Godina posvećena Ivi Andriću (2011) bila je prožeta čudnim belim šumom, bukom niskog intenziteta u kojoj je sve vrvelo od Andrića, a da Andrića nigde bilo nije. S jedne strane sasvim očekivano: čemu god se prilepi predznak nacionalne važnosti, šta god postane toliko veliko da se u njemu prepozna nacionalni interes (pola veka od Nobelove nagrade), po logici stvari, po logici nacionalnog, dakle po logici upisane ispraznosti, to "veliko" završava kao ispuhani balon, kao iskorišćeni prezervativ, kao smežurana gomilica neupotrebljivog materijala ispunjena sluzi, otprilike onako kako je završio veliki nacionalni preporod Srbalja s kraja prošlog veka. S druge strane sve to je potpuno neshvatljivo. Svaka bi samosvesna, refleksivna kultura, oličena u piscima, teoretičarima, izdavačima, "kulturnim radnicima", političarima, institucijama, oberučke i s radošću prihvatila ovakvu priliku. Svaka osim srpske. Ona je priliku oberučke propustila. (Bavljenje kosovskim fantomskim udom procenjeno je kao bitnije.) Umesto karnevala jezika, umesto gomile knjiga, skupova, naučnih radova, radijskih i televizijskih rasprava o Andriću, dobili smo nekakve kartonske makete Andrića na aerodromu (u prirodnoj veličini doduše, te se ministar kulture lično bio ukazao i slikao sa Andrićem, za uspomenu), njegova sabrana dela sa četiri do sada neobjavljene knjige (važno kada se uzme u obzir da su se bibliotečki fondovi ispraznili), po koji kilavi skup, jednu monografiju (pozdravljamo) i mnogo buke ni oko čega. Uz jedan važan izuzetak, knjigu Fikcija i moć. Ogledi o subverzivnoj imaginaciji Ive Andrića Tihomira Brajovića.

MOĆ FIKCIJE MOĆI: Da moć kod Andrića igra važnu ulogu, u svakom mogućem shvatanju toga pojma (ako je uopšte reč o pojmu), jasno je već na prvi pogled, ali kad postavimo pitanje moći stvar se ukazuje kao obeshrabrujuće neuhvatljiva. Gde god začeprkamo po Andrićevom delu pojavljuje se moć sa svim propratnim pojavama – otporima, nasiljem, nemoći, identitetima… ali Andrić nije mislilac moći, on je pisac, a pisanje je fikcija. Pisanje proizvodi fikciju, pa i fikciju moći, pokazujući u istome gestu moć fikcije. Izgleda komplikovano i blago paradoksalno, ali Brajovićeva knjiga počiva na takvim, tananim ambivalencijama, koje najavljuje već sam naslov knjige. Ono, međutim, što nam u splitanju i rasplitanju odnosa fikcije i moći, nudi Brajović u svojoj knjizi, mnogo je više od ziheraške teorijsko-književne analize "nekih motiva moći" kod Ive Andrića. U igru koju pokreće on hotimice uvlači i samog teoretičara, destabilizujući na taj način povlašćenu tačku gledanja svojstvenu (slabom) teorijskom izrazu. (U tradicionalnom određenju teorija kao posmatranje (theorein = posmatrati), izvan je onoga što gleda, te je upravo ta izvanjskost uslov mogućnosti teorije: ne približavati se predmetu proučavanja, ne mešati se sa onim što gledaš, ne intervenisati. A onda se pojavio Niče i sve je otišlo do đavola.) Još je važnije, međutim, što Brajović pokazuje konstitutivnu nestabilnost Andrićevog teksta, njegovu ničim neosenčenu otvorenost, čime ga odmiče od kanonskih tokova tumačenja i spasava slave koja ima težnju ka okamenjivanju. Drugim rečima, teoretičar je jako dobro naučio poststrukturalističku lekciju čije naravoučenije kaže da je i čisto posmatranje, čista teorija, već nekakva intervencija. Antimetabolički postupak koji Brajović primenjuje u analizi Andrićeve Priče o vezirovom slonu, on preuzima iz same priče (no priča je fikcija) i inkorporira ga u svoj teorijski diskurs (koji nije fikcija). Postupak, dakle, u kojem se dva simetrična, paralelna pripovedačka toka, koja se nalaze u odnosu sličnom igri odraza u ogledalu – primer: priča o stvarnosti može biti ubedljivija od stvarnosti o kojoj priča – u jednom trenutku ukrštaju, stvara uzbudljivu i, u svojoj svedenosti, rečitu igru smisla. Teorijskom intervencijom u predmet posmatranja, u dinamičnoj montaži u kojoj se teorijski diskurs spliće sa citatima iz Andrićevih priča (a da se ni u jednom trenutku ne izneveravaju bolji akademski običaji), Brajović našu perspektivu čini bifokalnom, ako već ne i multifokalnom, stvarajući utisak pisanja u dve ruke, pripovedanja u dva glasa.

