Za početak – Presli, a ne Prisli. Ali to je već podugo, decenijama i decenijama unazad nešto što bismo mogli označiti brzopoteznom sintagmom “odomaćena greška” (dakle, sa kojom naprosto moramo na pristanemo na suživot, greška kojoj je vreme dalo legitimitet ispravne verzije). A odomaćena greška je i nimalo retko i prilično lenjo ubeđenje holivudskih stvaralaca i finansijera da se o atipičnim, upadljivo nekonvencionalnim ličnostima vrednim biografskih filmova ipak nekako i dalje mogu praviti tipski i gotovo u potpunosti konvencionalni biopici. Što se, doduše, ne može staviti na listu zamerki istrajnom Bazu Lermanu i onome što je pokazao u slučaju mjuzikl-biopika Elvis, naravno, o Elvisu, ali Presliju, dakle, nikako Prisliju. A što opet ne znači da dovoljno toga drugog u tom ostvarenju već samo po sebi nije diskutabilno, a onda i podatno za analizu i barem jednosmerni disput sa krunskim autorom tog hit-ostvarenja.

Elvis jeste nedvosmisleni spoj mjuzikla i biografskog filma, baš kao što bez trunke i trena sumnje u to jeste i film kakav se i na tu temu očekuje od Baza Lermana, kod koga je uvek sklisko da li ga treba pohvaliti na račun jasnog autorskog pristupa, stila ili izraza ili mu se ima zameriti na konto lako uočljivog i odomaćenog manirizma, a i jedno i drugo se brzo i lako detektuje i u ovom njegovom filmu, koji je, pritom, u isti mah i impresionistički biopik i delo koje se dovoljno čvrsto drži opšte poznate faktografije. I Lerman se suvereno i mudro nosi sa tim dualizmima, a delimično i oprečnostima i, uz izvrsnu rolu mladog i ne toliko iskusnog Ostina Batlera, to je na prvom mestu ono što to ostvarenje čini vrednim i gledalačke pažnje i vremena i truda potrebnih za odlazak u bioskop (a bioskop je, bez imalo polemike po tom pitanju, prva i prava mera za pomenuti film, koji je, napomenimo i to, premašio očekivanja upućenih po pitanju rezultata na američkim i kanadskim kino-blagajnama, gde je uknjižio 30,5 miliona dolara samo tokom prvog vikenda – a to je fin učinak u odnosu na budžet od 85 miliona tamošnjih dolara). Jednostavno, njegov Elvis jeste film u kome Lermanov filmski svetonazor biva evidentan i ostaje dominatan, gle čuda, već od prvih kadrova, baš kao što i jeste delo u kome je narečeni Lermanov manirizam možda i ključna prepreka na putu ka podrobnijem, zaumnijem i odrešitijem preispitivanju i analiziranju aspekata priče koji ovde bivaju tek zagrebani, nagovešteni i/ili zadržani na tački puke funkcionalnosti i filmski vešto sročenog ekvivalenta eksplikatorskog pristupa koji primetno brzo gubi na zamahu. Ali, na uzorku čak i uspelijih Lermanovih ranijih filmova, to je nešto što iole verziraniji filmofili uvek mogu da očekuju od autora filmova Ples do snova, Romeo i Julija, Mulen Ruž, Australija, Veliki Getsbi.

Lermanov Elvis jeste (doduše, ponovo sasvim očekivano) montažerski obilato sinkopiran, doveden do estetizacije nimalo iznenađujuće visokog sjaja, ali (poput, recimo, serije Pištolj /Pistol/ Denija Bojla o Seks pistolsima, o čemu je bilo reči pre nekog vremena upravo na stranicama “Vremena”), i Elvisova priča, kada se u dramaturškom smislu svede na svoju
narativnu i idejnu bit, biva opšta i očigledno jednostavna priča sva u opštostima i lako predvidljivim detaljima i sitnijim otklonima – ovo je i dalje priča o burnom putu (punom krivina i prepreka) ka zvezdama, baš kao i priča o bolnoj samoemancipaciji, zloupotrebi, pohlepi onih vidno manje kreativnih, prolaznosti i poroznosti slave, manje ili više dragovoljnom prodavanju duše (manje ili više) đavolu, autodestrukciji i sazrevanju koje katkad ume da odocni. Sve to smo viđali mnogo puta do sada, bezmalo u svim erama i fazama kinematografije i na svetskom planu, i Baz Lerman tu ne donosi ništa esencijalno novo ili neponovljivo. Uz sve pomenute sinkope i lermanovsku, ponekad i rutiniranu ekstravagantnost u vizuelnom pristupu i sveukupnom “pakovanju” filma, Elvis čitavim svojim tokom jeste u dovoljnoj meri tipična biografska priča, temeljno porinuta u širu popularnu kulturu, i u delo sprovedena kroz ona od davnih dana već poslovična tri čina. Istini za volju, nije ni najjasnije šta bi to korenski novo i dosad nezabeleženo mogao da ponudi biografski film o Elvisu (pa bio on i ovako razmahani i napirlitani mjuzikl) iz 2022, a posebno ako se svesno iz cilja ne izgubi utisak da je Elvisova muzika (mimo svih neprolaznih joj kvaliteta) izgubila na opštoj referentnosti i u toj ravni ne može da stoji rame uz rame sa, na primer, zaostavštinom i današnjim poimanjem formativnih i drugih uticaja koji se vezuju uz Bitlse, Rolingstounse, Bouvija.

