Za "Vreme" iz Beča

Nemački režiser Antu Romero Nunes radio je već u gotovo svim uglednim pozorišnim kućama na nemačkom govornom području, iako ima tek trideset dve godine. Njegov munjevit uspon započeo je 2010. nagradom na festivalu mladih režisera u Minhenu, a iste godine su ga kritičari u anketi časopisa Teater hojte proglasili za najboljeg mladog režisera na nemačkom govornom području. Nunes govori pet jezika, što je u vezi sa zanimljivim biografskim detaljem da mu je majka Čileanka, a otac Portugalac: roditelji su mu svojevremeno, za vreme diktatorskih režima u domovini, prebegli u Nemačku. Moguće je da su i egzilantske biografije roditelja odredile onaj lako melanholični ton karakterističan za Nunesove predstave.

Antu Romero Nunes jedini je nemački režiser koji u intervjuima izjavljuje da se bavi pozorištem jer je "u potrazi za nečim većim od svog života"; pozorište mu omogućava da gleda u "svet snova", da "igru" suprotstavi "ponoru smrti". Nunes je inteligentan, ima i emotivnu dubinu, no ništa manje i osećaj za trenutak i pomodne režijske tehnike. Na osnovu četiri Nunesove inscenacije u bečkom Akademskom pozorištu (vidi Vreme broj 1155), možemo reći da se njegov režijski izraz izdvaja od drugih najpre po ozbiljnosti pristupa temi, zatim po usmerenosti na stvaranje snažnih slika velikog emotivnog naboja, kao i po veštini mešanja različitih stilskih registara i atmosfera. Bez obzira na materijal koji obrađuje, on u svoje predstave uvek unosi nešto od osećanja čovekove egzistencijalne usamljenosti i pokazuje simpatiju za ljudske čežnje i slabosti.

NIKOM NIJE DOBRO: Predstava Hotel Evropa ili Antihrist nastala je po motivima austrijskog pisca Jozefa Rota (1894–1939). Nunes i njegov dramaturg uzimaju za okosnice komada roman Hotel Savoj, objavljen 1924, te esej Antihrist, nastao iz očajanja zbog Hitlerovog dolaska na vlast i objavljen 1934. u Holandiji. U predstavu su upleteni i motivi iz drugih Rotovih romana i novela, ali i tekstovi režisera i glumaca, pa čak i delovi iz kolumni nemačkog državnog sudije Tomasa Fišera, objavljeni u "Cajtu".

Radnja u romanu Hotel Savoj dešava se neposredno nakon Prvog svetskog rata u istočnom delu austrijske provincije Galicije, gde je nekada bila granica sa Rusijom, a danas je teritorija Ukrajine. Hotel je parabola sveta: na donjim spratovima (bel étage) žive bogataši, na gornjim ljudi bez materijalnih sredstava poput klovna, bivšeg vojnika ili igrača lotoa, a važnu ulogu ima liftboj, neka vrsta đavola koji je zavladao svetom. Jedni nemaju hleb, kaže Rot, a drugi ga jedu s gorčinom, jedni bi da budu siti, a drugi slobodni – nikom nije dobro. Mlade devojke igraju gole u baru hotela, za muškarce s debelim novčanikom, dok glavobolju njihovih žena leči "magnetizer" iz obližnjeg varijetea. Dobrote još ima, nju oličavaju glavni junak, povratnik sa Istočnog fronta, i mlada igračica, ali ljubav nema uslova za cvetanje, čak ni kao savez dveju usamljenosti, budući da oskudica oduzima snagu i sužava mogućnosti.

Antu Romero Nunes preuzima nešto od melanholične atmosfere romana, kao i figure vojnika, igračice, fabrikanta, klovna i liftboja. Scena je prazna i mračna, dugački hodnik završava vratima lifta koja će se u nekoliko navrata otvoriti da bi se ukazalo ogledalo; rekviziti su oskudni, jedna hotelska fotelja i stočić na točkovima. Četvoro glumaca, dve žene i dva muškarca, obučeni su u istu uniformu liftboja i imaju ista, muška lica: ona su bela poput lica mrtvaca, glava im je ćelava, a brkovi asociraju na Franju Josifa. U skladu s trenutnom pozorišnom modom, skidanjem ili dodavanjem nekog dela odeće, glumci preuzimaju uloge suprotnog pola, sugerišući androgenost.

