Na Bitef Polifoniji premijerno je prikazana plesna predstava Scarpe, u izvođenju Stanice, Servisa za savremeni ples (koncept i koreografija Jovana Rakić, dramaturgija Marko Pejović). Prošle godine, Staničina predstava Samo moje bila je deo glavnog Bitefovog programa. Uzastopno prisustvo Stanice na Bitefu govori o kvalitetu naše savremene plesne scene, ali i skreće pažnju na njenu poziciju u našoj kulturi. Ova druga tema bila je povod razgovora koji sledi.

"VREME": Scarpe je istraživačko–kreativni projekat o odnosu ljudskog tela i kulturoloških referenci, socijalnim odnosima i potrebama. Koje teme zanimaju Stanicu?

MARIJANA CVETKOVIĆ: Umetničke i teorijske radove naših programa povezuje kritička pozicija autora i njihovog dela, svest o vremenu i mestu u kojima rade, i koje i sami oblikuju. Ovo se odnosi i na način rada naše organizacije koja je više mreža nego neka okamenjena struktura, više je sistem odnosa među različitim ljudima nego hijerarhija pozicija i uloga. I to utiče na način proizvodnje sadržaja: naš je princip da oblici i načini produkcije svakog rada, umetničkog, teorijskog, svakog događaja i programa moraju da odslikavaju uslove u kojima svako od nas pojedinačno ili svi zajedno radimo. Drugim rečima, ne želimo da proizvodimo gala događaje, lažne spektakle i lepe radove ako su naši uslovi rada nestabilni do te mere da ne znamo da li ćemo sledećeg meseca uopšte moći da se bavimo istim poslom.

Koliko je savremena plesna scena kod nas prihvaćena?

Teško je danas predstaviti širokoj publici rad koji nije spektakl, koji nije skandal, a koji je kritički, eksperimentalan, dugoročan, edukativan, koji propituje i svesno zaobilazi dominantne načine produkcije i predstavljanja. U medijima i institucijama kulture se sve gore navedeno direktno ili indirektno izbegava zato što kulturna politika promoviše ili tradicionalističke, retrogradne i "patriotske" sadržaje ili, pak, populističke, lake teme koje neće ostaviti nikakvog prostora za postavljanje neugodnih, uznemiravajućih i nekontrolisanih pitanja. Iz te kulturne proističe i medijska politika, pa i ona po istim kriterijumima bira šta će biti proglašeno kulturom. U institucijama u kojima bi trebalo da imamo obilje novih umetničkih praksi, toga nema ni u tragovima. Upravo zato šira publika nema gde da to vidi i da se zainteresuje.

Imajući u vidu vaše učešće u brojnim međunarodnim projektima, stiče se utisak da Stanica ima veći ugled van zemlje nego u Srbiji. Na kojim projektima trenutno radite?

Naše se aktivnosti uglavnom dešavaju u Beogradu, ali je odjek toga veći negde van. Mi podstičemo razvoj i rad umetnika odavde, često angažujući svoja partnerstva, saradnike i institucije sa kojima radimo širom sveta, mreže čiji smo osnivači ili samo članovi. To je veoma dragocen proces koje bi svaka kulturna sredina mogla da poželi, naročito kada posmatramo neke relativno mlade oblasti kakav je kod nas savremeni ples. Ipak, to ovde nije slučaj – ignorisano je naše znanje koje bi moglo da posluži mnogima. S tim je povezan i fenomen odliva mozgova: izuzetni umetnici i teoretičari odlaze jer ovde nemaju uslova za rad, a belom svetu vode institucije, predaju na prestižnim školama i univerzitetima, stvaraju važna dela koja ovde nema ko da prepozna. Baš zbog svega ovoga pokrećemo kampanju Napravite prostor za ples! čiji će ključni događaj biti međunarodna konferencija pod nazivom Nomad Dance Advocates. To je skup koji organizujemo 20. i 21. oktobra u kulturnom centru Magacin sa svojom regionalnom mrežom Nomad Dance Academy. Okupljamo više od stotinu umetnika, plesnih teoretičara, producenata i stručnjaka, ali i političara, donosilaca odluka i stručnjaka za kulturne politike. Nadamo se da će doći i neko iz Sekretarijata za kulturu Beograda i našeg Ministarstva kulture i informisanja. Želimo da, nakon 12 godina rada, okupimo sve aktere savremene plesne scene i zajedno predložimo mere za konačno uspostavljanje sistema koji će moći da podrži i dalje ohrabri razvoj ovog dinamičnog umetničkog polja. Želimo prostor za savremeni ples, sistemsku podršku radu plesnih organizacija, da se čuje naše mišljenje kada se odlučuje o plesu i da se nezavisna umetnička scena konačno prihvati kao relevantan i stručan faktor u kulturnoj politici Srbije.

S tim u vezi je i vaš regionalni projekat "Generator"…

To je projekat koji smo započeli pre četiri godine sa željom da svoja iskustva primenimo u radu sa decom. Napravili smo platformu koja nudi resurse za produkciju novih plesnih predstava za decu, za obrazovanje i profesionalni razvoj vaspitača, uvođenje savremenog plesa u škole i slično. Proizveli smo izuzetno vredne priručnike za vaspitače koji im daju mogućnosti da ples i pozorište koriste u svakodnevnom radu sa decom. A za zimu spremamo nove materijale koji će ući u škole, među tinejdžere, i pomoći im da otkriju savremeni ples, ali i poreklo i originalno značenje mnogih urbanih plesova koje oni poznaju samo kroz popularnu muziku ili kulturu. Za nas su to načini promocije i afirmacije savremenog plesa i savremene umetnosti.

