Mada je tako ispalo, verujem, više sticajem okolnosti tj. po inerciji životnih realija nego po nekoj unapred smišljenoj "strategiji", ima ipak nečega jako razložnog u tome da Muharem Bazdulj svoje "političke" kolumne izvorno, dakle u novinama, objavljuje mahom u Bosni i Hercegovini, a onda ih "oknjižene" (i probrane) dade pečatati u Srbiji. Za potrebe oknjiženja taj se njegov kolumnistički ciklus, naime, zove "bosanski tranzitorij" i evo je sasvim nedavno dobio i svoj drugi svezak. Prva knjiga Bazduljevih kolumni Filigranski pločnici, sačinjena mahom od tekstova iz magazina Dani, objavljena je 2009. u Biblioteci XX vek (v. Vreme br. 954), a nova, Karlovački mir, ovaj put od tekstova iz Oslobođenja (uz nekoliko izvrsnih tekstova za pescanik.net) njen je prirodan nastavak, tj. "Bosanski tranzitorij 2008-2012".

Zašto je sve to, kažem, tako "razložno"? Bosna i Hercegovina, naročito Federacija, a najnaročitije Sarajevo – ne toliko Sarajevo kao konkretan gradski prostor i stanovništvo u njemu, koliko Sarajevo kao medijsko-intelektualno-politička scena i struktura – prirodno je centralna Bazduljeva "društvena laboratorija", čije i najsuptilnije potrese ovaj autor izvanredno oseća i analizira ih sa lucidnošću – ali i književnim darom, kao i neskrivenom emotivnošću-bez-gnjecavosti, tamo gde tome mesta ima – bez premca ne samo u najvećoj BH čaršiji. Na drugoj strani, Bazdulja ni u čitalačkom ni u autorskom, baš kao ni u ljudskom i građanskom svojstvu ne zanima da bude "lokalan" po uzusima minijaturnih postjugoslovenskih "sredinica" zagledanih u sopstveni pupak; njega, naprotiv, zanimaju tektonska pomeranja (politička, kulturološka, vrednosna, intelektualna…) na čitavom ex-YU prostoru, i zato je duboko opravdano ponuditi makar izbor iz tog tekstualnog pogona publici koja verovatno ne čita BH novine. Naravno, kreće se Bazduljeva radoznalost i moć elaboracije i mnogo šire od famoznih "naših prostora", ali nije nimalo slučajna, no je naprotiv praktično već programatska autorova fokusiranost na jugoslovenski prostor kao sopstveno kulturno-istorijsko okruženje, kojega se ne namerava odreći u ime novonacionalističkog shvatanja "političke korektnosti".

Nimalo u koliziji s prethodno izrečenim, Bazdulj i vrlo pomno prateći i s u najmanju ruku vrlo solidnom upućenošću analizirajući, recimo, zbivanja i trendove u Srbiji ili Hrvatskoj, uvek ima na umu pre svega svog izvornog bosanskohercegovačkog, a naročito "federalnog" ili ako baš hoćete "bošnjačkog" čitaoca ili čitateljku. Šta to znači? Ništa više, ali bogme ni manje, od toga da je autor ovih tekstova najzainteresovaniji za dosledno subvertiranje "opštih mesta" i opšteprihvaćenih istina (sa ili bez navodnika) kakve važe u javnom prostoru u kojem i sam pretežno deluje. Po "drugima" je uvek lako udarati i kada su to zaslužili i kada možda i nisu, ali se i autorska uverljivost i elementarna građanska hrabrost na koncu ipak odmeravaju po umeću i spremnosti da se "svojima" u lice kažu neprijatne istine.

Dakako, treba reći i ovo: svaki srpski, hrvatski ili ne znam već koji nadripatriota koji bi se iz svojih, štono bi rekao Ante Tomić – šupačkih razloga obradovao Bazduljevoj nesmiljenoj, superiornoj, duhovitoj a besprekorno logičnoj kritici bosanskih/bošnjačkih autoviktimizacijskih mitova bio bi na groteskno pogrešnom tragu, kao onaj poslovični majmun koji se gleda u zrcalo i cereka se ne znajući da se zapravo cereka samome sebi; ali to na koncu i nije važno. Bazduljeva je "provokacija" usmerena pre svega prema političko-akademskom establišmentu "matične" sredine, kojoj je inače nesumnjiva činjenica da su Bošnjaci srazmerno bili u svakom smislu najveće žrtve kanibalskih postjugoslovenskih ratova, poslužila kao agens za nacionalističku mobilizaciju i za sistematsku kretenizaciju javne scene, na bazi kičeroznog malograđanskog kolektivnog samosažaljenja. Muharem B. reći će to, na primer, ovako: "Najodvratniji segment današnje sarajevske javnosti jest onaj obilježen nereflektiranim nacionalizmom. To je ona takozvana raja, onaj svijet što sam sebe voli nazivati urbanim, oni što se neviđeno uvrijede kad detektirate i demonstrirate njihov nacionalizam." Znamo takve i iz ovdašnjih slavskih salončića, hvala lepo… Kad smo već kod salona, neke od najboljih tekstova u ovoj knjizi Bazdulj je ispisao polemišući sa nadrilevičarskim pomodarima koji su poslednjih godina preplavili scenu, prikazujući njihovo iritantno, pretenciozno mediokritetstvo i krajnju autorsku neuverljivost, degutantno kombinovane s (malo)građanskim licemerjem sopstvenih "dotiranih" pozicija.

Karlovački mir je knjiga-hronika jedne doslednosti, ispisivana onako kako je to uvek kod njenog pisca, dakle: sa strašću koja nije lišena pameti, s darom koji je oplemenjen znanjem. To ili voliš i ceniš, ili nipošto ne opraštaš…