Ove godine, beogradski letnji festival Belef uspeo je konačno da ostvari svoje dugo sanjane sadističke snove: da se protegne na puna dva meseca (traje od 1. jula do 31. avgusta). Ako preskočimo partikularne i, priznajem, krajnje sebične interese krajnje smorenih hroničara "kulturnih dešavanja", ako nađemo poslednje atome snage da se vinemo do primerenih nam visina bespogovorne objektivnosti, možemo zaključiti da ovaj festivalski kvantitet pronalazi opravdanje u plemenitoj i socijalno osvešćenoj želji gradskih vlasti da svojim sugrađanima, prevashodno onima koji nemaju mogućnost da pobegnu na Crnogorsko i ina primorja, ponude raznovrsne kulturne sadržaje za dugo, toplo leto i tako, pride, animiraju gradski život u tom dugačkom, sporom i tromom periodu.

Čini se da ovakav socijalni koncept (kultura za narod), povezan s nekim objektivnim uslovima, kao što su žege i opšta duhovna fjaka, podrazumeva i odgovarajući umetnički koncept; u oblasti pozorišne umetnosti, to bi značilo dominaciju raznih oblika lakog, pučkog teatra – performansi, ulične predstave (cirkuske, žonglerske, pantomimske), predstave na otvorenom i sl. Iz objavljenog programa se pak može zaključiti da naglasak ove godine nije na tim formama, već na regularnoj pozorišnoj produkciji (koja će se neretko ostvarivati u zatvorenim, institucionalnim, mada aklimatizovanim prostorima), pa tako festival dobija karakter apendixa tekuće sezone.

Druga specifičnost ovogodišnjeg pozorišnog programa Belefa (selektor Aleksandar Milosavljević) ogleda se u dominaciji novih domaćih produkcija – otuda izvesna sličnost s producentskim modelom budvanskog Grada teatra – u odnosu na gostovanja iz inostranstva. Stranih predstava je ove godine vrlo malo, žanrovski su prilično heterogene, ali, ipak, iza nekih od njih stoje voma značajna autorska imena: doajen savremenog plesa Karolin Karlson i autor samosvojne forme lutkarskog teatra, Rezo Gabriadze (doduše, o ovom drugom gostovanju se može samo spekulisati, pošto autorovo ime nije navedeno u programu; postoje samo nagoveštaji u vidu zemlje porekla, Gruzije, i naslova Staljingradska bitka kako se zvala i čuvena Gabriadzeova predstava).

DRAMATIZACIJA SREĆNOG DANA: Da se festival može shvatiti kao produžetak sezone dosta rečito potvrđuju njegove dve prve premijere, obe izvedene u zatvorenom i institucionalnom prostoru, na velikoj i maloj sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Prvo je na maloj sceni izvedena predstava Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan, rađena po istoimenom romanu Milete Prodanovića, a u režiji Stevana Bodrože. Ovakav izbor nastavlja liniju dramatizacija romana, i to prevashodno onih objavljenih u Stubovima kulture, koja se već prepoznaje kao jedna od repertoarskih tendencija Beogradskog dramskog pozorišta, ali se za njega teško pronalaze neki drugi, dublji teatarski razlozi.

Roman Milete Prodanovića je vrlo duhovito, ironično, politički nekorektno poigravanje civilizacijskim stereotipovima koji su pratili NATO bombardovanje naše zemlje 1999, koje autor smešta u apsurdistički intoniranu situaciju: kada na američkoj lutriji dobije zelenu kartu, pas jednog mladog bračnog para dobija moć govora, a zatim i onaj bizaran, toliko srpski poriv da u literarnoj formi promišlja svet oko sebe. Ovaj narativni okvir samo je vešt izgovor za smenjivanje tirada u kojima se parafraziraju i karikiraju politički i kulturni stereotipovi koji su nam poznati iz ondašnjih medijskih izveštaja, pa kao takav ne nudi neki mnogo bogat materijal za dramsko uobličenje.

Autor dramatizacije Maša Jeremić i reditelj Stevan Bodroža očigledno su se namučili s ponuđenim materijalom, ali taj uvid, na žalost, ne može mnogo da promeni završni utisak: dobila se predstva bez čvrste dramaturgije (bez početka, sredine i kraja), u kojoj se razvija nerazagovetan jezik scenskih znakova. Zapravo, tu se i ne može govoriti o jeziku scenskih znakova, jer Bodrožina rešenja imaju vrlo nizak stepen asocijativnosti, ona često predstavljaju potpuno paralelan (čitaj proizvoljan) tok u odnosu na ono što se na sceni govori i jedino što se u njima jasno uočava jeste želja, na momente nesvesno dovođena do granica parodičnog, da se podražava određena teatarska forma, ona koja ponajpre stvara daleku asocijaciju na cinični fizički tetar jednog Johana Kresnika (s ženom koja porađa vojnički šlem i sličnim rešenjima).