Kako aktuelni Nacrt Strategije razvoja kulture Srbije vidi savremenu plesnu scenu?

Savremeni ples je gotovo nevidljiv u Nacrtu Strategije, nazire se ponegde iza termina "umetnička igra", a budućnost koja mu se predviđa je dosta mutna i ne mnogo drugačija od sadašnjosti. Ovo, nažalost, važi i za kulturu u celini – jer ovaj dokument ne pokušava da projektuje budućnost – što bi se od jedne strategije razvoja moralo dobiti, već nas zakucava u sadašnjost ili, mestimično, vraća u davnu prošlost. A drugačije i ne može biti ako razumemo da su Nacrt koji je predat javnosti pisali oni koji o plesu, kao i o mnogo drugih tema, ne znaju mnogo.

Zato se mi zalažemo za participativni rad na tako važnom dokumentu, zalažemo se za to da se konačno i praktično prihvati princip da se za strateške i dugoročne poteze u jednoj oblasti uvek moraju pitati oni koji u toj oblasti rade – ne kroz neka reprezentativna udruženja (koja uglavnom više nemaju takav karakter), već direktno i bez posrednika. U polju savremenog plesa ima dovoljno izuzetno stručnog znanja, međunarodnog iskustva i dragocenih resursa u vidu partnerstava širom sveta – to je naša snaga i argument kojim se predstavljamo kao partner u strateški važnim procesima kakva je strategija razvoja. Želimo da javni i kolektivni interesi budu iznad ličnog i privatnog.

Bitef Polifonija

NIJE BITNO KO SMO I ODAKLE SMO: Detalj sa festivala

Šta ćemo sa budućnošću

Ovogodišnja Bitef Polifonija, prateći program Bitefa, završena je onako kako je počeo njegov glavni program: predstavom od 24 časa Ljubav, hleb i priče. Bio je to ujedno i centralni događaj međunarodnog festivala ExploreZ koji u okviru evropskog projekta Caravan Next organizuje ZID teatar – Centar za umetnost i pozorište zajednice iz Amsterdama. Ovo treće izdanje festivala (25. septembar – 1. oktobar) realizovano je u saradnji sa POD teatrom iz Beograda i Bitef Polifonijom.

Dvadesetčetvoročasovni program je otvoren porukom "Nije bitno ko smo i odakle smo".

Prema rečima Sema Bakera, profesionalnog glumca iz Holandije i jednog od osnivača ZID teatra, u ovo podudaranje u trajanju njihove predstave sa Olimpom Jana Fabra puka je slučajnost. "Koncept dvadesetčetvoročasovnih predstava postaje popularan u Holandiji, te smo se odlučili da se ove godine upustimo u eksperiment i osmislimo sekvencu sa dramskim, koncertnim i ritualnim elementima", rekao je Baker za "Vreme".

Karolina Spaić, umetnička direktorka ZID teatra, ispričala je da su ovogodišnji performansi kombinacija teksta i ličnih iskaza, balkanske muzike i inostranih zvukova, sa ritualima iz različitih kultura. "Naše pozorište se nalazi u multinacionalnom delu Amsterdama, a u njemu rade glumci, muzičari i igrači – i profesionalni, i naturščici. Osnovno pitanje koje postavljamo je kako spojiti umetnost i običnog čoveka. Mi verujemo da se umetnost menja i sve više približava svim ljudima, jer svi mogu da doprinesu i u njoj učestvuju. To znači rušenje barijera – kulturoloških i ličnih."

Program je otvorila prezentacija Oči glumca i svet koji se brzo menja Sema Bakera, za kojom su usledile predstava Ljubav sada ZID teatra, pozorišni koncert Hleb i pesme u koizvedbi ZID i POD teatra, performansi Kako sam, takođe, postala rasista a da nisam shvatila, koju je izvela Andrada Marija Simo i Intima Porodice bistrih potoka. Baker objašnjava da, osim spajanja profesionalnog i amaterskog pozorišta, važan element procesa jeste poziv publici da učestvuje. "Na taj način, a naročito kroz ohrabrivanje da se ispričaju lične priče, rušimo zidove između ljudi koji žive zatvoreni u svoje stanove, profesije i društvene grupe", kaže Baker.

"Upravo zbog toga je važan performans Doručak i priče sa komšilukom, koji je zatvorio ovaj dvadesetčetvoročasovni program i festival", dodaje Tatjana Pajović iz POD teatra. "Takva specifična vrsta utiska, gde spajamo fizičku i duševnu hranu, treba da nas podseti da čovek nije na zemlji samo da bi jeo hleb, da bi teško živeo i radio, već da ima još ponešto u nama, što treba da se nahrani."

Kroz ovo eksperimentalno festivalsko iskustvo, pod sloganom "Šta ćemo sa budućnošću?" upućen je poziv da se promišljaju novi načini na koje umetnost može doprineti oblikovanju budućnosti sveta, u kojem bi humanistička perspektiva imala centralno mesto.

Jovana Georgievski
foto: maria moeales