U nedostatku dokaza da je i on ikako bio u vezi s Džeri Hol, nekadašnji vođa grupe Japan (koja se više bavila Kinom) došao nam je pod okriljem pokreta Osamdesete tiranišu – Zašto su Ti kose potamnele, druže? Nekada upadljivi plavušan, pametni lepotan i stilista pre nego što nas je Ašok podučio da je to zanimanje, Dejvid Silvijan (David Sylvian, pravim imenom David Alan Batt) je i četvrt veka posle vrhunca svoje slave i te kako/jednostavno elegantan, očuvan i upeglan, ne samo doslovno. Iskusno spiritualan, možda više ne tako težak za saradnju, ali i dalje perfekcionista, na pragu pedesete, dečački smeran, svoje lagano kretanje od roka ka artu nastavlja kao izdanak osovine Lu Rid/Dejvid Bouvi/Roxy Music, ne narušavajući smernice i granice koje oni postavljaju. Kao što su se Japan spretno uklopili u novi talas i gotovo pa ostali zapamćeni kao perjanice novog romantizma, tako je i Dejvid svoju solo karijeru od vrhunca/razlaza matične grupe vodio uzlaznom tangentom, lišivši se komunističkog šika i dekadencije, nabeđenih. Posle koktelčića pompa & poza, na platformi primenjene elektronike produžio je pesmama kojima je atmosfera još uvek malo važnija od ambijenta, a prepakivanje (CD, DVD, digipak…) i obrade grupnih i samostalnih radova održavaju ga u pristojnom poslu. Silvijan je svojevremeno u Jugoslaviji popularisan licencnim objavljivanjem nekoliko LP-ploča grupe Japan i njegovog solo debija Brilliant Trees ‘84. Obnovljena izdanja i kompilacije za preko dve decenije s etiketom Virgin kod nas su dostupne kroz Dallas.

Iz samovoljne lartpurlartističke zabačenosti, Dejvid se posle četiri godine vratio turnejom nazvanom The World Is Everything/Svet je sve, koja – s finim osvetljenjem i apstraktnim pozadinskim projekcijama – prolazi i kroz istočnu Evropu, Zagreb, Beograd i Skoplje. Uz uobičajenu promo – žvaku Poslednji put, program je presek raznih faza njegove karijere s naglaskom na sastavu/projektu Nine Horses (album/pesma Snow Borne Sorrow, 2005) odakle su mu uglavnom i sadašnji pratioci. Agencija Long Play sve češće se dokazuje i gostovanjima zvezda koje ne potiču iz bivše Jugoslavije, pa je i ovo uspešno uradila s Domom omladine Beograda u izgnanstvu – dok se zgrada DOB-a renovira donacijom SAD, iskorišćena je nedaleka a veća dvorana Doma sindikata, koju je po cenama ulaznica od 1200 do 1800 dinara ipak popunilo do 2000 posetilaca značajnog raspona starosti, no vidno i čujno kultna, baš Silvijanova publika. Oduševljene reakcije tokom 80 minuta koncerta pouzdano su rasle u prave ovacije, pa iako je Dejvid jedva izgovorio nekoliko reči preko šturog zahvaljivanja, završio je s dva duža bisa i čak rukovanjem s nekolicinom na rampi!

Kao da je Art Of (All Tomorrow’s) Parties u potpunom zaboravu, Silvijan je stalno sedeo na barskoj stolici, električnu a češće akustičnu gitaru svirajući jedva nešto više nego npr. Bregović u svom Orkestru za SIS. Cela postavka i jeste ličila na unplugged: klavijaturista Takuma Vatanabe najviše je upotrebljavao klavir, Kit Lou u kiltu menjao je električni kontrabas i bas gitaru, Hejden Cizolm saksofon, flautu i klarinet, a za malim kompletom bubnjeva i semplerom sedeo je Dejvidov rođeni brat, Japan-ispisnik i najčesšći saradnik Stiv Džensen.

Kao i sam Silvijanov lagano zagreban bariton, bio je to sasvim prijatan, doteran pop koncert za zahtevniju publiku. Dinamike mu je nedostajalo toliko da bi svaki ne-ljubitelj Dejvida opravdano ustoličio za Princa dosade, no u ovom slučaju melanholija ipak nije isto što i malokrvnost. Međutim, ni euforisanju nema mnogo mesta, ako se podsetimo kako je Japan bio/ostao potpuno derivativan, sekundaran, pa je tako i preterivanje veličati Silvijana kao umetnika. Njegovi eksperimenti odvijaju se u sigurnosti hobi-laboratorije, ali ništa ne fali ni kad si kvalitetan post tehnološki trubadur.