Dušan Kojić Koja jedna je od malobrojnih ličnosti koje su istrajale u onom starom planu da se nešto promeni. Ali stvarno. Pre dvadeset godina odabrao sam da za "Ritam" sa njim radim intervju na Terazijama, nekoliko desetina metara od studentskih demonstracija koje su započele kao reakcija na zbivanja 9. marta 1991. Sama ta činjenica bila je tih dana otvoreno politički čin, ali sve više od pojavljivanja na tom mestu bilo bi preterivanje, trebalo je ostati čvrsto na umetničkoj sceni da bi se nastavila misija koja se protezala u budućnost. U krajnjoj liniji, tada novi album Discipline Kičme – Nova iznenađenja za nova pokolenja – bio je trajan poklon mladosti koja ne želi da prođe, njen poslednji radosni poklič, a danas je opštepriznati klasik jugoslovenskog roka.

Godine 2011. opet smo u senci ogromne opasnosti koju malo ko želi da prizna, ovaj put globalne prirode. Dok su se 1991. porušile kulise jednog sveta, pa je jedna naizgled iznenada pala i na nas, 2011. se neosporno ruše kulise drugog sveta, i sad znamo da će jedna opet pasti na nas – mehuri koji su prsli u oba slučaja pretili su da raznesu nešto mnogo više od nečijih životnih nada. Kao po pravilu, Koja i ovaj put ima ponešto da kaže na tu i mnoge druge teme.

"VREME": Dvadeset godina je dugo, a kao da smo opet tamo gde smo bili. Ali više nije u pitanju Jugoslavija, nego ceo svet.

KOJA: Da. Neki nisu ni dočekali da prođe tih dvadeset godina.

Kako ti se čini sad ovo stanje oko nas?

Pa još uvek je to rasulo.

Neke stvari za koje su ljudi mislili da su zauvek date, promenile su se kao da ih nije ni bilo.

To sigurno. Ali ne uvek u pozitivnom smislu.

I gde je novo mesto muzike kao takve u tim svetskim zbivanjima?

Pa opominjali smo šta će se desiti, niko nije slušao, i eto sad… Došlo je do potpune promene i kukati sad nema više smisla, to bi bilo nekako apstraktno. Sve to što se dešava usmerava nas nekako da delujemo mimo zakona… što je OK, ha-ha-ha.

Apstraktno je prava reč, budući da je muzika u obliku predmeta sve manje potrebna, nekako se seli u nematerijalni oblik postojanja.

Da, to sam znao da će se desiti, samo sam čekao da se konačno i desi. Sad je popularna muzika još malo pa besplatna, ali zato niko više i ne zarađuje od nje – odnosno zarađuje, ali u mnogo manjoj meri nego što je to ikad bilo. Možda provajderi zarađuju, muzičari svakako više ne. Mi smo ovde u tom smislu hendikepirani, prodaja preko neta ovde još ne postoji. Zapravo, postoji čitav niz novih načina prodaje kojima još nismo ovladali…

Sad je muzika dostupna kao na kablovskom TV kanalu, stalno nešto negde teče, samo da se uključiš, možda nešto malo platiš…

Samo što bi – ako je muzika besplatna – onda i njeno pravljenje moralo da bude besplatno. A nije. Odnosno, to je u neku ruku donekle moguće sa kompjuterom, ako sediš sam u nekoj sobici sa njim, pa onda praviš nešto tako što sempluješ malo ovo, malo ono. Međutim, pokazalo se da to što se pravi na kompjuteru onda uvek zvuči kao nešto drugo, što onda opet nije dobro, nije prava stvar. Dosta toga se desilo sa pojavom CD-a: taj digitalni zvuk je napravio jednu vrstu nivoa na kome se dešavaju sve stvari, i sve je postalo dosta precizno i čisto, pogotovo sa semplovanim ritmovima i lupovima. To je tako evo već 25 do 30 godina, stalno isti monotoni ritmovi i lupovi koji idu i idu i ostavljaju utisak sličan Pavlovljevom efektu.

Istost je zavladala.

Da, a kad posle slušanja toga čuješ bilo kakvu ploču iz 1967, na kojoj je neko svirao i grešio, ne možeš da veruješ – to kao da nisu dve iste stvari, a opet se zovu isto – muzika.

