Knjige profesora istorije na losanđeleskom univerzitetu (UCLA) Patrika Gerija prevedene su na skoro sve važnije jezike sveta, ali, kako je rekao saradniku "Vremena", ništa od toga ga nije obradovalo koliko saznanje da će knjiga Mit o nacijama biti objavljena u Srbiji, zbog njene traumatične prošlosti, ali i sadašnjosti. Novosadska izdavačka kuća Cenzura nedavno je promovisala ovo Gerijevo delo na srpskom jeziku, u prevodu Danire Parente.

Reč je o knjizi – istorijskom pregledu stvaranja evropskih nacija, koja pokazuje da su nacije pre svega proizvod potrebe vladara da dâ zajedničke koordinate plemenu ne bi li njime lakše vladao. Franci, Goti, Vizigoti, Avari, Rimljani i drugi, koji su prohujali evropskim tlom, nisu samo ratovali već se spajali i dezintegisali po veoma prostim ili pak veoma neobičnim mehanizmima. Uzimali su razne identitete i oslobađali ih se kada im je to odgovaralo. Varvari su postajali Rimljani, a Rimljani – varvari, pojedini društveni slojevi su postajali nacije…

"VREME": Fenomen nacije još uvek je dominanta u celoj Evropi, posebno na Balkanu. Ima li nade da će ta pojava jednog trenutka biti skrajnuta, manje bitna, manje "državotovorna"?

PATRIK GERI: Mislim da postoji velika verovatnoća da će u budućnosti nacionalna država postati nevažna i da je to proces koji se već događa širom sveta. U većem delu Evrope, Evropska unija počela je da preuzima neke od zakonodavnih, institucionalnih, kulturnih, pa čak i emocionalnih uloga koje je u XIX veku imala nacionalna država. Drugde su realnosti kulturne i ekonomske globalizacije i međuzavisnosti de facto smanjile autonomiju i suverenitet nacionalnih država i dokazale da je nacionalna država neadekvatna kada su u pitanju ekonomska, bezbednosna i kulturna sfera. Čak je i vlada moje zemlje, SAD, shvatila, zbog fijaska u iračkom ratu, da ni najmoćnije države na planeti naprosto ne mogu da dejstvuju autonomno bez teških posledica.

Širom sveta vidimo reakcije na gubitak nacionalne autonomije koje se manifestuju u formi neonacionalističkih desničarskih ili levičarskih pokreta, kao i transnacionalnih ideoloških pokreta kao što je, na primer, fundamentalistički islam, ali nijedan od ovih pokreta ne nudi pravu alternativu koja može da obezbedi ekonomski prosperitet, političku stabilnost ili socijalnu zaštitu. Svet je naprosto isuviše kompleksan da bi homogene, etnički zasnovane suverene države ili ideologije mogle da zadovolje potrebe svojih građana.

Šta je to što će zameniti naciju i nacionalizam kada ovi izađu iz mode ili, kako vi kažete, šta će ih zameniti na emocionalnom planu?

Verujem da veći regionalni sistemi, poput Evropske unije, sa jedne strane, zamenjuju naciju i nacionalizam preuzimajući na sebe većinu uloga i vlasti koje imaju tradicionalne monopolizovane nacionalne države, a s druge strane manji regionalni pokreti, prvenstveno u sferi kulture, lingvistike i religije, dovode do solidarnosti koja se razvija ispod nivoa države. Neki od ovih manjih regionalnih pokreta dobili su u stvari veću zaštitu od naddržavnih organizacija, nego što bi mogli da je ostvare unutar nacionalne države. Države će i dalje tvrditi da su nacije, a možda ćemo čak i videti da se stvara više nacionalnih država nego što je to bilo u prošlom veku, ali to će biti regionalne uprave koje će imati ograničenu vlast i neće biti u stanju da polažu pravo na suverenitet i autonomiju do onog stepena do kojeg su to mogle nacionalne države u XIX veku.

Koliko je fenomen nacije i nacionalizma, od nastanka do danas, vezan sa fenomenom infantilizma – potrebe naroda da naciju prepozna kao večnu majku? I koliko tu potrebu koriste vladari kroz istoriju da bi lakše vladali?

Skeptičan sam prema primeni psiholoških i psihoanalitičkih kategorija, koje su se razvile kako bismo shvatili ponašanje pojedinaca u okviru specifičnih kulturnih i istorijskih okolnosti, na cela društva. Uopšteno, međutim, složio bih se da su ideologije odavno prepoznale emotivnu snagu koja deluje na ljude da svoje duboko ukorenjeno osećanje ljubavi i dužnosti prenose sa svojih roditelja na državu. Nacionalni lideri, bez obzira na to koliko se razlikuju po svom pravom poreklu, redovno se pozivaju na zajedničko poreklo, ponekad od zajedničke vladajuće porodice ili mitskog pretka. Štaviše, korak od autokrate ili tiranina do njegove tvrdnje da je on sam "otac" nacije vrlo je mali. Kada se nacija predstavlja kao "otadžbina" ili kao "domovina" (fatherland/motherland), takvi pozivi često uspevaju. Naravno, ovo pozivanje na državu kao porodični sistem samo po sebi je mit i sadrži u sebi duboke kontradikcije koje ga čine vrlo opasnim.