Dobrim delom, a tu je i (doduše, lelujavo-varljiva) tačka gledišta “zlikovca/ negativca” unutar ove priče, na čijoj čistoti i postojanosti kanda ni sam Lerman (niti Kreg Pirs kao njegov stalni scenarista, a reč je i o scenaristi gorepominjanog Pištolja) nije insistirao, ovaj filmski Elvis ne zalazi preterano duboko u analizu očito krajnje polivaletnog odnosa koji je decenijama nastajao, bujao, pa i metastazirao između Elvisa i menadžera, Pukovnika Toma (Parkera, očekivano nadahnuto ga igra Tom Henks) u tom suštinskom mefistovskom zamešteljstvu visokih uloga. Lerman, biće, ciljano propušta priliku da barem u nekoj meri i donekle problematizuje pitanje kulturne aproprijacije koje je jedan od udarnih primera doživelo upravo na primeru Elvisovog prisvajanja muzičkih i ostalih kuturoloških tropa tamošnje skrajnute i stigmatizovane afroameričke populacije (konteksta i analogija radi, nešto slično zatičemo i u odnosu ovdašnjih milenijalaca i hipstera prema turbo-folku, gde se takođe izvesna vrsta muzike i prateće joj supkulture “otima” od onih kojima se izvorno obraćala i koje ona ponajpre i posve iskreno dotiče, čime se apropira i prevodi u naoko prestižniji i intelektualistički prihvatljiviji registar, baš kao što je Elvis svojevremeno crnački zvuk prilagodio onome što dominantne belačke uši u tom smislu mogu da istrpe). S a druge strane, Lerman se bavio pitanjima univerzalno pojmljivih odnosa unutar rasa (i delimično klasa), a naglasak je na tragičnosti velikog izvođača, gde je dobar deo teskoba i ostalih psihičkih tegoba, barem krenuo kao refleks na siromaštvo i osujećenosti koje ono sa sobom nužno iole zrelijim godinama donosi u metaforički miraz. Ukupno uzev, to je i mudar i onda sasvim opravdan izbor – Lerman zastaje na dobrano utabanoj stazi, uostalom, stazi koju je i on sam ogromnim delom lično prtio ovih punih trideset godina unazad, uz to svestan, da, premda biografskih filmova posebno u takozvanoj oskarovaskoj sezoni ima u izobilju, teško da mu postoji takmac na tom području koje je davno još izborio i koje srčano i istrajno brani.

Biće da je tu reč o pukoj koincidenciji u ravni poimanja vizuelnih i izvođačkih umetnosti (pod koje više od sto godina potpada i film), ali čini se da se Baz Lerman i u Elvisu kreće tragom spoznaja koje je pre oko 130 godina u svom delu Muzika i inscenacija (preveo Dragoslav Ilić, objavila kuća Studio Lirica) zapisao Adolf Apija: “U muzičkom spektaklu svaki od elemenata ima svoju posebnu tehniku, no ishodište njegovih zahteva je u nužnosti odnosa sa drugim činiocima, tako da je slučajna priroda te produkcije svedena na najmanju meru i neposredno zavisi od stepena umetnikove veštine”. Svesno simplifikovano, Lerman je i u Elvisu svoj na svome, u tome mu herojski samouvereno pomaže mlađani Batler u glavnoj ulozi, vešto balansirajući na tankoj liniji razdvajanja između prefinjenog kempa i iskrenog tragizma. Na kraju, pomalo paradoksalno, uz sva evidentna pojednostavljivanja, koja kao takva sa ogromnom sigurnošću ukazuju i na izvesnu infantilizaciju kao žrtvu koju treba napraviti na putu ka popularnosti/ gledanosti, ovaj Elvis ipak jeste jedan od retkih filmova koji se na početku letnje sezone hitova obraća prevashodno, ako ne i isključivo starijoj i zrelijoj publici. Pa marila ona za Elvisov životopis ili ne.