Pre neku godinu smo stajali pored šanka u Domu omladine, kad su pustili neku disko numeru. Jednu od onih prvih, još je to imalo kopču sa soulom i fankom. Sećam se da smo u istom momentu prokomentarisali kako ta pesma, za koju ne znam da li bi u ono vreme priznali da zvuči dobro – sad zvuči sjajno – i ti si rekao isto što i sad: to je zato što se na snimku čuje kako muzičar tu i tamo pogreši dok svira. Odmah muzika zvuči mnogo toplije.

Jeste. Ovo danas nisu ni derivati, nego neke legure. Ima ljudi koji tome mogu da odole, odolevamo evo već dugi niz godina, a šta i da radimo – takav je tranzicioni poredak u muzičkoj industriji sveta. Inače, što se disko muzike tiče, baš jako volim KC and The Sunshine Band.

Ali šta reći mladima, koji sad počinju da slušaju muziku – šta je uopšte vredno pažnje, a šta nije?

Slušaš svašta, pa vidiš, mnogi mladi bendovi danas sviraju obrade, verovatno se trude da prepoznaju šta je šta, uvek je bilo nešto pre. Meni je bilo zanimljivo kad sam u jednoj biografiji Led Zeppelin pročitao kako su prilikom ovih novih reizdanja prva četiri albuma morali da potpišu sve one crnce, autore bluz pesama, kao i engleske folk autore, koje su – da kažemo – citirali, recimo u Whole Lotta Love. Pejdž je morao to da prihvati, posle sudskih procesa koji su dugo trajali. On je kao Bregović, ha-ha. Kad je Piter Grin imao onaj svoj povratak pre desetak godina i više, insistirao je da se tantijeme uplaćuju porodicama crnih muzičara koje su poskidali. A menadžer mu kaže "čekaj – pa ne ide to tako", a on insistira i dalje, ha-ha…

Odjednom kao da je cela istorija pop muzike dostupna, to je donela digitalizacija. Sad je sve pristupačnije, i naizgled, sve se može saznati.

Mislio sam da će to doneti neku promenu u redosledu doživljaja, neku vrstu preokreta u shvatanjima, pa čak i revolucije, ali to se nije desilo. Jeste internet oružje i oruđe – ali ja to tretiram kao arhivu.

Odnosno bazu podataka.

Pre 30 godina ovde nije bilo baš mnogo toga. U ono vreme nije se znalo često ni kako izgledaju ljudi u grupama koje slušaš, morao si da se trudiš da skupiš znanje, ideš u čitaonice i biblioteke, ne bi li nešto novo saznao… I vidiš, sad je opet došlo vreme da se ide u biblioteke, kao nekad, samo na netu.

Opet vreme samoobaveštavanja.

Pritom – prošlost je brža nego ikad.

Jedan dan i već si prošlost. Verovatno je jednostavno bilo teško izdržati taj pritisak i stalno proizvoditi nešto suštinski novo, pa su preko interneta i digitalizacije našli način da kao novo prodaju sve što je ikad bilo, samo prepakovano. Zato se svi žure da postanu prošlost.

Stanje je sad kao na pijaci, pre nego što zatvore tezge – jedan "jumbo sale" je u toku, opšta rasprodaja. Dosta se to naprasno desilo u životu jednog čoveka. Evo petnaest godina se služimo netom, i ta brzina kojom stvari postaju prošlost je zapravo dosadna, dosta to ubija ljude. Prikucanost za ekran…Ne znam da li je ovo baš bila ideja onih koji su to pravili – čini mi se da se stvar malo otela kontroli… Možda je neko mislio da to može da kontroliše, ali kao da mu ne ide. Mada, možda ćemo tek saznati da je baš u tome neki vid kontrole, ha-ha. Na našoj novoj ploči, Uf!, postoji i jedna pesma posvećena celoj temi – "Društvena mreža". Ti ljudi su i te kako usamljeni – kako i ne bi bili ako moraju da budu tu prisutni stalno da bi postojali, ako provedu recimo dva sata dnevno na mreži, kako ne bi bili usamljeni. Pa onda sve te slike, fotografije, ko je gde završio i koju školu, ko mu je žena, ko mu je majka – to su sve pravi podaci koje ljudi sami od sebe daju. Ko je uveo tu modu, svaka mu čast.

