Kako tačno primećuje kritičarka "Monda", Brižit Salino, dramski opus nadaleko poznate autorke Jasmine Reze izaziva toliko oprečna mišljenja u francuskoj kulturnoj javnosti, da postajete skoro sumnjivi ako zauzmete umeren stav. Njene drame izazivaju manje polemika u anglosaksonskom teatru u kome su rado igrane – možda i zato što tamo komercijalni uspeh ne implicira nužno i umetničku beznačajnost – ali su, kad je u pitanju Rezin najnoviji komad Bog masakra, i vodeći engleski kritičari pokazali rezervu. Pošto je prilično lako okvalifikovati ili diskvalifikovati njene komade kao bulevar – čemu sam, uz ogradu da je u pitanju "intelektualni bulevar", i sâm sklon – trudiću se da Bogu masakra priđem baš s tog suspektnog umerenog stanovišta; dakle, s razumnom rezervom, a ne s načelnim negiranjem.

Dva bračna para srednjih godina i srednjeg staleža sastaju se u stanu jednog od njih da bi – u duhu tolerancije i razumevanja kao bespogovornih vrednosti savremene intelektualne i društvene elite – sporazumno razrešili sukob njihovih jedanaestogodišnjih sinova, u kome je jedan drugome razbio zube. Već ova početna dramska situacija sadrži parodičan i satiričan ton, koji će u nastavku biti gradacijski razvijen: kako komad odmiče tako se sve više, sredstvima komedije, razotkriva da je tolerancija samo politički korektna fasada u savremenom kapitalističkom svetu, ukorenjenom u zgrtanju, sebičnosti i nasilju različitih vrsta. To značenje bi trebalo da se dramaturški ostvari usložnjavanjem odnosa u ovom četvorouglu, skidanjem maski, otkrivanjem prave prirode i motiva. Usput se lupaju ćuškice lažnoj brizi za životinje i rasnu i rodnu ravnopravnost, ali se kao središnja i opšta "kritička misao" izdvaja sukob između naučene umerenosti, tolerancije i vere u napredak, s jedne strane, i urođene nasilnosti i sebičnosti, s druge.

Sve ovo su, manje ili više, namere teksta; u njihovoj realizaciji pojavljuju se pak različiti problemi. Ako bi komad, i pored određenog stepena stilizacije nužnog za žanr komedije, trebalo da sačuva psihološku i društvenu uverljivost (a ona je, opet, nužna ako se teži kritičkom angažmanu), onda su promene situacija i odnosa među likovima prebrze i preterane i tu ne pomaže ni Rezino providno izvlačenje s motivom postepenog opijanja protagonista. Takođe, ako se zadrži taj realistički okvir primeren društvenoj kritici, onda pomenute teme i problemi odaju utisak opšteg mesta. Međutim, spisateljica se prepustila, svesna ili ne ovog mogućeg problema, doslednoj razgradnji takvog realističkog okvira i to uvođenjem elemenata komedije apsurda (žena koja povraća neznano zašto) i, naravno, veštih vodviljskih trikova bulevarskog pozorišta. Ali, time se ne dobija neka homogena pinterovska smeša, u kojoj je realizam maska za apsurdnost, već kolač s neumućenim, potpuno zasebnim sastojcima: mrvicama socijalne kritike, psihološke analize, bulevarske efektnosti i apsurdističke preteranosti.

Pozorište mora veoma obazrivo, s puno mere, da se nosi s ovakvim sastavom, jer isuviše ozbiljan pristup otkriva površnost kritičkih ambicija, dok nagaženo komički vodi u… pa, u predstavu Ateljea 212. Rediteljka Alisa Stojanović i prestižna glumačka ekipa su već početnu situaciju postavili prenaglašeno, telefonirajući nam u kom pravcu će se stvari razvijati: pri tome mislimo na gradaciju u komičarskom stilu (takva žanrovska gradacija postoji i u komadu), a ne na razvoj radnje, na rast dramske napetosti, čega uopšte nema. Skoro od prve izgovorene reči Dušanke Stojanović – naoružan – oseća se da će se iza ove, oštro persiflirane strogosti i ozbiljnosti Veronikinog lika kriti malograđanština, pretencioznost, ispraznost, i frustracija umišljene intelektualke, ljubitelja umetnosti, borca za toleranciju, umerenost, prosvećenost, društvenu odgovornost, političku korektnost. U ovakvom tumačenju, čija se gradacija svodi na pojačavanje jednog jedinog komičkog tona, gubi se naličje lika – ranjivost te nesrećne, promašene i iskreno zalupane osobe – pa on ostaje efektna, ali, ipak, samo ogoljena karikatura koja ne pokreće nikakva osećanja.

Emocije ne stvara ni većina drugih likova, jer su i oni, iako razgovetno oblikovani kao karakteri (ili još pre: tipovi), doneti samodopadljivim i prenaglašenim komičarskim sredstvima. Alen Svetozara Cvetkovića je ovlašna komička skica nervoznog, ciničnog, korumpiranog i sebičnog poslovnog čoveka, ali mu nedostaje ona dimenzija na kojoj se zasniva kritička ambicija komada: on nije stvarno opasan tip koji samo glumi uljudnost, a zapravo je nasilan kao i njegov sin, te veruje da svetom vlada bog masakra. Mišel Tihomira Stanića je komičarski isforsiran i pojednostavljen prikaz papučića koji lavira između ženinih naprednih stavova i svoje prave prirode, koja je bliža Alenovoj. Veću složenost, pa i neku tajnovitost, ima lik Anet (Jelena Đokić) koja, kao i u komadu, ima potivurečan stav prema mužu: od želje da je štiti muškarac do prezira prema njegovoj sebičnosti.

Kao što se iz prethodnog vidi, glavni problem predstave je pitanje mere. S jedne strane, urušena je psihološka analiza i društvena kritika koja, ipak, postoji u komadu, a, s druge strane, postignut je kontraefekat i u pogledu humora; ta krajnje nagažena igra na publiku ukinula je duhovitost teksta za svakog iole zahtevnijeg gledaoca. Bulevarski aspekt dela Jasmine Reze ovog puta nije istakla kritika, već sâmi autori predstave.