Nekoliko puta sam kao tinejdžer popio batine jer sam osamdesetih godina u Bosni bio panker. Situacije su bile manje-više slične – u klubu ili na ulici ti priđe par jalijaša (siledžija) i zapovednički naredi: "Skidaj bedžove!" Ponekad rasprava nije bila na nivou muzičkog fašizma, ali je uvek uvod u frku bila replika, ili retoričko pitanje: "Je l’ ti to provociraš?"

Provokacijom se smatrao moj izgled, moj muzički ukus, cinični pogled, ili jednostavno prisustvo. Ovom pedagoškom metodom sam naučio logiku provokacije. Ponekad je provokacija bila mnogo perfidnija, u vidu klinca koji te udari pa pobegne kod mangupa, koji onda imaju legitiman razlog da te prebiju. Drugi put tuča može da se zakuva tako što ti pljunu devojku – pa si doveden u izbor između viteštva i batina. Jebiga, batine.

Sve ovo me dobro pripremilo da razumem provokaciju kao model u međuljudskim odnosima. Treba takođe reći da sam živeo u multikulturalnoj sredini gde se bratstvo i jedinstvo branilo najdoslednije i politički najkorektnije sve do građanskog rata – koji je bio najkrvaviji.

Poslednjih nedelja, u javnosti i medijima, provokacija je postala dominantan oblik komunikacije. Ona je tu dospela, opet po starom običaju, iz političke sfere.

Podsetimo se samo liste provokacija koje su obeležile naš odnos sa komšijama proteklih meseci. Pred izbore za nacionalna veća, u Novom Pazaru održan je defile momaka u zelenim uniformama, sa fesovima i bošnjačkim zastavama. Muftija je događaj opisao gotovo kao dramski kostimirani performans, a reakcije su gurnute pod tepih.

U Vukovaru su prema Zakonu o upotrebi manjinskog pisma prvo postavljene, a zatim sistematski polupane table sa dvojezičnim natpisima. Za ondašnje Hrvate je bila neprihvatljiva pojava ćirilice.

Ministar Vulin je u nekoliko navrata definisan kao provokator kada se pojavljivao na Kosovu u crnoj policijskoj uniformi.

Zastava velike Albanije na fudbalskoj utakmici opisana je kao provokacija koja nas je ponizila, baš kao i pominjanje Kosova za vreme posete premijera Albanije Edija Rame Beogradu. Ovde je provokacija dobila i svoj logični nastavak, ili pretpostavljenu nameru – poniženje, koje se uzima kao viši stepen nervoze. Posebno je, navodno, poniženje izazvala činjenica da je dron lansiran sa – crkve!

A onda se iz Haga vratio kralj političke provokacije, doktor demagogije lično, Vojislav Šešelj, i u trenu je Balkan počeo da igra poznatu igru provokacija-reakcija-poniženje-prekid komunikacija! Šešelj je provokacija za Hag, za Vladu, za Hrvate, koji onda počinju međusobno da se provociraju, pa za Vulina, koji provocira Amerikance, koji provociraju ceo svet. Šešelj je isprovocirao i Bošnjake, koje je već isprovocirao krst posvećen srpskim žrtvama u Sarajevu, tako da se plamen opet zapalio.

Da se razumemo, nije Šešelj toliko uticajan, tu je naša vlada u pravu, ovaj požar je mogao da nastane samo ako nikada nije bio ni ugašen. Problemi su samo gurnuti pod tepih, Šešelj je samo raspirio žar koji je već buktao.

Na fudbalskim stadionima, recimo u Pazaru, ponovo se pominje Žuta kuća, u Istanbulu je stradao navijač Zvezde, a poslate su poruke mržnje sa pitanjem – ko je sve sledeći na listi za ubijanje.

Kako se onda izlazi na kraj sa provokacijom?

Ako se ona prihvati kao oblik političke komunikacije, čak i kada je nametnuta, onda ste praktično već sa obe noge ušli u arenu. Premijer je veoma žestoko, emocionalno i često pominjao tu reč, naročito u odnosima sa Albancima i Hrvatima – provokacija. Provokacija u sebi sadrži opasnu premisu za formiranje stava i formulisanje odgovora. Provokacija po sebi ne mora biti fizički bolna ili uništavajuća – ona je po pravilu simbolički čin. Mudri političari će uvek pronaći način da provokaciju ignorišu. Ukoliko ste se "upecali", vi težinu provokacije procenjujete prema individualnom sudu, koji je subjektivan. Za nekog je dovoljno da vidi dres druge boje i spreman je da ubije. Neko će drugačiji dres videti kao "uvredu i poniženje", dok sam, recimo, ja prema drugačijem dresu potpuno indiferentan. Tokom reakcije na provokaciju odgovor nikada nije u skladu sa povodom – dron ne može biti povod da nekom razbijete glavu, ćirilična tabla ne znači novu Ovčaru, ali svi koji potpiruju vatru znaju da ova spirala veoma lako dobije ozbiljne razmere.

Drugi element važan za razumevanje logike provokacije je – personalizovana vlast umesto institucije. Kada težinu provokacije određuje Premijer, onda smo prepušteni subjektivnoj skali, emocionalnom stanju, kulturnom okviru, obrazovanju jednog čoveka. Kada reaguju institucije, onda se potvrđuje ona narodna da je više glava pametnije od jedne, samo kod nas reč ministarstva uopšte nema ni delić težine jedne opaske tokom Premijerove konferencije za novinare.

Ah, da, neobično važna činjenica, pomalo tužna, važna je za one koji se lako daju isprovocirati. Po pravilu, takve osobe nemaju nimalo smisla za humor! Nikada neće shvatiti zezanje, pa ih taj osećaj isključenosti dodatno frustrira.

Ovom prilikom se unapred izvinjavam svima koji će ovaj tekst shvatiti kao provokaciju ili uvredu, al bedžove ne skidam!