Počelo je verovatno kao skupljanje podataka o navikama ljudi, za dalju prodaju…

Da, ali se još jednom pokazuje da je naša ovdašnja dezorganizovanost i konfuznost, zapravo možda avangardna, te će se raširiti na svet. Oni tek sad shvataju da je ispravno ne poštovati pravila. Ovde se ljudi bave konkretnim akcijama, nema tih nekih ljudi između koji usmeravaju stvar. Od kako je sve to počelo, mnoge stvari sam video kako se prvo dešavaju kod nas, pa tek onda na Zapadu. Mi smo mnogo bezobrazniji. Kapitalizam funkcioniše zahvaljujući tome što ga niko ne dovodi u pitanje. Sav taj običan svet tamo nije naučio da mnogo postavlja pitanja o smislu tog funkcionisanja, svi se drže predviđenih pravila ponašanja. Zato im se onda i dese nemiri kao što su bili ovi u Engleskoj letos, to je potpuno neverovatno za tamošnje prilike, takva bujica haosa od tri dana – mnogo masovnije i veće nego što je bilo ovde – ali velika poenta je da je sve to isto već bilo ovde. O tome se radi.

Naš stil života je i dalje mnogo bazičniji, nije se toliko odrodio od ljudskih potreba – tamo je sve mnogo upakovanije. Sa ovakvom globalnom povezanošću, naši modeli lako postaju zarazni.

Tako je.

Ima li mladih na tvojim koncertima i kako komuniciraš sa njima?

Kako da ne, i to imaju 16-17 godina, ima ih dosta. Sigurno ćemo svirati i ako ne bude njih, ali – mnogo je drugačije ako su i oni tu, mada se naša publika sastoji od više generacija. Mi sad kao grupa idemo dalje nego pre, recimo sad smo imali prvi koncert u Podgorici u našoj istoriji, i bilo je sve puno sjajne publike, sa konstantnom ozarenošću na licima, ne sećam se kad sam to poslednji put video.

Današnja mlada publika je u suprotnoj poziciji od nas – ona mora da se bori da prepozna i odabere ono što je stvarno važno u moru ponuđenih informacija. U ono vreme si od drugih ljudi saznavao suštinske informacije o onome što te je zanimalo, odnosno mnogo je zavisilo od toga ko ti saopštava informaciju i njegovog tumačenja i ličnog primera. Jako je zanimljivo da u ovom obilju izvora informacija, imaš mladu ekipu koja i dalje od tebe očekuje neko tumačenje šta je šta i šta je stvarno važno.

Ja se trudim da im kažem. Uzdam se u taj sirovi oblik koji uvek postoji kod mene i koji uvek svi shvataju.

I uvek postoji humor kod Discipline, koji je lako prepoznati.

Humor nas je održao, njemu hvala. Pozitivan stav, kao omot albuma Uf! – glam rock slon i njegov opominjući pogled pun optimizma.

Humor je zasnovan na paradoksu, na dovođenju u vezu stvari koje ranije nisu bile dovedene u vezu, a paradoks je osnova muzičkog razmišljanja Discipline kičme. Paradoksalno razmišljanje je osnovni oblik razmišljanja generalno ovde kod nas, pa je Disciplina tu na istoj frekvenciji sa okolinom iz koje dolazi, i zato možda predstavlja njen najbolji izraz. Tu je njena tajna.

Pa da, prepoznatljive fraze su mi uvek smetale. Naročito kod tekstova pesama.

Paradoks se često pojavljuje u nekim etničkim muzikama, sa neobičnim ritmovima – pa tako i kod Discipline, čovek ne zna šta će sledeće da se desi u pesmi. Zato niko ne može da skine Disciplinu. To je samo po sebi dobar humor.