Koliko su fenomeni nacije i nacionalizma bliski, a koliko različiti?

Istorijski, ove dve kategorije nikada nisu bile direktno povezane. Kroz istoriju, grupe koje su verovale da dele zajedničko poreklo, istoriju, jezik, kulturu itd., nisu nužno verovale da je to osnov za političke zahteve. Takve "nacije" često su postojale pod različitim političkim upravama, kao što je to bilo u novijoj modernoj Nemačkoj, i nad mnogim takvim "nacijama" mogao je da vlada jedan politički entitet. Kao što su to bile rimska, habsburška ili otomanska imperija. Polaganje prava na politički suverenitet nad ovakvim identitetima (a to bismo mogli nazvati nacionalizmom) relativno je novija pojava a, s obzirom na krvavu istoriju XX veka, ne bi se moglo reći da se to pokazalo uspešnim.

Pojedini savremeni filozofi smatraju, međutim, da "nema dobrog patriotizma" i da se svaki patriotizam pre ili kasnije pretvori u "šovinizam sa perspektivom masovnih grobnica i rušenja, ekonomske i svake druge zaostalosti". Kakvo je vaše mišljenje o tome?

Patriotizam, kao i svaki emotivni apel, može da postane šovinistički i da bude destruktivan. Često ponavljani patriotski slogan, recimo "Amerika, u pravu ili u krivu", upravo je primer ovakve pogrešne vrste patriotizma, jer slepu odanost pretpostavlja moralu i pravednosti. Biti ponosan (na poreklo) i biti spreman na borbu za ostvarenje nekog višeg cilja može da bude pozitivno, ali ovakav patriotizam mora da bude okrenut pozitivnim vrednostima koje takav cilj sadrži, a to ne smeju da budu puki slučajevi rođenja ili polaganja prava na urođenu superiornost ili drevna prava. Tvrdnja da neko mora da podržava nacionalnu politiku zato što taj neko pripada nekoj "naciji" propaganda je demagoga i nitkova.

Trenutno na našem poluostrvu, pogotovo između srpskih i albanskih istoričara, traje prepirka ko je "stariji na Balkanu" i ko poreklo vodi ili ne vodi od Ilira. Koliko ovakvo licitiranje ima uopšte smisla i da li je uopšte moguće istorijski relevantno utvrditi takve činjenice?

Cela poenta Mita o nacijama je da se narodi menjaju i da su rasprave o pitanjima kao što je "ko je stariji na Balkanu" potpuno anahrone i besmislene. Takvi pokušaji da se identifikuje suštinski, vanistorijski identitet savremenih naroda u prošlosti nije samo loša istorija nego je suprotnost istoriji, jer istorija je u svojoj suštini proučavanje promena u ljudskom društvu koje se vremenom događaju. Niti su Albanci, niti su Srbi Iliri. Poenta moje knjige je da je celi ovaj stav ili argumentacija i rasprava samo zatrovana ideologija i da joj nije mesto u razmišljanjima savremenog Evropljanina. Možda postoje mnogi načini da se govori o pravima Srba i Albanaca, ali rasprava o tome "ko je stariji na Balkanu" sigurno nije jedan od njih.

Kakva je vaša poruka balkanskim istoričarima koji veoma teško izlaze iz kovitlaca mita i nacije?

Moja jednostavna poruka je da su svi pokušaji da se ovi mitovi utemelje na istorijskim argumentima propali i da su ovi neuspeli pokušaji tokom dva veka Balkanu doneli neizmerne tragedije i katastrofe. Istorija nije otkrivanje ko smo bili u prošlosti: ona otkriva kako smo postali toliko drugačiji nego što smo bili u prošlosti.

Koliko vam je pomogla činjenica da sa distance, iz SAD, tumačite istoriju, upotrebu i zloupotrebu istorije u Evropi?

Ponekad je korisno kada se stvari gledaju spolja, kako bi se jasnije sagledale. Štaviše, kratka ali složena istorija Amerike može da nam pomogne da shvatimo društvene procese koji su se dogodili u Evropi tokom dužeg vremenskog perioda. Na drugoj strani, veliki deo evropske istorije neko ko je Evropljanin može da razume bolje od Amerikanca ili Japanca, na primer. Nadam se da će moj širi pogled na istoriju Evrope, deo sveta koji volim i koji često posećujem već 40 godina, pomoći Evropljanima da bolje shvate sopstvenu istoriju.

Na kraju pitanje – da li se iz vaše knjige može iščitati da su Evropljani zarobljenici vlastite istorije?

Nema potrebe da Evropljani budu zatočenici prošlosti ukoliko to ne žele, iako neki jesu zatočenici ideologija koje izdaju istoriju zbog toga što slede sopstvene ciljeve. Svrha proučavanja istorije nije da se napravi nekakav zatvor u kojem Evropljanin mora da živi, nego da se Evropljanima pomogne da shvate u kojoj se meri prošlost razlikuje od sadašnjosti, a time i koliko će se razlikovati budućnost. Ono što je bilo u prošlosti ne znači nužno da to isto mora biti i u budućnosti.