Ovogodišnje, dvanaesto izdanje festivala Beldocs otvoreno je 8. maja, filmom Linija života Darka Bajića. Do 15. maja, na 11 lokacija predviđeno je više od sto premijera savremenog dokumentarnog filma iz svih delova sveta u više programskih celina, uključujući i retrospektive Kazua Hare i Gorana Devića.

Darko Bajić, reditelj igranih filmova i serija Direktan prenos, Crni bombarder, Sivi dom, Balkanska pravila, Zaboravljeni, Rat uživo, Bićemo prvaci sveta… i pet pozorišnih predstava od kojih je najnovija Feliks u Zvezdara teatru, nakon dokumentarca O Gringo snimio je Liniju života, priču o svom ocu, slikaru Milošu Bajiću, koji je odveden u nacistički logor Mathauzen sa prve godine Likovne akademije. O dramama logoraša, Bajić je beležio crtežima koje je krio u praznoj boci protivpožarnog aparata. Pored autentičnih crteža, u Liniji života su prikazani i inserti iz filmova koje su snimali Miloš i njegov sin Darko Bajić.

"VREME": Kako je nastajao ovaj film, odakle ste crpli građu?

DARKO BAJIĆ: Uvek se zaklinjem da nikada više neću raditi dokumentarni film. Igrani film ima čvrste dramaturške linije, a dokumentarni vam otvara izazov istraživanja i mogućnost eksperimenta. Impresivan slikarski opus Miloša Bajića, prvog poratnog apstraktnog slikara u Jugoslaviji, dao mi je slobodu da tragam i za specifičnim filmskim izrazom. Kako spojiti pakao logora smrti Mathauzen i slikarski upečatljiv put u kosmos. Nisam želeo da počnem snimanje dok ne otkrijem šta me to privlači, šta to moram da promenim u svom rediteljskom postupku. Želeo sam da me Milošev opus i njegova apstrakcija inspirišu, ali i da mi postave zadatak. Jer, Milošev put ka modernoj prevazilazio je okvire reportaže ili konvencionalnog pristupa filmu o slikaru. Pokušao sam da se oslobodim i da tragam, da ništa ne zakucavam unapred, već da naprosto razmišljam o njegovoj slikarskoj strasti, kako je tragajući došao do novih formi u slikarstvu, i da na taj način pokušam da i sam tragam kroz svoj film.

Moj otac je bio zaljubljenik u kino-kameru, njegovi amaterski filmovi, zabeleške o životu, postali su jedna od uzbudljivih linija ovog filma. Miloš mi je dao kameru u ruke, ja sam prvo probao da snimam na suvo bez trake, a onda smo napravili zajednički eksperimentalni film. Liniju života smo snimili u duploj ekspoziciji tako da njegove apstraktne slike suprotstavimo realnim životnim prizorima. Priča me je vodila u pedesete, šezdesete godine prošlog veka, u velike promene u slikarstvu, u muzici, u ljudskim slobodama. Lagano sam uspostavljao paralelnu liniju života umetnika i izazova sveta u kome je živeo. Želeo sam da film ne završi na TV-u ili u kompu. Stvarao sam film koji će se gledati i u bioskopu, kao što sam, uostalom, pravio sve svoje filmove. Film ne može da se odvaja od bioskopa i reakcija publike, to je njegova prirodna sredina. To je naprosto način na koji ja uvek razmišljam o filmu.

Na koji način ste se izborili za autorsku distancu prema priči, budući da ste pravili film o svom ocu?

Dve godine sam razmišljao. Da li da prekršim svoje rediteljsko pravilo da se ne pojavljujem u svom filmu, mada je bilo logično da ja pričam o ocu. Tokom dugogodišnjeg bavljenja kinematografijom imao sam veliki broj ponuda od svojih kolega i od studenata da glumim u njihovim filmovima, i uvek sam ih odbijao. Želeo sam da zadržim distancu, da budem provokativni posmatrač i čovek koji stvara kompleksne događaje i prenosi ih na filmsku sliku. Međutim, prekršio sam tu svoju odluku zbog dragocenih dokumentarnih amaterskih filmova koje smo snimali otac i ja. Tako sam, pored naratora glumca Lazara Ristovskog koji je govorio tekstove moga oca, i ja postao narator. To je bio dobar put. Omogućilo mi je da ne budem previše intiman ili patetičan, da ne budem navijački nastrojen o slikarstvu moga oca, nego da stvorim distancu. Na taj način film govori i o mom sazrevanju pored umetnika Miloša Bajića.

