Nije Aleksandar Zistakis, filozof, bio dovoljno dugo izvan zemlje da bi je zaboravio i da joj se ne bi vraćao, ali to vreme jeste bilo dovoljno da bi zemlja pokušala da zaboravi njega. Nije uspela u tome. Bio je Zis prokleto uporan. Zato smo se radovali svakom njegovom povratku i svakoj njegovoj novoj knjizi. Zis se, ovoga puta, neće vratiti.

Kada ga je sredinom devedesetih godina prošloga veka isteralo sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, jer nije pokazivao razumevanje za kanibalski Miloševićev režim (naprotiv), otvorila se na našoj filozofskoj sceni rupa koja se, posle Zistakisovog odlaska iz zemlje, nikada više neće popuniti. Njegova razigrana čitanja Valtera Benjamina budila su radoznalost studenata i upućivala na predele drugačije od onih koje je prekrivalo mračno hajdegerijanstvo.

Odlično je poznavao Kanta, neprestano mu se vraćao i često ga čitao vrlo neortodoksno, pre svega u estetskom ključu. Poslednjih godina otišao je još dublje u prošlost otkud je, kao lovci na bisere, izranjao Platonovu filozofiju. Umeo je da kaže kako filozofije nema bez Platona, kako Platon jeste filozofija. I, što je jako važno, što je veličanstveno: nikada nije prestao da piše na ovom jeziku iako je knjige objavljivao i na engleskom. Znao je Zis da se filozofirati, zaista filozofirati, može samo na maternjem jeziku (naučio je to od Benjamina). Ostalo je tek povlađivanje trenutku i ništa.

Ako sretneš Platona, Zis, tamo gde si sada (znamo da ćeš ga potražiti), pozdravi ga i od nas.