GLASINE I ISTINA: Figure moći su Dželaludin-paša iz Priče o vezirovom slonu, Karađoz iz Proklete avlije i Omerpaša Latas iz istoimenog, nedovršenog romana. U igri je uvek isti motiv: prazno mesto moći. Dželaludin-paša, krvnik velikog formata, ispreda niti moći tako što pušta da se priče (fikcije) o njemu same šire, dok on sedi u svojoj rezidenciji, lica nalik porcelanskoj lutki kvarnih zuba, i sakuplja pisaljke. Karađoz, pak, i sam boluje od manjka stvarnosne supstancije, iako se nalazi u središtu mreže koju, poput pauka, spliće od višeslojnih priča, ali utom ne biva sasvim jasno – na šta Brajović skreće pažnju – gde prestaju kompetencije pisca, a gde nastupaju Karađozove spletke. Pripovedački glasovi se pretapaju, njihova se pouzdanost urušava, priče Ćamila i fra Petra slivaju se jedna u drugu, a razlika između velike imperijalne politike i života (i smrti) u kazamatu se razvodnjava. Šta je, najzad, u svemu tome fikcija, a šta moć, odnosno gde se i kako te dve perspektive, ta dva fenomena, sustiču? U izvesnom smislu u samome Karađozu, tom liku iz turskog pozorišta senki. Najzad i Omerpaša Latas je tek maska, snop sila koje proizvode veoma krvave učinke, ali sam pokretač je gotovo sablasan, prazan. U sva tri slučaja, dakle, na pitanje "gde je moć?" upiremo prstom u neke ljude-institucije, ali umesto strašnog, ili barem fascinantnog lica moći, nailazimo na ljude-fikcije, na ljude sačinjene od priča o njima. Oni su, istovremeno, i sablasti i ljudi od krvi od mesa, i fantazam i stvarnost, učinak mašte i stvarna osoba, oni su glasine i istina, sve ono što je, uostalom, i samo pisanje. Svojim dugim, elegantnim, usredsređenim rečenicama sličnim puzavicama, Brajović strpljivo obujmljuje temu i pazi da se ne nađe dva puta na istom mestu. On se kreće spiralno, tako da svako odmorište na toj beskrajnoj krivulji koja se penje ima nečeg od prethodne ravni: citati se ponavljaju, a isti motiv koristi više puta, ali nam dostignuta perspektiva omogućuje drugačiji pogled na isto. Krugovi koje Brajović opisuje ne šire se, nego se postavljaju jedan iznad drugog, zadržavajući svoju autonomiju: najpre moć fikcije, potom fikcija i svemoć, najzad fikcija i nemoć.

Svojim postupkom i izabranim referencama (koje uslovljavaju postupak) Brajović ne sledi već utabane puteve u tumačenju Andrića. Već u svojoj prethodnoj knjizi o Andriću (Zaborav i ponavljanje, 2009), on unekoliko oneobičava tradicionalne teorijske postupke pitanjima ko čita roman?, ko ga piše?, na kome se mestu nalaze pripovedač, čitalac i teoretičar, te problematizuje sam pojam teksta oslanjajući se, delom, na naratološki diskurs i, posredno, na poststrukturalističko razumevanje teksta. U novoj knjizi on je još eksplicitniji, te se njegovo čitanje Andrića prelama kroz iskustva dekonstrukcije (Derida), neopragmatizma (Rorti), ili fukoovske razgradnje moći. Ovaj susret dva naizgled nesamerljiva sveta (no to samo tako deluje iz ovdašnje skučene i konzervativne teorijske perspektive) rezultira silovitom i nadasve zanimljivom analizom. Jedan od učinaka već je pomenut: Andrićev tekst se pokazuje kao konstitutivno nestabilan, potpuno otvoren, što ga i čini klasičnim tekstom. Drugi učinak: ono što je Andrić razumeo kada je istorija u pitanju, naime da nije reč o dovršenoj, prošloj stvarnosti koja je uvek identična sebi, već o strukturi od koje mi, svojim tumačenjima, pravimo to što jeste, Brajović je uradio sa samim Andrićem, spasavajući ga fosilizovanja na panteonu jednoga jezika.