U ZAGRLJAJU ĐAVOLA: U eseju Antihrist Jozef Rot kritikuje tehničku civilizaciju i izjednačavanje napretka u tehnici s napretkom u ljudskim stvarima. Dehumanizovani čovek lak je plen Antihrista, koji se teško prepoznaje jer "dolazi u odeći malograđanina svih zemalja". Degenerativne procese pisac ne vidi samo u Hitleru i Evropi, nego i u Americi, naročito Holivudu. Jozef Rot je 1934. bio uveren da će Hitler izazvati novi rat, te da je njegov politički uspeh "samoubistvo" Evrope, i to "lagano i užasno", budući samoubistvo jednog "leša". Upravo je piščevo osećanje katastrofe koja nailazi, a koju on ne može da spreči, suočavanje s gubitkom razuma u Evropi i "psihotičnim" ponašanjem, ono što je zanimalo režisera Nunesa. Ništa manje i paralela između Rotove biografije, koji je svoj očaj zalivao velikim količinama alkohola, i propasti Evrope.

U Hotelu Savoj, romanu nastalom deset godina pre Antihrista, pisac je već oslikao svet izgubljenih duša u gradu punom đubreta, pod oblakom smoga iz fabrike uglja, gradu u kojem se štrajkuje, radnici jedu u kuhinjama za siromašne, a bogati spekulišu s prodajom deviza. Nada lokalnog stanovništva je dolazak "mesije", američkog bogataša koji jednom godišnje posećuje mesto svog rođenja, od koga svi očekuju svež novac i privredne investicije. Ali bogataš će jedino pomoći otvaranje fabrike za proizvodnju artikala za zabavu i otvaranje bioskopa – pre propasti Evrope ljudi će imati gde da se zabave.

Poznato je da je Jozef Rot bio pristalica Habzburga, pošto je u njima video jedinu snagu koja se može suprotstaviti Hitleru. Nunes u predstavi, međutim, ne uspostavlja analogiju između habzburške monarhije kao skladne zajednice mnogobrojnih naroda i jezika, i današnje Evrope, niti u intervjuima govori da monarhiju vidi kao pozitivan model višenacionalnih sredina. Takva vrsta neprosvećenog pogleda se u Austriji i Nemačkoj ne neguje, a ponajpre se može registrovati na nekim prostorima bivše Jugoslavije. Čak ni Jozef Rot nije oduvek bio vatreni monarhista: dvadesetih godina bio je pristalica socijalističkih ideja, što mu je kao novinaru donelo nadimak "crveni Jozef". Poreklom Jevrejin iz istočne Galicije, on se identifikovao sa austrijsko-nemačkom kulturom, mistifikujući svoju biografiju: izdavao se za austrijskog oficira iako je bio jednogodišnji dobrovoljac, i izjašnjavao se kao katolik, mada nema podataka da je konvertirao. Jozef Rot je priznavao da monarhiju idealizuje, jer je ono što je nakon nje došlo, uključujući agresivni antisemitizam, bilo još gore. Njegovo pristajanje uz Habzburge vuče korene iz nemačke romantičarske ideje političkog univerzalizma, koja je u okrilju katoličanstva, a pod zaštitom Habzburga, videla mogućnost nastajanja pravednijeg i humanijeg sveta na nadnacionalnoj osnovi.

CRKVENA ZVONA I TOPOVI: Nunesu nije stalo do oživljavanja političkih ideja iz istorijskog fundusa, on je umetnik koji svoj pogled usmerava na čovekovu ličnu sudbinu u vrtlogu istorije. Kako to da vojnik posle rata više ne može da čuje crkvena zvona, a da ne misli na topove? Odgovor nam pruža jedna od najsnažnijih scenskih slika u predstavi. Najpre čujemo da trojica vojnika imaju zadatak da prenesu crkvena zvona u fabriku, gde će se ona izliti u topove. Posmatramo pantomimu vojnika koji guraju zamišljena zvona prema publici. Dok ih "spuštaju", iza njih se do poda bine spušta i crveni konopac. Dvojica vojnika nestaju sa strane, a jedan se uspinje uz konopac i počinje da ga njiše: vojnik na konopcu postaje klatno zvona koje, dospevši na krajnju levu ili desnu stranu amplitude, proizvodi zaglušujući zvuk topa. Moćna slika sa aluzijama na preokretanje vrednosti: u kulturi koja drži do svojih hrišćanskih korena, Hristova poruka ljubavi je pervertirana u sejanje smrti, u rat. Slika asocira i na današnju zaposednutost neba – hrišćanskog simbola carstva ljubavi – borbenim avionima i dronovima. Motiv zvona će se javiti i na kraju komada: vidimo tri ogromna zvona na podu bine, a ispred njih bolesnog klovna koji je izdahnuo, i njegovu pratnju. Zvona preobražena u topove još jednom se preobražavaju, ovaj put u pogrebnu muziku. Hoće li Nunes da nam ukaže na protivrečnost između proklamovanih humanističkih vrednosti i njihove primene u praksi, na licemerje kao ono što će sahraniti Evropu?