Tako je. Dosta tekstova pop pesama se sastoji od šablonski iznesenih fraza koje se upotrebljavaju u svakodnevnom govoru. Neko sastavi par fraza i ima tekst, 80 posto tekstova su takvi – imaš više nivoa fraza, od uličnih do nekih učenih, ali su svejedno fraze. Tekstovi su mi bitni u tom smislu, kao što je omot nerazdvojiv deo jednog albuma i nikad mi nije bilo jasno zašto neko drugi da nama radi omot – jednako je važno što sam ih uvek ja radio. A bio sam dobar u crtanju u osnovnoj školi.

Je l’ ostalo nešto od tih crteža iz osnovne škole?

Ima negde nešto sigurno, ali čuvamo za knjigu memoara, u tri toma.

Hajde napiši to, sad su knjige najuzbudljiviji deo rokenrola.

Apsolutno jesu, poslednjih godina iz Londona obavezno donesem bar desetak knjiga, naravno one mahom imaju veze sa muzikom… Pogotovo sada. Studiram sve ono što dosad nismo znali, a naročito razne biografske knjige. Mora čovek posle izvesnog vremena da stane i razmisli zašto se bavi time čime se bavi, ha-ha.

Ima li neko otkriće? Neko novo–staro otkriće?

Evo šta je zanimljivo: čitaš o muzičkoj industriji i njenim promenama, pa shvatiš da je prvo bio singl – dakle jedna, najviše dve pesme – pa se onda sve promenilo u pravcu long pleja, koji je prvobitno bio samo kolekcija singlova, pre nego što je postao autorsko delo. Potom je došao CD, koji je imao još više mesta za muziku, a sad se sve vratilo na download jedna ili dve pesme – dakle, ponovo singl. Album je potpuno pukao – o tome smo pričali kad je izašla naša prethodna ploča, o tome kako je album u opasnosti, i evo, pet godine kasnije, albuma više nema.

Sa tim se promenio i način prodaje muzike – sad u nekim novim modelima kola imaš mogućnost da markiraš ono što slušaš na radiju i downloaduješ, pošto su primetili da se mnogo vremena provodi u kolima, čekajući, pa može usput nešto i da se kupi. Kola su sad mesto gde možeš da kupiš muziku. Uskoro će svako mesto na kome imaš trenutak slobodne pažnje biti prodajno mesto.

I nokat će uskoro biti uključen u to, prijatelju. Uskoro ćeš muziku kupovati preko nokta!

Zapamtimo šta si rekao.

Devedesetih si u Londonu mogao da, ako skupiš i pošalješ pet pakovanja mleka, dobiješ muzički CD. Brusa Springstina, Brajana Adamsa, naravno.

Da slušaš dok piješ mleko?

Šta god. Ali ovde je već bilo nešto što je još dalje od toga – ne znam da li se sećaš, kod nas su poklanjali CD uz neki margarin. Dakle, uđeš u radnju i uzmeš pakovanje margarina sa CD-om gore, neka brazilska muzika je bila u pitanju – i to je bio jedan izuzetno masan CD, ha-ha. Namažeš malo margarina na CD i pustiš, da vidiš kako klizi, ha-ha… Bolje leti. To je to, mi ovde uvek moramo da budemo u svemu pre svih.

Znači CD ipak ima budućnost kao ukras robe široke potrošnje.

Valjda su ih proizveli u tim količinama da sad moraju da ih daju, ha-ha. Moralo je da nam bude jasno još ranije, a sad je to očigledno – CD prestaje da postoji, kao što npr. ni kompjuterska disketa više ne postoji. Možda će se sad i kaseta vratiti, makar kao vinil što se vratio, u malom broju. Doduše, sve je to samrtni ropac…

Zanatska delatnost za zaljubljenike…

Pa da, muzičar danas mora da se ponaša kao nekad, kad su jedna lica komponovala, i maltene nisu smela da sviraju, a druga lica su samo svirala. Nekad je to bilo razdvojeno – neko komponuje, neko svira, to nisu bile iste osobe. Tako da moramo da imamo više lica, ha-ha.

Više lica, jedna komedija.

Da, i tako se vraćamo na našu zemlju. Ona ima specijalnu količinu lica. Ali i energije. Sad je samo pitanje šta je stvarna, a šta lažna slika – da li je ova naša neuređenost ono kako će stvari izgledati i kako treba da izgledaju u budućnosti, ili je to njihova uređenost. Već mnogo puta se pokazalo da je naša neuređenost nekako prešla tamo pre nego što je njihova uređenost stigla ovamo.

