Nedavno je Miljenko Jergović, govoreći o razlici između pisanja i čitanja, rekao (otprilike) da je pisanje grozna jedna stvar, da je pisac, dok piše, uvek sam i da tada nikad ništa ne valja, dočim je čitanje, tome nasuprot, čista prijatnost u kojoj je čitalac uvek u dobrom društvu, nikad usamljen, predan uživanju. Ako sledimo ovu logiku, mogli bismo onda reći da je, za razliku od pisanja “iz glave” (izmišljanja), pisanje o knjigama (pisanje o pisanju) produžetak čitanja drugim sredstvima, jedino što je kod Jergovića, kako je to već primećeno (“Vreme” br. 1491), sve još komplikovanije: njegovi osvrti su priče o knjigama i piscima, njegove hronike “istinite” priče o događajima, njegove likovne kritike priče o slikama. Kada, pak, izmišlja, kada piše romane ili pripovetke, on proizvodi čistu istinu. Zbog toga je, možda, Jergović i kazao da je usamljen kada piše, jer istinu tada ne deli s onim o kome piše, sva je istina, tada, na njemu, na piscu. Nije čudo što u tekstu o Prokletoj avliji Ive Andrića zapisuje da je “imaginacija istinitija od zbilje” (str. 432). Šta, međutim, to znači i kako se u njegovim esejima pisanje i stvarnost odnose jedno prema drugome?

Radna pretpostavka je da kada piše o pisanju drugih, pisac (kritičar) ne upošljava imaginaciju na onaj način na koji je upošljava u fikciji, odnosno, da izreknemo to brutalnije, u eseju izmišljanje nije dopušteno jer pisca obavezuje nekakva stvarnost koja pisanju prethodi, otprilike na onaj način na koji zakletog svedoka u sudskom procesu obavezuje ono što se zaista dogodilo. Kvaka je, međutim, upravo u ovome zaista. Jer, zaista se dogodilo upravo ono što će svedok reći da se dogodilo, te nikakve istine (niti laži) nema pre svedočenja. Utoliko je događaj i samo svedočenje, kao što je događaj i tekst o tekstu (ili slici). Jergovićevi zapisi o knjigama nekom su vrstom svedočenja o činu čitanja ili opis susreta jednog pažljivog posmatrača sa slikom. Istina čitanja se otud ne nalazi samo u onome što se čita, već i u izveštaju o čitanju ili u priči o gledanju. Zbog toga Jegovićevi nefikcijski tekstovi i imaju strukturu priče: on pripoveda o onome što čita ili gleda. U tekstu o slici Kamion velikog slikara Emira Dragulja zapisaće: “Iz mutne bjeline izranja kamion, njegov stražnji portret, sa zadignutom, zarolanom ceradom, ispod koje iz mraka unutrašnjosti izviruju prazne drvene kašete. Zdesna su ih tri-četiri, sve jedna u drugoj. Slijeva dvije. Konstrukcija prikolice je, kao što je to do osamdesetih bilo uobičajeno, također drvena. Raspoznaju se metalne brave kojim se pri utovaru i istovaru ispušta stražnji, daščani okvir. Na njemu je, s lijeve strane, po propisu, znak za ograničenje brzine pri preticanju: 70. Konstrukcija podnožja kamiona, s rezervnim kotačem, svijetlima i žmigavcima, metalnom osovinom, blatobranima i dvostrukim gumama na kotačima, izvedena je vjerno, ali bez hiperrealističkih detalja. Zahvaljujući mezzotinti, kamion podsjeća na crno-bijelu fotografiju kamiona, koja iščezava s papira ili se na njemu tek pojavljuje. Kamion je pomalo i sjećanje na kamion (str. 208)”. Da ne znamo da je reč o kritici ili ogledu, verovatno bismo pomislili da je ovaj odlomak izvađen iz romana, jer u njemu pronalazimo pregršt tananih detalja koji ne pripadaju žanru kritike. Na primer, primetiće Jergović da na zadnjem daščanom okviru, koji se pri utovaru i istovaru spušta (što je već svojevrsni pripovedački “višak” koji nije nužan u kritici ili suvom opisu), s leve strane, “po propisu”, stoji znak za ograničenje brzine pri preticanju. Sve je rečeno što treba da se kaže, do u detalj, ali dodao je pisac i ovo “po propisu”, što je manje informacija a mnogo više poetski mig, okret u jezičkoj igri, dodatni udah koji će rečenici dopustiti da elegantno i bez grčenja nastavi dalje, zamah, majstorski pečat ako hoćete. Najzad, šta u kritici znači da je “kamion pomalo i sjećanje na kamion”? Opet ništa drugo do snažan upliv nečega čemu mesto nije tu – upliv piščevog “ja” – osim što sada ta rečenica više nema drugog mesta do ovog što ga je Jergović pronašao.