Da li ste tokom rada na Liniji života prepoznali opipljivije veze i odraze nekadašnjeg i sadašnjeg fašizma i nacizma?

Naravno da je to bio jedan od razloga za nastanak ovog filma. Deo ovog filmu govori o događaju kad su šezdesetih godina pozvali Miloša na suđenje ratnom zločincu Gancu, komandantu logora, da svojim crtežima posvedoči o neviđenim zlodelima. Miloš je tada postavio pitanje koje je aktuelno i danas: Logoraši su iskorišćavani do poslednjeg atoma snage. Velike firme u Nemačkoj, koje i danas postoje, uzimale su ih na lizing, oni su za to plaćali, a SS partija je uzimala deo profita. I onda danas vrlo lako možete da povučete paralelu sa tim vremenom, načine na koje se ljudi izrabljuju, na koje se izrabljuje radnička klasa. Kad pogledate kako funkcioniše svet danas, kad deset ljudi poseduje 60-70 odsto bogatstva sveta, vrlo lako možete da uspostavite paralelu.

Nedavno smo saznali da je na nekadašnjem logoru Staro sajmište dozvoljen rad dečjem vrtiću. Šta to govori o našoj kulturi sećanja?

U zemlji u kojoj su poremećena merila vrednosti, nije ni čudo što se na takav način reaguje prema kulturi sećanja. S druge strane, gledajući istoriju u Srbiji, uvek su postojale oštre podele – ovde se još nije razrešilo pitanje Karađorđevića i Obrenovića, partizana i četnika, ovih i onih. Ko god da dođe na vlast on menja odnos prema vrednostima. Ako se tako ponašate prema vrednostima, prema istorijskim činjenicama, sasvim je logično što ovako danas živimo, što ovako funkcionišemo, a i što nas drugi tako gledaju. Pritom, sami sebe omalovažavamo i sami sebe ne poštujemo. A zaboravlja se da je Srbija jedna od retkih zemalja koje su za vreme Prvog i Drugog svetskog rata pružile otpor okupatoru.

Stičete li utisak da je usled bremena sile ličnih i opštih istorija danas gotovo nemoguće živeti punim plućima baš u ovom trenutku?

Istorija ne opterećuje, ona za mene predstavlja izvor velike inspiracije. I istorija uvek može da vam govori o još jednoj stvari koja je jako važna – kada pogledate istoriju Srbije, videćete ne samo da se ona ponavlja, već da su isti elementi tu, da se isti problemi ponavljaju. Još uvek se Istok i Zapad bore oko svojih interesa. Nisu se dogovorili. I to se ponavlja. E, sad, ako ne uzimate u obzir iskustvo predaka, ako živite u Srbiji kao da ste pali s neba i kažete da treba da se manemo prošlosti i da idemo u budućnost, ne, mi u budućnost možemo otići samo ukoliko dobro poznajemo prošlost. Onda i mi dobijamo ulogu da stvarno nešto ostavljamo mladima, koji će onda tu našu prošlost u njihovoj budućnosti iskoristiti kao iskustvo. A ja, kao umetnik, nikada se nisam vezivao ni za jednu ideologiju, ni za jednu partiju, ni za jednu političku opciju. Ja smatram da umetnik to ne treba da radi, umetnik tako daje sebi apsolutnu slobodu da govori ono što misli, i to bez autocenzure. Autocenzura je najopasniji otrov za umetnika, za umetnost. Pa i za Srbiju.

