova koja prožima klasični album After the Gold Rush (Song for Sad Friends i Love Who We Are Meant To), ali i jednog Davida Bowiea (dramatični početak singla Borrow Trouble duguje mnogo njegovoj besmrtnoj odi Heroes). Sa druge strane, dve sjajne numere koje otvaraju ovu ploču – In Lightning i Forever Before – otkrivaju kako je Leslie Feist ipak iz generacije koja elektronsku muziku smatra svojim jezikom, ukrštajući njene nanose sa delikatnim okidanjem žica gitare, dodajući tako pesmama neslućenu treću čulnu dimenziju. Dobar deo ovog albuma filozofski se bavi spasavanjem nas samih kroz spasavanje prirode, sa kojom se traži jedinstvo u I Took All of My Rings Off, Become the Earth, Martyr Moves i Calling All the Gods, sve samim prefinjenim folk kompozicijama sa neobičnim obrtom, kakvog do sad nigde niste čuli. Kad u programski-političkoj Of Womankind, Leslie Feist zaključi: “Be of higher mind, be of womankind”, usput pominjući sudbinu žena koje noći provode u strahu stiskajući biber-sprej, vi znate da je konačna pravda ipak na strani onih koji trpe. A kad na kraju doda “Be exactly who we are / Of womankind / Come outside / The trees hold out their arms / And can’t tell lies” – vi znate da cela priča o spasavanju kroz prirodu nikako nije isprazna, jer nas od svih entiteta na ovoj planeti jedino priroda ne laže.
Kao Kanađanka, Leslie Feist je možda vaspitana da veruje u iskonsku izlečiteljsku misiju naše veze sa prirodom, ali na Multitudes joj pomažu mnogi poznati ljudi sa kojima deli uverenja. Njene multi-instrumentalne sposobnost i predivan vokal u kome kao da se skriva sva toplota koju možemo jedni drugima da pružimo, sve vreme osetljivo režira producent Blake Mills, čovek koga znamo kao gitaristu sa Dylanovog poslednjeg remek-dela Rough and Rowdy Ways, ni manje ni više (sarađivao i sa Conorom Oberstom, Weezer, Paolom Nutinijem, Norah Jones, Dixie Chicks, Pink, Lanom Del Rey, Dangermouseom, Lucindom Williams). Tu su još i stalni saradnik Robbie Lackritz, kao i Mocky, posebno talentovani umetnik na udaraljkama i drugim instrumentima, član Canadian Crew, kolektiva kanadskih imigranata što uglavnom žive u Evropi, koga čine još sama Leslie Feist, njena najbolja drugarica elektro-pankerka Peaches i avangardni pijanista Chilly Gonzales (ovde gost na klavijaturama na jednoj numeri). No, najveće iznenađenje je svakako pojava jednog Mikea Millsa, basiste nekadašnjih alternativnih giganata REM, među ovde potpisanim producentima – prisustvo ovakve legende toliko toga govori o visokom statusu koji autorka uživa među živim istorijskim veličinama.
Leslie Feist je za milenijalce ono što je Patti Smith bila za new wave generaciju. Poezija ostvarena u životu. Nepokolebljiva u stavovima, otporna na sve pritiske, samo svoja, ona je primer individualne snage, baš takva kakva je – povučena u sebe. U svetu u kome su nestabilnost i promena jedina izvesnost, a dizanje slikovite graje na internetu dokaz egzistencije, njen tihi primer dokaz je da je drugačije postojanje, primereno ljudskom biću, još uvek moguće. Ovolika vernost sebi i svojoj pesničkoj ličnosti, nadmoćno demonstrirana na Multitudes, može nam poslužiti kao najbolji podsetnik kako smo mi sami merilo svoje propasti, ali i jedini sebi dostupan lek.
