Kada me je pre četiri godine američki izdavač pozvao da napišem predgovor za integralno izdanje stripskog klasika Lens Vorena Taftsa, bio sam u situaciji da objedinim svoje predgovore iz prethodno objavljena četiri toma Lensa od strane beogradskog izdavača Makondo (verovali ili ne, nekad se kod nas objave stripovi pre nego u svetu) i prevedem ih na engleski. Sada sam se, međutim, našao u obrnutoj situaciji, da s engleskog prevodim vlastiti tekst izvorno pisan za američkog izdavača Ciska Kida, ovog puta za potrebe domaćeg izdanja. U oba slučaja našao sam se u "konfliktu interesa" između pisca i prevodioca. Prevodilac nisam, veoma retko prevodim sem vlastite tekstove, ali u oba prevodilačka smera shvatio sam da moram da menjam i prilagođavam prevod i zbog različitih interesa domaće i američke publike i zbog zahteva ritma rečenica, stila (ako stil u mom pisanju postoji) i snage argumenata. Neke rečenice su jednostavno imale različitu snagu u dva jezika. Srećom, "autor" je shvatio da mora da popušta "prevodiocu" pa mu je dopustio dosta izmena, pa i dogradnju teksta, što inače autori ne bi velikodušno dozvolili prevodiocima.

No, da se vratim tamo gde je čitava ova priča započela. Šezdesetih godina jugoslovenski čitaoci "Večernjih novosti" (s tada prosečnim tiražom od 150.000 primeraka) bili su dobro upoznati s Cisko Kidom. Dugo godina redovno je izlazio, zajedno s Julijom Džons Stena Drejka, Benom Boltom Džona Kalena Marfija i Porodicom Tarana Džordža Makmanusa (Makmanusov strip je zapravo prvi probio led, pojavivši se 1. septembra 1954). Sve su to dnevni stripovi sindikata za produkciju i distribuciju King Fičersa. Otud su čitaoci jedne socijalističke zemlje, preko prvog dnevnog lista s novinarstvom tabloidnog stila, imali priliku da uživaju u različitim žanrovima (vesternu, sapunici, humoru i stripu o sportu). Pošto je strip kultura (domaća i uvezena), nakon zlatnih tridesetih, pedesetih godina ponovo kod nas procvetala, ovo je bio bitan vid čitalačke zabave. Kvalitet štampe je bio dobar, a nije bilo uredničkog niti tehničkog razloga da se interveniše u integritet dnevnih kaiševa. Cisko Kid je, dakle, imao priliku da ga tada čitamo i naslutimo u punoći njegovog crtačkog stila.

VEČITI VESTERN

Nažalost, sedamdesetih i osamdesetih godina, većina publikacija u Jugoslaviji koje su objavljivale čitave epizode Cisko Kida (u sveskama, revijama ili u obliku knjiga) imale su znatno lošiji kvalitet reprodukcije sa žalosnom praksom preoblikovanja izvornih kaiševa. Čak su i dve knjige Dečjih novina, objavljene sredinom osamdesetih u tvrdom povezu s kompletnim epizodama Cisko Kida, ponudile modifikovani, grubo prekrajani i docrtavani format ovog stripa. Umesto originalnog izgleda dnevnih kaiševa, skraćivali su ih i docrtavali, narušavajući integritet Salinasovih crteža kako bi napravili stranice s prosečno šest slika po stranici, presecajući ili proširujući prizore, narušivši time stripski kontinuitet sekvenci. Osvedočio sam se, iscrpno pretražujući po internetu, to uopšte nije bila neuobičajena praksa objavljivanja Cisko Kida širom sveta.

Cisko Kid je jedan od čuvenih "večitih" vesterna, koji se u stvari sedamnaest godina (1951–1968) pojavljivao na stranicama američkih dnevnih novina, što se može smatrati kratkim razdobljem za sindikatski strip. Mnogi serijali rađeni za King Fičers, trajali su i više od pola veka. Njihovi urednici prilično su dobro znali koga angažuju kao umetnika za ovaj serijal. Hoze Luis Salinas (1908˗1985) bio je izuzetno talentovan strip crtač i ilustrator. Pre Cisko Kida pokazao je svoje izuzetno umeće u nizu strip adaptacija poznatih klasičnih pustolovnih romana u saradnji s Hozeom de Espanjom, koji je bio odgovoran za scenarije. Što je još važnije, Salinas je autor maestralnog Gusara Hernana (1936–1946), koji je kreativno upio puno veličanstvenih uticaja Princa Valijanta Hala Fostera. Gusar Hernan smatra se prvim velikim strip serijalom u Argentini. Salinas je bio veoma brz crtač, što se pokazalo važnim tokom te dve decenije rada na Cisko Kidu, koji je izlazio isključivo kao dnevni strip u kaiševima. Jedan je od retkih sindikatskih stripova perfekcionistički rađenih, u kome je gotovo nemoguće primetiti oscilacije u kvalitetu crteža.