Mlada glumačka ekipa (Vanja Ejdus, Vanja Milačić i Pavle Pekić) nije vršila subverziju u odnosu na nerazgovetan rediteljski koncept, što bi njihove starije i lukavije kolege sigurno radile, već se iskreno prepuštala onome što se od nje tražilo, i to joj, u moralnom smislu, svakako ide na čast. Međutim, od tog prepuštanja, u profesionalnom smislu, nije bilo veće koristi, osim što su glumci očigledno dosta uradili na svojoj telesnoj ekspresiji (scenski pokret, čiji je autor Čarni Đerić, važno je teatarsko sredstvo u ovoj predstavi). Najbolje je prošla Vanja Ejdus, jer je u tumačenju psa Milice dala jednu diskretnu humornu notu – humor je inače jedna od glavnih vrednosti Prodanovićevog romana – a nije svoje zadatke obavljala tako ozbiljno kao njena imenjakinja.

TRANZICIJA NA SCENI: Postavka komada Glengeri Glen Ros Dejvida Memeta je veoma zanimljiv repertoarski potez i to ne samo zbog mogućnosti poređenja sa istoimenim filmom snimljenim početkom devedesetih u kome nastupa plejada holivudskih zvezda, od Džeka Lemona preko Al Paćina do Kevina Spejsija. Glavno pokriće za ovaj potez nalazi se u tematskoj aktuelnosti i provokativnosti koji ovaj komad, komad o beskrupuloznoj borbi koja vlada u jednoj zatvorenoj grupi trgovaca nekretninama, može da ima u društvima vulgarnog (čitaj ranog, tranzicijskog) kapitalizma kakvo je naše.

Međutim, čini se da je u predstavi ostvarenoj na velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, rediteljka Alisa Stojanović više pažnje obraćala na scenske detalje nego na dramsku celinu. Ona se trudila da scenski "razbije", razigra i dinamizira Memetov krajnje verbalni komad, da za dugačke tirade teksta pronađe adekvatne scenske situacije i fizičke radnje i tako stvori okvir za pojedinačne glumačke bravure (ne treba zaboraviti da je našim glumcima uvek potrebno da nešto rade, da im je artikulacija "unutrašnje radnje" znatno otežana ukoliko nema spoljašnjih pomagala); zato se u ovoj predstavi neprestano govori preko cigareta, pića ili kalodonta, svlači i presvlači, prska dezodorans i tome slično, a da baš nije jasno čemu sve to.

Ovaj rediteljski okvir glumci su iskoristili na različite načine i s različitim uspehom. Ravan, monoton, fokusiran i koncentrisan govor Gordana Kičića bio je glavno sredstvo u jasnom tumačenju lika najmlađeg člana "trgovačke mafije", Džona, kao sigurnog, oštrog i beskompromisnog tipa; međutim, ovakav način govora, lišen dikcijske plastičnosti i, kao takav, bliži flimskoj spontanosti i prirodnosti, u pozorištu ima jednu negativnu posledicu – slabo se razume. Nasuprot svesno niskom intenzitetu teatralnosti Gordana Kičića, nalazila se (svesno?) prenaglašena i prepoznatljiva teatralnost Tihomira Stanića, koja se donekle mogla pravdati karakterom njegovog Ričarda Rome, narcisoidne vedete ove trgovačke bratije koji je najverovatnije italijanskog (čitaj, teatralnog) porekla.

Viši stepen teatralnosti ostvaren je i u igri Vlastimira Đuze Stoiljkovića, u njegovim vrlo prepoznatljivim gestovima i mimici, što je od lika Šelija Levina napravilo pre nekog starog lakrdijaša nego onemoćalog trgovca koji se svim sredstvima, grčevito bori da ostane u igri koja ga prevazilazi. Za razliku od svojih partnera koji su, i pored dilema izazvanih nekim njihovim glumačkim sredstvima, uspeli da postave svoje likove, Slobodan Boda Ninković je bio potpuno dramski nerazgovetan u ulozi Dejva Mosa… Na kraju se stiče utisak da je u ovoj predstavi narušena dramska oštrina i fokusiranost teksta, kako ona na psihološkom planu (surovi odnosi konkurencije), tako i ona na socijalnom planu (surovi uslovi kapitalističke privrede), zarad niza glumačkih bravura, koje pak nisu postigle puni efekat; naprotiv, otvorile su vrlo delikatno pitanje da li su poslovični hvalospevi našoj glumačkoj školi potpuno opravdani.