"Popuši kurac smrade. Pa prijavi. Ali moraš Milu Đukanoviću. Jebem ti sve žensko što imaš. Samo ne onu što te rodila. Nju jebu samo magarci čim pravi takve debile." U uobičajenim okolnostima jedna ovakva poruka pročitana pred skupom ljudi izazvala bi opšte zapreprašćenje, dok je u novootvorenom Centru za savremenu književnost udruženja KROKODIL na promovisanju hate poezije u Beogradu, izazvala je gromoglasan smeh. Preteće i uznemirujuće mejlove, pisma i komentare koje su godinama primali, čitali su novinar Nedim Sejdinović i dramaturškinja Borka Pavićević, kao i moderator, radijski novinar Dragan Ilić. Zastrašivanje koje su godinama trpeli u privatnosti svojih kancelarija, poruke poput "jebem ti kompletan prvi red na sahrani" i "nabiću ti patku u dupe" izneli su pred publiku u dupke punom Centru za savremenu književnost i u sveopštem smehu pronašli olakšanje.

Hate poezija nastala je u Berlinu neformalnim okupljanjem novinara koji imaju izbegličku prošlost. Prvi događaj je organizovala nemačko-turska novinarka Ebru Tašdemir, a moderirala nemačko-hrvatska novinarka Doris Akrap u kafeu nemačkih dnevnih novina "Taz". Učestvovali su novinari turskog, jordanskog, indijskog porekla. Veče je bilo ogroman uspeh, a novinari su u karnevalskoj atmosferi interpretirali sadržaje i takmičili se za dobitnika najuvredljivije poruke. Uvredljve, rasističke i ksenofobične poruke, kako objašnjava Doris Akrap, vraćene su u etar odakle su i došle, što je na prisutne imalo katarzično dejstvo. Ova okupljanja postala su popularna širom Nemačke i dobila nagradu "Journalist of the year". Ubrzo su definisana kao "antirasistički, slem šou".

U Nemačkoj je rasizam nadahnuo hate poeziju. U Srbiji, po rečima Dragana Ilića, "mržnja je pravilno raspoređena u svim delovima društva". Govor mržnje u komentaru nečijeg teksta nema mnogo veze sa tim tekstom ili radom autora. Kao i novinari u Nemačkoj, Nedim Sejdinović je bez obzira na povod oduvek napadan pre svega zbog svog imena i prezimena. (Svi citati su navedeni sa gramatičkim, slovnim, i ostalim greškama kako su i napisani.) "Poturice (genocidna), samo da te podsetim da si bednik, a koliko vidim ni roda, a ni poroda takva fukara nema i raduje me ta činjenica i ako Bog da nećeš ni imati… Od Boga bi bilo grehota da se takav smrad ljuckog roda razmnožava i vredan si onoliko, koliko i tvoj deda, pradeda ili ko vec sto je uzeo islam za sitne interese, ali ako kojim slucajem odlučiš da stvaraš porodicu, onda ti želim sve invalide da rađaš."

Poruke koje se šalju ženama redovno se svode na telesno i seksualnost: "Da li je Borka menjala pol? Sigurno je bila lep muškarac." Ili: "krmaco bolesna usrana od drzave primas platu a blatis njene rukovodioce i predsednika ser…m ti se na grob"; "Borka, kakav ste Vi smrad od zene…poput Vlade Paunovicja…za dinar…je..li bi ste i sebe i najrođenije…smradu… evo imate moj profil i moj broj…splačino od žene…"; "Pozdrav od bivšeg sarajlije, sada pannčevca! Mislim da bi nam boli lijepo kad bi se sreli. Hoćemo li? Borka, želim te!" Takođe, žene se i dvadeset prvom veku, po starom lepom običaju nazivaju vešticama i đavolicama: "Ova matora je blesava stara đavolica. Tu matoru treba odmah uhapsiti jer iz oči joj se vidi zločinstvo a iz usta joj izlaze žaoke. Ako dobro pogledate kod matore đavolice videt će te prikrivene kosom rogovi. Kakvoj grupi pripada mene nije briga ali jedno znam ona nije SRBKINJA sto znaci ona nije božje dete i ako se krije ispod Srbsko ime i prezime ona je đavoljevo strašilo. Po njenim očima vidim da je terorista."

Hate poezija je svuda po internetu, na društvenim mrežama, u vestima pojedinih televizija, obraćanjima i obračunima političara, rijaliti programima, populističkim tekstovima koji se bore protiv vakcinacije dece, ili u komentarima na poziv na humanitarnu akciju. Ništa nije pošteđeno i svaka vest može pokrenuti lavinu govora mržnje. Na tekst o ženi kojoj nije odobrena finansijska podrška za peto dete "jer redosled rođenja nije zakonski predviđen" usledio je komentar: "Valjda se razlikujemo od životinja. Treba roditi onoliko dece koliko možeš da izdržavaš. Nije ti kriva država što se razmožavaš kao životinja." Internet je doneo demokratiju u javni prostor i danas svako može da iznese svoj stav po pitanju bilo čega. U sveopštoj kakofoniji mišljenja, najvidljiviji su oni koji su najglasniji. Očekivano je da ove poruke šalju profesionalni "botovi". Govorom mržnje botovi se bore protiv slobode javnog govora na internetu. Ovakvim sadržajima oni zaglušuju javni prostor.