Lakoća pripovedačkog tona, s elementima preterivanja koji se graniče sa komičnim, uspostavljena je još tokom prvih nedelja izlaženja. Da li je od urednika King Fičersa bio postavljen zahtev da priča u Cisko Kidu bude pojednostavljena? Izgleda da je tako. Jedno od upozorenja bilo je da Ciskov karakter uvek mora da se iskazuje kao dobar. To je stvorilo pomalo sužen prostor za individualizaciju likova, a podela na dobre i loše momke unela je izvesnu naivnost u priču.

NARCISKO KID

A šta je sa Ciskom? U njegovom liku prisutno je neko gotovo dečačko oduševljenje. Cisko se temelji na šaljivo pojednostavljenoj karakterizaciji. Nesporan je junak. To kićeno momče, struka stegnuta kao u devojke, obučeno je u uvek istu vezenu košulju. Ironičniji čitalac nazvao bi ga Narcisko Kid. Tako sam ga i nazvao u kratkom tekstu u NIN-u, 1986. godine. Neumoran je u borbi da se dopadne ženama, a i protiv desperadosa. To što čini kao borac protiv nepravde, kao heroj-dobrica suprotstavljen kriminalu i korupciji, apsolutno je sjajno i u redu. Ciskova romantična vizija zaljubljivanja nije isključiva niti usredsređena na jednu ženu. Jednostavno, privlači ga zaljubljivanje, zapravo flert kao takav, bez obzira preklope li se njegove simpatije u vremenu i prostoru. To pomalo stvara element samoparodije. Uprkos delimično neozbiljnom izgledu "latinskog ljubavnika i princa šarmiranja", on pre ili kasnije izaziva poverenje i osećaj zaštićenosti kod žena. To su sve rane faze osvajanja. Međutim, vrlo je malo seksualnih prizvuka koji izbijaju na površinu, ako ga uporedimo s drugim klasicima stripa (Princ Valijant, Kejsi Ragls, Lens, Julja Džons, kao i većina stripova Aleksa Rejmonda).

Likovi u Cisko Kidu ponašaju se kao da su na pozorišnoj sceni. Ono o čemu likovi među sobom razgovaraju može na trenutke zazvučati kao da je više namenjeno čitaocu nego akterima razgovora. Dijalozi, ali i sadržaj balona u kojima se saopštavaju misli nekako su odviše objašnjavajući. Ni elementi zapleta nisu uvek baš naročito uverljivi. Zli ljudi kao da nisu dovoljno zli ili se ponašaju pomalo naivno, preočigledni u namerama, a ponekad su jednostavno glupi. Zlo, međutim, zahteva ubedljivost da bi nas fasciniralo.

Načelo slobode za Ciska i Panča jeste da jašu u susret avanturama po širom otvorenim prostranstvima Zapada. Poezija otvorenih prostora je ono što zapanjuje. Ovaj tako važni sloj u Cisko Kidu apsolutno nikada nije bio ograničen konvencionalnošću. Najslobodnija bića u ovom stripskom remek-delu su punokrvni pastuvi koji jezde pustarama Zapada. Stoga Cisko Kid zaslužuje pažljivo čitanje "od sedla naniže". Upravo tamo, naizgled na margini, sva snaga akcije počinje eksplozivno da se oslobađa u Salinasovom crtežu.

Salinas je moćan u prikazivanju pejzaža, u stanju je da prodire u dubinu prizora. Sve te panoramske scene u punom svetlu iskazuju njegov kraljevski talenat. Takođe, Ciskove ikonične poze ostaju urezane u sećanje. Kao da postoje dve paralelne priče, konvencionalnija priča žanra, i priča govora tela svih živih bića i njihove interakcije s prirodom. Cisko Kid se ne pamti po scenarijima nego zbog crtačkog genija Salinasovog. Njegovo vizuelno pripovedanje ide daleko izvan granica priča. Unutar vizuelne sekvencijalnosti on stvara nezaboravni epski vestern.

Cisko Kid jedan je od stripova koji više od ostalih zahteva restauraciju. Zašto? Stoga što postoji neverovatna suptilnost njegove linije, tekstura i dekorativnih komponenti. Kada pogledamo njegov crtež, to je ručni rad, doslovno vez. Njegov potez perom tako je precizno definisan, gotovo filigranski, no da ne ukrštamo metafore. Salinasov crtež ide rame uz rame s vizuelnom preciznošću njegovog učitelja Hala Fostera. Nažalost, izvori za preštampavanje Cisko Kida u mnogo gorem su stanju od izvora za Princa Valijanta. Za restauraciju zaslužan je restauratorski genije i posvećenik, Portugalac Manuel Kaldas. Beogradski izdavač Makondo, nakon objavljivanja Taftsovog Lensa, koji je takođe remek-delo Kaldasove restauracije, nastavlja s izdavanjem nezaobilaznih stripskih klasika.