Mešanje ličnog i istorijskog plana u pomenutoj sceni tipično je za Nunesov postupak. Tipično je i da on iz ovakve, "ozbiljne" scene, prelazi u trivijalni registar: glumac postavlja tablu sa "molimo ne smetajte", i četvorica muškaraca počinju da govore na bečkom dijalektu nižih socijalnih slojeva, koristeći nazive mnogobrojnih načina pripremanja kafe – poput "mala braon" ili "produžena" – za šovinističke i mačističke aluzije. Iza prividno bezazlenih šala pomalja se onaj Rotov "Antihrist" preobučen u malograđanina.

HAOS KOJI OMAMLJUJE I UMRTVLJUJE: Jedan od lajtmotiva predstave su "niti". U monologu po motivima iz Antihrista glumac govori o Holivudu i filmu kao jednom od đavolskih izuma. Na filmu je čovek pokretna senka, a čovek preobražen u senku razdvojio se od svoje suštine, postao je đavo. Navodno umetnička ili zabavna namena filma po pravilu se zloupotrebljava. Kao primer glumac navodi film koji prikazuje biblijsku priču o malom Mojsiju, ostavljenom u čamčiću na obali reke, gde sede žene obnaženih grudi. Licemerje filma je u tome što je scena navodno nastala zbog Mojsija, a u stvari zbog tih golih ženskih grudi, koje ljudi dolaze da vide; Mojsije je samo izgovor da se u čoveku raspali sladostrašće kojem je on ionako sklon, i da se iskoristi nevolja devojaka koje su prinuđene da se obnažuju. Nunes sugeriše analogiju između Rotove poente o podilaženju čovekovim instinktima radi profita, sa mehanizmima savremene zapadne civilizacije: pozivanje na vrednosti je samo alibi da bi moglo da se radi nešto sasvim drugo, da se ljudima manipuliše uz pomoć slika.

U piščevu kritiku filma Nunes vešto upliće savremena tehnička dostignuća – mobilni telefon i internet – sugerišući da je neprestano gledanje u sliku/ekran zapravo gledanje u "senke". Iako one navodno iskazuju raznolikost života i tiču nas se iznutra, iza raznolikosti je haos koji omamljuje i umrtvljuje. To osećanje izražava lajtmotivska rečenica predstave: "Iza hiljadu niti nestaje svet." Reč je o varijaciji čuvenih stihova austrijskog pesnika Rilkea (Rotovog savremenika) iz pesme Panter: "Čini mu se kao da vidi hiljadu rešetaka/ a iza hiljadu rešetaka nestaje svet." Prizivanjem Rilkeovih stihova prizvana je i slika pantera koji kruži u kavezu, izložen u pariskom parku očima posetilaca. Prizor asocira na reku različitih, ali zapravo uvek istih pogleda, pod kojima se panterova snaga preobražava u ošamućenu volju za daljim vrtenjem u krugu; istrgnut iz prirodnog okruženja, panter je zarobljen ne samo spolja nego i iznutra. Predstava sugeriše da je savremeni čovek u sličnoj situaciji: premreženost informacija ne vodi jasnijoj slici sveta, nego je, usled količine i brzine njihove smene, zamućuje. Čovekova čula i osećanja su zamorena, a misao nejasna; ostaje samo gola volja. Izgubivši način života po sopstvenoj meri, čovek je izgubio "svet" unutrašnje slobode, znači, izgubio je sebe. Od aluzija na elektronske niti preko zarobljenosti pantera stiže se u predstavi do slobodne Evrope kao velikog kaveza.

