Ponekad je lakše preživeti neprijatelje nego bližnje, one s kojima smo povezani krvlju. Emotivna, moralna, intelektualna ucena kojom nas “naši najbliži” drže privezanima za sebe, neopozivost s kojom polažu pravo na nas, a da zauzvrat često ne nude ništa osim muke i propasti, jedno je od najekstremnijih iskustava koje se uopšte može zamisliti, pa otud nije čudo što su, od antičkih vremena, porodični odnosi u središtu velikih priča. Na svakoj rang-listi najvećih romana naći će se makar jedan koji se bavi porodičnim zapletima. Nije li, uostalom, još grof Tolstoj napisao da je razlika između srećnih porodica, ako takve uopšte postoje, i onih nesrećnih, u tome što je svaka nesrećna porodica jedinstvena, što je njena nesreća neponovljiva. O srećnim porodicama, koje su srećne uvek na isti način, upravo zbog toga niko ne piše.

PLES SENKI

Od prvih redova romana Sestre Dejzi Džonson, s prvim rečima, sa samim imenima sestara – jer ko deci (osim nemaštovitih starih Rimljana) daje imena meseci, Septembar (September) i Jul (Džulaj)? – ukoračujemo u svet čije koordinate prepoznajemo bez teškoća, jer to jeste naš svet, a da, opet, imamo utisak kao da ništa nije na svom mestu. Iz razloga koje ćemo doznati kasnije – jer uzroci se u ovom romanu otkrivaju polako, tek pošto se podrobno upoznamo s njihovim posledicama – dve su se tinejdžerke i njihova depresivma majka, kao da beže od nečega (više od nečega, nego od nekoga), iz Oksforda preselile u neudobnu kuću na engleskoj obali. September je malo starija, odlučna je, prkosna, ćudljiva, brzog jezika, sklona vladanju; Džulaj je krotka, nesigurna, povlači se pre nego što borba i počne, sklona potčinjavanju. Mama Šila je, pak, sasvim izgubljena. Potpuno je zbog toga prirodno što September maltretira Džulaj na načine raznovrsne i maštovite, a najsurovije u igri koja se zove “September kaže”: September kaže šta Džulaj treba da uradi, da bude drvo, na primer, da baci odeću u đubre ili da se ubode šestarom, što ova poslušno i čini. Iako ne zna zašto je tome tako, Džulaj je istovremeno i prestravljena i opčinjena tom igrom. Uloge se, naravno, nikada ne menjaju. U drugim igrama ravnopravnije su i nežnije – premda se pomalo čudimo što se dve tinejdžerke igraju tako detinjih igara – te uskoro shvatamo da su, uprkos krajnje različitim karakterima, zavisne jedna od druge i da je uzajamna zavisnost dublja nego što se to na prvi pogled moglo uočiti. Jer tamo negde, u Oksfordu, dogodilo se nešto strašno. Osim sestrinske blizine, spaja ih i užas. Užas je reč koju će upotrebiti Džulaj.

Džulaj priču vodi iz svoje perspektive i samo u dva navrata reč prepušta svojoj majci Šili, tek toliko da bi se neki događaj osvetlio i iz drugog ugla, kao, recimo, kada devojčice prisluškuju šta se događa iza zatvorenih vrata majčine sobe. Iz njihove perspective, majka i muškarac s kojim je usred noći došla u kuću proizvode neobične zvuke koji ne podsećaju na druge zvuke koje majka inače proizvodi. Razjašnjenje te scene dolazi upravo iz majčine perspektive. Iako najslabija, Džulaj je najanalitičnija. September ne razmišlja previše, ona deluje, suprotstavlja se majci i, otprilike, čitavom svetu, svojeglava je i hrabra, štiti sestru od nasrtljivih školskih drugarica, zalaže se za nju iako je Džulaj nervira svojom nesnađenošću. Majka, koja zarađuje od pisanja stripova u kojima su glavne junakinje njene dve kćeri, isuviše je rasturena da bi uspevala mislima da podari konzistentnost. Zato je Džulaj dobra posmatračica. No, kako se roman bliži kraju, tako se atmosfera zgušnjava, epizode postaju sve začudnije, u čitaoca se uvlači sumnja ne izmišlja li Džulaj događaje, naročito zbog toga što se menja i September, da bi rasplet, koliko god se čitalac pripremio, ipak bio šokantan. Taj rasplet, naravno, nećemo otkriti čitaocima, ali možemo reći da ovaj kvalitetan i zanimljiv tekst pripada onoj porodici u kojoj se nalaze, recimo, Divlje guske Julijane Adamović, ili Blizanačka trilogija Agote Krištof. Sve ove romane obeležavaju dečji glasovi i dečje perspektive, ali i raspleti od kojih se diže kosa na glavi. Najvažnije od svega je, međutim, sigurno i inteligentno pripovedanje u kojem spisateljice ne pokušavaju da budu pametnije od svojih junakinja, niti nastoje da ih spasu kakvoj se god pogibelji u međuvremenu ove izlagale.