Potpuno je drugačiji tekst o dramskom piscu Goranu Stefanovskom i njegovim dramama, a, opet, uprkos odsustvu detalja kojima vrvi tekst o Emiru Dragulju, belodano je da ga je pisala ista ruka. Mnogo je to “suvlji” tekst, više je podataka, više pojmovne igre, jezik je formalniji, bliži tradicionalnoj kritici, ubačena je i biografija pisca, ali sama nas Jergovićeva rečenica opominje da ističe iz drugog kamena, iz drugog izvora (a ne teorijskog), da se probija drugim tokovima a ne onima koji se u ovakvoj vrsti teksta očekuju. Ili, da kažemo to grublje: Jergovićevi su tekstovi uvek zanimljivi, za razliku od dobrog broja klasičnih kritika kojima su se pisci, najčešće, učili na fakultetima – što je dosta siguran način da blaženo utonete u dosadu – pa ostali zarobljenici mrtvih kanona, umesto da su sami, pišući, tražili formu, puteve, prevoje, prolaze koji vode do žive kritike, makar se, u međuvremenu, nekoliko puta usput i ugruvali. Ili tekst o Marku Miljanovu, istinska bravura o čoveku koji je, kao retko ko, pomirio u sebi ono najbolje iz svoje teške, patrijarhatom i junačkim zanosom okovane tradicije, s radoznalošću i upravo čudesnim osećajem za jezik. Ili tekst o Tisji Kljaković Braić, ženi koja svoj svakodnevni život prati i opisuje crtežom i koja od svakodnevne rutine i najuobičajenijih stvari na svetu pravi umetničko čudo. Ili (sada već ruka nasumice okreće stranice) tekst o Nedjeljku Fabriju, riječkom piscu kojeg mi, malo stariji, pamtimo još iz socijalističkih dana Jugoslavije, pa tekst o Vladimiru Vojnoviču koji smehom razara totalitarni um, ili o Namiku Kabilu, trebinjskom piscu koji više ne zna gde mu je zavičaj, ili… nema stranice koja nije ispisana preciznim, a tako gipkim jezikom koji se, bez ikakve prisile, urezuje u mozak, u kožu, u sećanje, u čitavo iskustvo.

Gotovo nikada Jergović ne piše o delu kao takvom, već se usredsredi na jedan motiv ili više njih (nikada previše), upravo onoliko koliko može da podnese novinski tekst, a opet dovoljan je taj razrađeni detalj, ili čak i usputni mig – kao kada u tekstu o britanskom istoričaru Janu Keršou naglasi da je Staljin nudio Zapadu ujedinjenje Nemačke, a Zapad to odbio – pa da čitalac stekne sasvim čvrst utisak o celini. Jer, iako rasni pisac koji se u romanima i pričama čuva uopštavanja, kao esejista, Jergović zna da mora da uopšti svoja čitanja, a da pritom ne prestaje biti piscem.