ZLATNI KAVEZ: Rot je kao putopisni feljtonista živeo po hotelima (posetio je dvadesetih godina Kraljevinu SHS i Albaniju), da bi nakon Hitlerovog dolaska na vlast i zabrane objavljivanja na nemačkom bio prinuđen da emigrira u Pariz. Ta činjenica, kao i savremeni politički trenutak, upućuju Nunesa na temu izbeglica. Glumac skida masku Franje Josifa i pretvara se u fabrikanta iz Hotela Savoj. Najpre nam saopštava da je čovekov život prihvatanje neke uloge, zbog čega on, kada uđe u neku sobu, već zna šta će ko da kaže. Za čovekovu sudbinu nisu odgovorne država niti istorija, nego on sam, koji ih stvara: "Ljudi su se osećali loše. Svoju sudbinu su sami krojili, a verovali su da dolazi od Boga. Zarobljeni u predanjima, srce im je bilo vezano za hiljadu niti, ali njihove ruke su ih same razapinjale." Motiv "niti" i ovde ukazuje na čovekovu zarobljenost, na čoveka kao tvorca sopstvenog kaveza.

Usred diskursa o čovekovoj prirodi Nunes menja registar: fabrikant je menadžer, ton je blizak kabareu. Fabrikant traži da mu se donese "flip-čart" da bi publici objasnio neke stvari, čime stupa na skliski teren aktuelnih zahteva u Nemačkoj i Austriji za drastičnim smanjenjem broja izbeglica. On zapisuje statističke podatke na flip-čartu: površinu Nemačke, ukupan broj stanovnika i broj kvadratnih kilometara po glavi stanovnika, da bi zaključio, da čak i kada bi sve izbeglice sveta došle u Nemačku, životni prostor po glavi stanovnika bio bi još uvek veći od onog koji imaju Indijac ili Japanac. U nastavku menadžer žonglira argumentima protivnih strana, pristajući prividno čas na jednu, čas na drugu stranu. Na pitanje "da li ćemo uspeti?", varijaciju izjave Angele Merkel, on daje pozitivan odgovor; jer, ako je Evropa u tolikim ratovima uspela da pobije toliko sopstvenog stanovništva i da uz to vekovima drži pod kontrolom druge kontinente, kako sada ne bi uspela da reši jednu izbegličku krizu. U nekoliko poteza čitava debata o izbeglicama dovodi se do apsurda.

Važnu tematsku liniju komada čini Rotova novela o ljubavi šefa železničke stanice prema jednoj ruskoj grofici, koju upoznaje pri železničkoj nesreći. Po izbijanju Prvog svetskog rata, on napušta svoju porodicu i život uzornog malograđanina, i prijavljuje se za Istočni front samo da bi našao groficu. Ljubav se rasplamsava, ali izbija ruska revolucija, i par beži iz Rusije u zapadnu Evropu. Priča ne završava srećno, ali je ljubav u predstavi jedina vrednost koja se može suprotstaviti životu-ulozi i jedino što se može sačuvati iz svetova koji nestaju.

Ljubavi prema ruskoj grofici Nunes suprotstavlja priču o ljubavi između bivšeg vojnika i igračice. Ona je svojevrsna parabola o savremenoj ljubavi. Ne trči se jedno drugom u zagrljaj, niti se sve ostavlja zbog zova srca, nego se o ljubavi pregovara. Postdramski dijalog vrti se oko čaja, neke vrste šifre za "hoćeš" ili "nećeš": idemo kod tebe na čaj/ ali čaja nema/ može li kafa/ kafu ne pijem/ dođi i bez čaja itd. Kada mladi par najzad ulazi u devojčinu sobu, muškarac ugleda cveće bogatog udvarača, i odustaje. Čovek posthumanizma je izgubio sposobnost za bezuslovnu ljubav.

Predstava Hotel Evropa ili Antihrist burno je pozdravljena na decembarskoj premijeri u bečkom Akademskom pozorištu. Nunesu je pošlo za rukom da na originalan način poveže političku krizu u Evropi, nekad i sad, sa pitanjem o čovekovoj egzistencijalnoj situaciji, ne skliznuvši ni u podučavanje ni u kabaretsko šegačenje.