RAZARANJE MITA

Južno predgrađe savremene italijanske spisateljice Donatele di Pjetrantonio, koju smo upoznali romanom Vraćena, izlazi ispod šinjela napuljske tetralogije Elene Ferante, pri čemu su, odmah da kažemo, spoljašnje sličnosti manje važne: suština je u rušenju mita o porodičnoj bliskosti siromašnih Italijana, te, uopšte, o rušenju mita o porodici kao, kako se to umelo reći, osnovnoj i nedodirljivoj društvenoj jedinici. Umesto ulepšane slike – setimo se, recimo, Viskontija i njegovih razgalamljenih Italijana koji su, okupljeni oko velike mame što širokim pokretima sipa ogromne količine špageta svojim umornim muškarcima, možda siromašni i iznureni radom, ali suštinski su zadovoljni jer će u porodici uvek pronaći podršku – umesto, dakle, tih gotovo idiličnih predstava, s Elenom Ferante dobili smo istinu italijanskog juga s porodicom kao središtem priznatog nasilja i prećutanog užasa, s bedom i beznađem kao konstantama i sa zastrašujućim patrijarhatom u kojem žene aktivno saučestvuju u sopstvenom porobljavanju. Na tom i takvom demitologizovanom tlu, Donatela di Pjetrantonio suočava nas s Enučom i Adrijanom, rođenim sestrama koje se osamdesetih godina prošloga veka u Peskari kao mlade žene suočavaju sa svojom sredinom, roditeljima, muškarcima, a naročito sa samima sobom i svime što u tom trenutku nose u sebi. A u sebi nose svoje roditelje koji žive u siromašnom selu u zaleđu Peskare, majku zatvorenu u svoj tegobni svet, koji je još tegobniji zbog smrti jednog deteta (od njih šestoro), surovog i sirovog oca iznurenog radom i nemaštinom, nose u sebi želju da odu iz tog i takvog sveta, ali s tom željom i krivicu što to žele, nose u sebi i neke muškarce koje vole i koji, zbog nečega, njih vole manje i kojih ne uspevaju da se oslobode iako život s njima postaje pakao, ali najviše od svega i možda najtragičnije jeste što sestre nose jedna drugu u sebi, u svojim telima i svojim umovima. Starija Enuča se od sredine u kojoj živi brani knjigama i postaje uspešna profesorka univerziteta, dok se Adrijana rano upoznaje s privlačnim (i siromašnim) ribarom Rafalom, rano dobija dete, rano se razočarava i rano postaje teret svojoj sestri. Adrijana ne propušta nijednu priliku da svoju sestru uvali u nevolju, ne propušta nijednu mogućnost da sestru optereti svojom površnošću i neodgovornošću koja Enuču dovodi do nemoćnog besa, sve do krađe novca i drskog odbijanja da to prizna (ne treba ni reći da joj sestra ne bi uskratila novac samo da joj je ova potražila). A opet, svemu tome uprkos, odnos dve sestre pokazuje se dubljim i sadržajnijim nego što bi se moglo pretpostaviti s obzirom na sve nevolje koje Adrijana prirodno kao elementarna nepogoda, kao poplava, donosi sa sobom. Najzad, nikako nije na poslednjem mestu i to što se starija, razboritija, obrazovanija sestra nosi s problemima koje mlađa sestra previđa, ili ne želi o njima ništa da zna, poput odnosa prema roditeljima, na primer. Kad god se pojavi duboki problem, tu je Adrijana da ga načini još dubljim.

Donatela di Pjetrantonio veoma uspešno ocrtava psihičke strukture dve sestre, njihovu različitost, ali i njihovu uzajamnu upućenost koja se ogleda više u gestovima i postupcima nego u rečima, ali i čitav društveni sklop koji obujmljuje sestre. Dok će Enuča, opterećena odnosom sa svojim mužem za kojeg počinje da sumnja da je vara, ući u krugove naučnika i univerzitetskih profesora – izvanredna je epizoda u kojoj će, u kući svoga mentora, slavnog italijanskog lingviste, otkriti do tada skrivenu (i ružnu) stranu svoga muža – Adrijana svoju prirodnu sredinu pronalazi u siromašnom delu Peskare, južnom predgrađu, među ribarima i surovim ljudima koji vode život kakav su, možda i stotinama godinama, vodili njihovi preci. Ipak, koliko god da se ta dva života i te dve sredine razlikuju, koliko god, najzad, različte bile vrste nasilja s kojima se sestre suočavaju, one ostaju upućene jedna na drugu čak i kada Enuča, bežeći od svega, a naročito od svoje sestre, ode u Francusku. Roman zapravo počinje Enučinim povratkom iz inostranstva zbog događaja koji u njoj budi užas, a o čemu se radi, čitalac će saznati tek na kraju romana. U međuvremenu, pred našim čitalačkim okom ukrstiće se nekoliko sudbina u lepom i živom pripovedanju u kojem nema okolišanja, skrivanja i gubljenja vremena.

Pjetrantonio ne dostiže silinu pripovedanja Elene Ferante, naročito ne onu silinu koja odlikuje prvo poglavlje, te drugu i treću knjigu njenog četvoroknjižja, ali nema sumnje da zna šta radi. Ona piše usredsređeno i dobro, a Južno pregrađe roman je koji vredi pročitati.