Neuređenost se širi brže. Eto i to je rečeno na vreme.

Da, na kraju ćemo živeti u nekom stripu koji smo davno čitali. To mi je palo napamet kad sam išao da gledam Sex Pistols u Finsburi Parku, sa Igi Popom kao predgrupom, po danu. Nešto mi se sve to činilo kao stripić. Može i tako. Ali daj onda da je prava animacija. Ako treba da biram između onog starog crtanog filma o Hobitima, kog onda nisam voleo, i Piter Džeksonove ekranizacije Gospodara prstenova, ja biram stari crtać, bez obzira što se u njemu svi ponašaju kao roboti, mehaničke lutke. Danas je sve tako. Sve animacije su usporene, malo odložene, kao roboti.

I ceo svakodnevni život je postao deo popularne kulture.

Jeste. Ali pošto smo mi u rokenrol bendu, ja volim da uvek ubacim taj izraz – rokenrol – u sve što radim, u tekstove, u naslove. To je prava rokenrol mitologija, to volim.

I to je jedna univerzalna poruka.

Jeste. Pritom nisam tradicionalan.

Kako nisi? Pa u tome jeste tvoja tradicionalnost, u tom izbegavanju klišea, baš je to tradicija.

E da, kad dođem kući, navučem zavesu, stavim onu kapu iz zavičaja i navučem opanke – pank opanke, ha-ha.

Novi album Uf! donosi i neke nove momente.

Da, posebno mi se sviđa naslov ovako sa uskličnikom, umesto – recimo – tri tačke. Tu je sadržana ideja ovog albuma s obzirom na situaciju oko njegovog snimanja i objavljivanja. Cela ploča je urađena dosta spontano i ležerno. Naročito je samo snimanje brzo išlo, kod Banane u studiju, gde se snalazimo kao – ptica na simsu, ha-ha.

Tu su sad neki dragi ljudi u gostima.

Jeste. Tu su sad prvi put klavijature kao pojava, koja je odredila ovaj album, klavijature koje se slažu sa svim oko njih. Svaka dugovečna grupa mora stalno da pravi nove aranžmane svojih pesama, pošto i one dugo traju, a na njima se mora stalno raditi i mora stalno da se kreira. Kuzma je sa nama posle dugo vremena, i on ih svira. Biće na koncertima sa nama, mada ne na svim, ali sigurno na svečanoj promociji albuma u Domu omladine Beograda, sad u petak 11. 11. Mi smo se stalno nešto viđali i džemovali povremeno – mi smo stari džemujući prijatelji – bila je ideja da on i zasvira sa nama, jer je bio tu i ranije, još od albuma Šarla akrobate, gde se pojavljuje na dve pesme. Nisam hteo ništa sa duvačima, ali klavir koji se uklapa u ritam – to mi je bila ideja. Jer i to su žice…

Klavir u Disciplini – ranije ne bi bio dozvoljen?

Ha-ha, ne – gitara nije dozvoljena! Ovo otvara mogućnosti za nove aranžmane. Klavir može da se svira krajnje ritmično i čovek da peva uz njega, toga je bilo u rokenrolu…

A i pre njega…

…da, ali Žan-Mišel Žar ne bi mogao da prođe, ha-ha. Drago mi je što je ovim postignut jedan novi balans, jer ovako radikalna grupa mora stalno da se menja.

Dobro, nikad se nije menjalo na silu. Za prošli album je uvedeno mnogo vokala i njihovo slaganje, sad je tu klavir – sve to samo dodaje nešto novo muzici Discipline iznutra. Ne remeti ritam.

Kuzmi je bilo sve novo u toj situaciji, ali je on jedini koji je to mogao da odsvira.

On je tu, sa tobom od 1981.

Nikad ne znam, kad razmišljam o tom vremenu, da li je nešto bilo 1980. ili 1981. Mnogo doživljaja je bilo između, tako da nikad nisam siguran koji je događaj iz tog vremena bio kad. Stalno mešam i stalno se pitam da li je ove ili one godine.

To je zapravo sve bilo jedna spojena godina 80/81.

Da, to je bila jedna godina – koja je trajala malo duže.