Borka Pavićević, kroz čije se pročitane poruke vidi i istorijski razvoj hate poezije pre nego što je i bila imenovana, čitala je komentare iz devedesetih godina prošlog veka i primetila: "Žena koja je poslala poruku je dobila zaposlenje a čovek stan u Knez Mihailovoj." Ona smatra da ljudi koji odašilju govor mržnje zapravo manjina koja na ovaj način povećava svoju vidljivost. "Te poruke ne daju realnu sliku o građanima u Srbiji, kao što je ne daju ni izbori. To je grupa ljudi koja je zadužena za to da nas maltretiraju. Oni zastrašivanjem teraju ljude da ćute. Oni govorom mržnje banalizuju politiku zbog čega obični građani ne žele više da se njome bave. Oni unose govor mržnje i u javni diskurs, govor političara i novinara, čime on postaje društveno prihvaćen, normalan način komunikacije. To nije samo govor mržnje, to je politika. Tako se vodi politika u Srbiji. Lako ću se izboriti sa govorom mržnje ali kako ću sa sveopštom propagandom. To je tako blasfemično da su ljudi od toga ućutali", zaključila je ona. Po njenom mišljenju, hate poezija je upravo i nastala kao kontraforma zagađivanju internet prostora. To pražnjenje javnosti nastalo jer su mediji zatvoreni. "Tako se stvaraju paralelne realnosti. Kada ljudi kriju takve poruke, agresija se povećava. Srpska javnost je postala otvoreno tržište nasilja i mržnja mora negde da se ‘prazni’. Ništa ne možeš da kažeš da ne ispadne teorija zavere. Javnost je jedini lek. Kada se takvi sadržaji osveste i objave to ima medikamentni efekat", zaključila je ona.

Ali ono što zabrinjava jeste što se većina poruka šalje sa privatnih profila. Nedim Sejdinović je istakao da devedeset pet odsto poruka koje je dobijao nisu bile anonimne. Poruke dolaze sa uobičajenih profila na kojima bi, npr. stajala slika sa detetom. Stoga to često nisu poruke koje se pišu po narudžbini, već njih pišu obični građani besni na ljude koje ne poznaju i koji verovatno imaju malo veze sa izvorom njihovog besa. Naročito se izdvajaju pretnje smrću koje su u bliskoj vezi sa borbom za verski i nacionalni identitet: "… Muslimansko govedo odraćemo te od batina zapamtili smo tvoju muslimansku porodicu silovali ste srpkinje mi nećemo da silujemo muslimanke obzirom da smrde, a tebi se crno piše mi te pratimo po Novom Sadu i okolnim mestima žive ćemo vas drati sa nama nema šale."

Često govor mržnje nije ništa lično, jer mržnja je na optimalnom nivou u celom društvu i često samo "traži oduška". Dovoljno je da se izađe na ulicu, sedne u kola ili uđe u gradski prevoz, ode na radno mesto ili ostane kod kuće i uključi televizor. Agresija vlada u javnosti, što utiče na privatni život običnih građana. Često su novinari prvi na meti da se na njih neko "olakša": "Jebem ti mrtvu majku ja pičko muslimanska, ti ces nama patku da uvaljujes uvalim ti deci glogov kolac po sred dupeta mamu ti autonomasku i muslimansku. Čekaj samo da te vidim da protestu najebo si. Iskopacu ti oci. Jebo te soros smradu usrani." Nekoliko sati kasnije stigla je nova poruka: "Nisam mislila nista ozbiljno. Danas sam bila malo popila. Sad me sramota kad vidim sta sam napisala. Oprostite. Vidim da ste fin čoek. Pun ljubavi."

Ostalo je nerešeno pitanje da li ljudi koji su godinama izloženi ovakvim pretnjama postaju i sami agresivnji. Ono što je sigurno jeste to da je za učesnike, ali i za sve prisutne koji se sa ovakvim sadržajima svakodnevno susreću, veče hate poezije bio beg iz začaranog kruga sveopšte društvene agresije. "Dok sam prikupljao poruke i vraćao se unazad proživljavajući sve to iznova, proradio je posttraumatski sindrom. Ali dok sam čitao te poruke pred publikom odjednom su mi sve te poruke izgledale onakve kakve i jesu, banalne i apsurdne. Pomoću smeha oslobodio sam se straha i zaista

proživeo katarzu", rekao je nekoliko dana kasnije Nedim Sejdinović.

Stoga je veče hate poezije pre svega jedan karneval, u onom značenju reči koje je definisao Mihail Bahtin. Koristeći delo Fransoa Rablea, Bahtin je pisao o svrhovitoj upotrebi uvreda, psovanja i vulgarnosti da bi se tokom karnevala kroz smeh uništavao stari poredak i stvarao novi, i tako dolazilo do društvenih promena. U savremenom svetu ne postoji nikakav anelgetik za govor mržnje, i on postaje opasan. U tome je blagorodno (i urnebesno) dejstvo hate poezije.

Čitanja hate poezije u Krokodilo-

vom Centru za savremenu književnost održavaće se jednom mesečno. U oktobru hate poeziju čitaće Dragan Bursać i Anita Mitić, a moderator će biti Dragan Ilić.