Subotnje popodne, Knez Mihailova se polako prazni, sedimo u prozoru galerije ULUS-a i razgovaramo. Naš sagovornik je Aleksandar Rafajlović. On je istaknuti savremeni umetnik, sada "nacionalni penzioner", nekada apstraktni slikar, uvek vešt fotograf, još veštiji portretista, večiti putnik i da citiramo umetnika Zdravka Joksimovića: "Takvi kao što je on uvek prave nešto veliko. Kada bi takvi kao on pravili neku štetu, i šteta bi bila velika. Zato takvi kao što je on treba da se bave umetnošću, jer drugačije ne bi valjalo."

Povod za razgovor je izložba "Dvanaesti" koja je 20. maja otvorena u ovoj galeriji. Duhovit pristup sadašnjosti i sistematičnost kada se bavi prošlošću čine dva odvojena segmenta Rafajlovićevog rada koje je ovom prilikom predstavio. Jedan je veb-sajt www.bokokotorskaslikarskaskola.rs nastao kao rezultat devetogodišnjeg prikupljanja dokumentacije o ikonopiscima bokokotorske slikarske škole koji su preci ovog umetnika. Naime, Rafajlović je direktan potomak Dimitrijevića i Rafailovića, čuvene ikonopisačke porodice koja je tokom pet generacija dala jedanaest slikara i u kontinuitetu stvarala gotovo dva veka. Na izložbi se nalazi prezentacija umetnikove "ekspedicije" tokom koje je tragajući za delima predaka napravio 13.000 fotografija (u saradnji sa fotografom Aleksandrom Milosavljevićem) i snimio 600 ikona na 80 lokacija u gradovima, selima, muzejima, crkvama u Crnoj Gori, Srbiji, BiH i Hrvatskoj. U drugom segmentu izložbe autor je predstavio sebe kao dvanaestog umetnika u porodičnom nizu, i to kao predstavnika svog vremena, izloživši radove u više medija i tehnika.

Na pitanje sa čim se susretao tokom svog istraživanja porodične slikarske tradicije, Aleksandar Rafajlović u razgovoru za "Vreme" kaže da je nesreća svih umetnika koji su radili u vekovima posle obnove Pećke patrijaršije 1577. što o njima nema nikakvih podataka. "Mislim na Longina, veličanstvenog majstora Jovana, i Georgija Mitrofanovića. Za jednog se zna da je bio hilandarski monah, o majstoru Jovanu se ne zna ni kako se zvao. Kada pominjem njih trojicu, oni su za ‘top 10’ listu srpskih slikara svih vremena, od ‘preamebnog srpskog stanja’ pa do danas. Oni bi morali da uđu na tu listu, ali se o njima još uvek malo zna. Nažalost, u vremenu kada su radili, slikari su imali nepovoljan status. Svojom rukom, koja se zvala ‘ruka grešnog’, slikajući ikonu samo su prenosili božju promisao, jer ikona je božja promisao. Iz tog vremena imamo biografije uspešnih trgovaca, ali nemamo biografije slikara. Isto važi i za slikare bokokotorske slikarske škole, Dimitrijeviće i Rafailoviće. Njihova prva ikona je iz 1680, poslednje su iz 1854. Sigurno su slikali i pre i posle toga. To je pet generacija, jedanaest slikara, a samo za poslednju dvojicu postoje podaci kada su rođeni i umrli i gde su sahranjeni. Meni sve to izgleda kao TV novela. Oni su za mene još uvek čista čarolija!"

"VREME": Kako ste počeli sa istraživanjem?

ALEKSANDAR RAFAJLOVIĆ: Prva ideja je bila da uradim foto-dokumentaciju, ali sam naišao na problem jer je pored svakog rada trebalo upisati kataloške podatke preciznije od postojećih. I u Narodnom muzeju, gde se čuva najveća kolekcija ikona majstora Bokokotorske škole, ispod nekih još uvek piše samo "srpska ikona XVIII vek", a to je nedovoljno. Moja foto-dokumentacija pruža mogućnost tačnijem atribuiranju i slikara i vremena u kome su njihovi radovi nastali. Napravio sam kataloške podatke sa dozom drskosti i umetničke slobode. Kada mislim da je nešto uradio Danilo Rafailović, ja to napišem i stavim znak pitanja. Ostavljam nekim drugim istraživačima da koriguju moj rad. Ipak je ova baza podataka jedan civilizacijski pomak. Jer, od cele naše ‘naci-priče’ od pre devedesetih pa do danas, nije se iskoristila prilika da se to što jeste nacionalno kulturno blago postavi na pravi vrednosni nivo.

Pored prezentovanja na ovoj izložbi, šta ste planirali sa prikupljenim podacima?

Mislio sam da će to što sam prikupio inficirati neke institucije da naprave nešto još veće. Tražio sam kome mogu da ustupim svoju dokumentaciju o Bokokotorskoj slikarskoj školi, postoji Vizantološki institut koji nešto radi, postoji Zavod za zaštitu spomenika, Arhiv Srbije, Narodna biblioteka, ali objedinjena baza podataka ne postoji. Evo na primer, želite da pronađete fotografiju fresaka iz Sopoćana iz neke više zone, one koje ne mogu da se snime sa poda, probajte negde da pronađete. Nećete naći. To ne postoji.

