Kada uzimate materijal za svoju predstavu iz romana, a naročito ako je u pitanju kompleksni roman kakav je Limeni doboš, uvek se postavlja nekoliko pitanja: zašto roman, šta uzeti iz romana i koju formu treba da ima predstava da bi mogla da bude autonomna u odnosu na roman, a ipak i u umetničkom dijalogu sa njim. Pored navedenih, tu su i ona stalno prisutna pitanja zašto radimo ovu predstavu i kakve ona ima veze sa svetom oko nas. Roman Gintera Grasa kroz priču (ne)pouzdanog pripovedača Oskara, dečaka koji je odbio da raste, priča o kompleksnim nemačko-poljskim odnosima u gradu Gdanjsku kroz više generacija. Zatim pratimo uspon nacizma, Drugi svetski rat, kolaps Nemačke i početak stvaranja posleratnog društva. Na samom kraju rata, nad grobom (drugog) oca, bivšeg naciste, Oskar odlučuje da ponovo počne da raste, a onda završava u duševnoj bolnici odakle priča svoju priču. U najširem smislu, Limeni doboš je roman o zlu – o zlom detetu koje posmatra zli, lažljivi svet odraslih u kome se rađa evropsko zlo – nacizam, koji ih sve gura u ambis rata. Roman je objavljen 1961. godine, ali veliku popularnost je stekao nakon uspešne ekranizacije Folkera Šlendorfa iz 1979. godine. U filmu je priča o duševnoj bolnici izbačena, a fokus je na usponu nacizma – film se završava s krajem rata i slomom nacizma.

Predstava JDP-a takođe se završava krajem rata i nastoji da od romana uzima naročito one delove koji su veoma popularni zahvaljujući filmskoj adaptaciji. To po sebi ne mora da bude loš postupak jer oni koji u publici možda nisu čitali roman već Limeni doboš znaju preko filma, očekivaće da u predstavi vide scene koje vole i znaju iz Šlendorfove ekranizacije. Osim toga, to omogućava i fokus predstave na jedan tok – uloga (malo)građana u usponu nacizma. Problem uspona ekstremne desnice, porast nasilja u društvu i strah od rata jesu savremeni problemi i zbog toga bi predstava mogla da bude važna publici danas. Reditelj Vasil Hristov se ne zadovoljava “teatralizacijom ekranizacije”. On u predstavu ubacuje nešto od “okvira” romana tj. situacije duševne bolnice kojom počinje roman. Iz programa predstave saznajemo da je na prvu probu došao sa nefiksiranim tekstom dramatizacije u nameri da kroz rad sa glumcima i improvizacije stvori i strukturu i dinamiku predstave. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu su dva poznata reditelja iz Makedonije, profesor Slobodan Unkovski i njegov student Aleksandar Popovski, napravili više uspešnih predstava upravo na principima dobre dinamike grupe koja se stvara kroz improvizacije. Glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta znaju da rade na takav način.

Nova generacija glumaca koja već nekoliko sezona sa uspehom igra u JDP-u (Miodrag Dragičević, Jovana Belović, Marko Janketić, Joakim Tasić, Iva Manojlović, Lazar Đukić, Tamara Šustić i Teodor Vinčić) sasvim očigledno je sjajna i veoma kreativna, svako pojedinačno i svi zajedno. Oni su reditelja “lopatama” zasuli idejama šta i kako razigrati. Jako je zabavna, primera radi, scena gde oni improvizuju na temu mačke, ili improvizacija na temu krava… Trebalo je “samo” napraviti oštru selekciju i čvrsto držati kurs predstave. I tu je početak problema. Jer, reditelj je krenuo iz teatralizacije, ali je umesto o duševnoj bolnici, početak predstave bio uvodna rasprava o suštini teatra. Kada se pri tome doda da i sama porodična priča ima uvod – izlazi da predstava ima dva uvoda (što je ipak bolje nego da ima dva kraja!). Nevolja je samo što tu ima toliko improvizacija na razne teme da praktično prođe pola predstave dok ne krene priča o nacizmu. Jer, reditelj i glumci su želeli da pričaju i o društvenom zlu koje ide iz pojedinca, ali i o tome šta je pozorište i šta je dečija igra (Oskar i drugari). Priča u romanu jeste ispričana iz ugla dečaka, ali kada se na sceni uspon nacizma predstavi kao dečija igra, onda užas zla koje od pojedinačnog raste ka opštem gubi oštrinu i težinu. Problem sa gomilanjem igre i improvizacije je potcrtan time što svi glumci (osim Dragičevića koji igra Oskara i predstavlja sebe) igraju po više uloga, pritom i sami sebe predstavljaju. Možemo da kažemo da razumemo odluku reditelja da Jovana Belović igra sve žene koje je Oskar voleo, ali šta treba da znači to što Marko Janketić igra i nacistu i Jevrejina? Janketić je ta dva lika glumački jako dobro razdvojio, kao i sve njegove kolege uostalom. Mi zaista nemamo problem da shvatimo ko šta i kada igra, ali zašto sve to igra svako od njih i zašto su uloge podeljene tako kako su podeljene, to nam uglavnom nije jasno. Tokom čitave predstave imamo problem što ne možemo sa sigurnošću reći da li je to predstava o čaroliji pozorišta ili o usponu nacizma i u kakvoj su vezi nacizam i teatralizacija. Suštinski, nacizam je bio veoma sklon teatralizaciji, ali je bio daleko od dečije igre. Miodrag Dragičević je zaista svom svojom velikom energijom nastojao da stvori dramsku sliku tog čudnog i strašnog deteta Oskara, ali opet, zbog ukupne situacije u kojoj treba da dočara lik, sve se nekako smešalo i izgubilo jasnoću. Glumci inače igraju na (uglavnom) praznoj sceni. Nažalost, ovde prazna scena nije više metafora pozorišne mašte već nedorečenosti.

Iz cele predstave na kraju će nam ostati u sećanju nekoliko odličnih improvizacija i isto toliko lepih pozorišnih slika. Na primer, lepa je slika kada se odozgo spuštaju na scenu sijalice kao zvezde. Ili, završna scena kada se odozgo spuste stolice na koje sednu svi akteri naspram nas, a onda ih preko cugova podignu i oni vise na metar od scene. Veoma lepa slika, ali šta znači? I zašto vise zajedno i mrtvi i živi na tom čudnom, nepomičnom ringišpilu, i kakve to veze ima sa nacizmom i Limenim dobošem?