Ponajpre Crni bombarder, ali i vaš film Direktan prenos, koji polemiše i sa pitanjem manipulacije medijima, te u znatnoj meri i serija Sivi dom, počivaju na motivu bunta i ličnog prava na bunt i nepristajanje. Da li ste pronašli odgovor na važno pitanje: gde se to poslednjih godina, pa i decenija, izgubio motiv pobune u srpskom filmu?

Moja teza je, a nju potvrđuju moji bivši studenti a sadašnji asistenti i kolege, da je trend birokratskog evropskog filma doveo do toga da se uglavnom prave filmovi o gubitnicima, da su junaci izgubili bitku na velikom platnu. A vi sad razmislite zašto je to važnu za jaku evropsku birokratsku mašineriju i zbog čega oni to forsiraju. Ja kao profesor insistiram da u filmu morate da volite i poštujete svog junaka. Morate i vi da se izborite za svog junaka, a izborićete se ako je on stvarno borac i ako zaista ima svoj cilj. Jer, ako ga ne volite i ako ga pustite da izgubi, pitanje je da li je on bio ličnost vredan pažnje. Junaci su nestali, to je veliki problem kinematografije i filmovi počinju da liče jedni na druge. Filmovi idu u pravcu da formalno prikazuju banalno stanje stvari. Ne vredi se boriti kad smo gubitnici. Odsustvo boraca-junaka stvara uniformnost i letargiju. Reditelj mora da se izbori za svoju kritičku, slobodnu autorsku vizuru.

Ima li u mladima žara da se bave i polemičkim, društveno angažovanijim filmovima?

Evo već je 34-35 godina kako sam profesor i mogu da kažem da većina mojih studenata koji su se odvažili da rade dugometražni film čini danas glavni deo srpske kinematografije, i veoma sam ponosan na to. Ponosan što sam ih svih tih godina usmeravao da se bore da iskažu svoje uverenje dugometražnim filmom. Pomagao sam im da se izbore da snime igrane filmove, smatrajući da je to pravi put za kontinuitet kinematografije. Sve teme su im dostupne. Insistiram da imaju jaku i oštru kritičku liniju u odnosu prema vremenu u kome žive i da, naravno, u prvi plan postavljaju svoju generaciju. Da ukažu na sve one koji na razne načine obesmišljavaju život mlade generacije u ovoj zemlji. Recimo, jedno vreme je bilo puno filmova o kriminalu i ja sam studente terao da izbegavaju te teme, da se vraćaju u svoje gradove i da pričaju priče o svojim životima i svojoj sredini, a ne o kriminalcima. Smatram da smo, zahvaljujući globalnoj digitalizaciji, zahvaljujući modernim komunikacijama, dobili mogućnost da do mladih ljudi vrlo brzo dolaze trendovi, oni ih prihvataju, i tako se stvara uniformnost. A svaki talentovan student u sebi nosi klicu novog i modernog, samo je na njemu da to ispolji i izrazi.

Linije života ne bi bilo bez podrške sistema i institucija. Kako se baviti filmom i umetnošću i pored i posle silnih konkursnih, birokratskih i drugih nadgornjavanja?

Siguran sam u jedno – da su profesionalni uslovi rada u kinematografiji na izuzetno niskom nivou, siguran sam i da, često zbog nedostatka novca i ozbiljnih producentskih kuća koje bi podržavale kontinuitet u radu kvalitetnih filmskih reditelja, srpski reditelji radeći svoj film ne postignu ni tridesetak posto mogućnosti i potencijala koje bi mogli da ostvare. Čini mi se da se reditelji stavljaju u jednu neprofesionalnu trku, trku u kojoj im se smanjuju broj dana snimanja i mogućnost da urade i stvaraju slike i scene kakve bi želeli. Da postoji more kompromisa. I zato smatram da je u toj trci i u tom lošem sistemu, a pritom ne govorim samo o izvorima finansiranja nego o celom sistemu, svaki reditelj koji snimi film – junak. I zato, ako neko kaže da se sada daje osamdeset puta više novca za snimanje filmova, mora i da kaže od čega je to osamdeset puta veće, da se mi profesionalci ne ponadamo da ćemo u budućnosti imati mnogo više para za rad.