I šta sad?

Kupiću eksterne diskove, prebaciću dokumentaciju na njih i pokloniću ih i Narodnoj biblioteci i svima ostalima. Napravio sam da bude na korist istraživačima, a ponosan sam što sam svojim precima napravio dokumentaciju bolju nego što je moja!

Planiram da napravim opšti katalog sa svim ikonama. Nadam se da ću uspeti.

Vi ste dakle deo jedne vremenske umetničke vertikale od XVII veka naovamo. Kakav odnos imate prema toj činjenici?

Moj odnos prema njima je ljubavni. Ono što me je guralo u leđa da ovo završim je to što su oni fascinantni. Oni su zen majstori!

Oni su slikari takve koncentracije da nikada ne ponove nijedan potez. Žalim što nisu trajali duže da bi ušli pravo u modernu. Neki već liče na kubizam, neki na ekspresionizam…

Da su bili mekušci, loši slikari, ne bih se ja njima tako dugo bavio.

Da se vratimo "dvanaestom", vama. Najveći deo izložbe zauzimaju radovi koji se zovu "Podatak za biografiju", prvi autoportret, jedan video–rad, prva uljana slika, skener glave, nekoliko eseja koje su o vama pisali vaši prijatelji. Sve je tu?

Pošto u biografijama mojih predaka nema ničega, nema podataka, a ja sam umetnik koji živi u XXI veku, veku koji obiluje informacijama, potrebnim i nepotrebnim, moja biografija postoji.

Postoje detaljni podaci o meni, sve se zna. Dobio sam nacionalnu penziju, pa više ne moram da nabrajam nagrade i izložbe, napišem samo "vrhunski doprinositelj nacionalnoj kulturi" i sve je jasno.

Priliku da postanete "dvanaesti" i uspostavite čvrstu vezu sa porodičnom tradicijom koristite tako što ste nekoliko radova slikali tehnikom svojih predaka, jajčanom temperom. Ipak, čini se da bežite od svog slikarskog umeća, i ranije dok ste radili apstrakcije, a i sada:

Ne, ne, kada mi je to bilo potrebno, ja sam ga pokazao. U umetnosti je najvažnija ideja, komunikacija, to što umetnik hoće da podeli sa drugima. A kojom tehnikom će se to uraditi zavisi od ideje. Mene su od početka hteli da svrstaju u neki pravac, a ja sam samo hteo da svojim radom odživim ceo život, a to da li je to novi enformel, nova geomatrija ili nešto drugo što će da traje šest meseci, mene to nije interesovalo. Ako postoji istinitost kod umetnika, uvek možeš da je prepoznaš, jer čovek ne može da pobegne od sebe.

Kada je o slikarskim tehnikama reč, ja sam vrlo vešt čovek, to se ovde valjda i vidi. Ali veština još uvek nije umetnost. Rad postaje umetnost samo ako je ideja dobra, a ne forma u kojoj je on izveden. Veštinu ćete iskoristiti ako vam treba. Čak i kada sam se kao umetnik bavio fotografijom, a pravio sam odlične fotografije, nikada nisam hteo da postanem fotograf – samo sam koristio fotografiju. Treba otkloniti sve što smeta da bi ideja mogla da teče, pa ako treba i slikarsko umeće. Evo ovde je moj potpis od led dioda, majstori su ga lepo napravili.

Rafajlovići i Dimitrijevići su radili po strogim crkvenim kanonima, da li kanoni postoje i u našem vremenu?

Kanona i dalje ima. Ja sam negovao svoje polje slobode i sprečio da neke banalne stvari naruše tu slobodu, moj mir i moj rad. Znam da kada bih se bavio temama koje su plaćene iz raznih fondova, da bi ti radovi mogli da budu napravljeni mnogo lakše, i da bi otišli u Pariz, London… Da li znate da su svi srpski radovi na temu gej parade otišli sve do Singapura, svi radovi koji se bave manjinama su otišli do krajnjeg juga Čilea i Aljaske. Ali ja nisam od tih ljudi koji mogu da naprave naručene radove… Ako neko plaća, zna se šta plaća. Rad mora da bude odgovarajući. Pre par godina jedan profesor sa FLU u penziji, dok smo gledali Oktobarski salon, kaže: "Deco, ovo nije bilo ni u socrealizmu!" Hteo je da kaže: "Odneo je đavo šalu. Veži konja gde ti gazda kaže." To su novi kanoni. Ja tu teško mogu da se uklopim. Ovo vreme liči na ono: "Reda mora biti", "Ordung muss sein!""Znate šta je to? Počelo je sa "Ordung muss sein", a nastavilo se sa: "Arbeit mach frei!"

Moje bavljenje precima i ova izložba u stvari je borba za osnovna ljudska prava: pravo na život, pravo na slobodu, pravo na istinu, na radost… Nijedno od tih prava više nemamo…