Pozorišne sezone nam nekako počinju s Bitefom, ali ova je počela neki dan pre Bitefa, a bogme i mnogo bolje od velike većine onoga što smo gledali na njegovom glavnom programu… U Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu (u koprodukciji s Centrom za razvoj vizuelne kulture) praizveden je komad Duh koji hoda (ili Prometejev put) Dejana Dukovskog, a u režiji Aleksandra Popovskog.

Gle, gle, Džeger i Ričards makedonske drame i pozorišta, pa još ekskluzivno u našem sokaku? Šalu na stranu, više je puta dokazano da se njih dvojica sjajno razumeju, ili tačnije, da Popovski, kao malo ko, ima ključ za bezbedan ulaz u neretko zamršene svetove junaka Dejana Dukovskog, pisca kojem je kanda nekako dosadno da piše "konvencionalne" pozorišne komade, a još dosadnije mu je da se bavi akademskim neoavangardisanjem ili, da ne čuje zlo, nekim "postdramskim" kerefekama, nego umesto svega toga stvara začudne dramske melanže impulsivne i impresivne jezičke energije, ali ponekad i tako zakučasto strukturirane da se manje vešt – ili naprosto, manje upućen – reditelj u njima lako izgubi, a onda u bespuće povede i celu predstavu…

Kako god, Duh koji hoda je – pomalo iznenađujuće, možda – jedan nešto "disciplinovaniji" Dukovski od onog razbarušenog ludiste na kojeg smo navikli, to je komad s centralnom fabulativnom linijom koju dosledno prati, što bi se reklo "s glavom i repom", ali ta je uslovno rečeno promena ostvarena unutar vrlo prepoznatljive poetike zaigranog Skopljanca koji je devedesetih u post-YU dramaturgiju uveo jedno novo, snažno, do danas zapravo retko i dragoceno samopoimanje balkanskog bureta baruta nekad i sad: dovoljno udaljeno i od autokolonizujućeg samoprezira "nedovoljno evropskog" Balkana, ali i od autoegzotizujućeg samoobožavanja kodifikovane balkanske "drugosti" shvaćene kao kvazikulturološki izgovor za svakovrsnu neodgovornost prema sebi i drugima.

Protagonista Duha koji hoda, Aleksandar zvan Mara, dramaturg je, čak šekspirolog, dakle bavi se "neprofitabilnim zanimanjem", kako to lepo definiše njegov bankar, objašnjavajući mu da će – ništa lično, no hard feelings! – banka morati da mu oduzme kuću. Bankar je, megjutoa, i sam rascepljena ličnost, opslužuje sistem koji duboko prezire: prepoznajući u Mari buntovnika, daje mu pištolj kojim će ovaj – u hamletovskoj potrazi za Krivcem – posmicati redom razne negativce, sve više i više pozicionirane točkiće u mehanizmu sistemski organizovane pljačke koje je i sam žrtva, ali pri tome neće dospeti do srca Sistema niti do vrha Piramide: pitanje je, uostalom, je li to baš piramida i ima li Sistem centar ili srce, može li se on naprosto uništiti, ili je toliko apstraktan i sveobuhvatan da je i usled toga i neranjiv, nezavisan od sudbine izvršilaca…

Pitanje dovoljno obespokojavajuće, ali ima i gore: sve i da postigne željeno u "stvaranju boljeg sveta" za svoje dete, šta će to značiti tom istom detetu, koje suštinski gubi oca? Na to nema dobrog odgovora, i to je Marina tragedija, mada će on dati sve od sebe da odbaci i to iskušenje.

Ovo je, dakako, samo strela koju sam hitnuo kroz okosni motiv komada, a oko njega se roji izvanredna galerija likova koji su zapravo njegovo sočno meso: oko Mare (pouzdani Nenad Pećinar) njegova je devastirana porodica, roditelji (Dušan Jakišić i Gordana Đurđević Dimić) koji žale za izgubljenim boljim i humanijim svetom, rezignirana žena (Jovana Stipić) koja ga voli i koja ga gubi, napuš(t)ena kćer (Danica Grubački, zapažen entry!) koja se večitom odrvenjenošću od gandže-smejalice brani od grubosti sveta, pogubljeni brat (Strahinja Bojović)… Na drugoj strani, tu su podzemni i nadzemni lupeži, akteri koruptivnog kartela – koji, sam po sebi, nije aberacija sistema nego sistem sam – i prateća im menažerija, od dežurne sponzoruše (besprekorno ugođeno seksi Višnja Obradović) pa do popa (Igor Pavlović), koji ni sam, kao ni institucija koju predstavlja, nije bolji od sponzoruše, samo je bolje zaštićen…

Popovski je – kako je i red za pra-

izvedbu, a posle kako bude! – sledio komad bez osobitih intervencija, ali i činio sve što je potrebno da ovi izazovni likovi zažive: rezultat je snažna, moćna predstava koja od prvog do poslednjeg prizora "radi" kao švajcarska vekerica, sa ansamblom u kojem nema slabog mesta. Ipak, noseći stub ove predstave je izvanredni Radoje Čupić, briljantan u ulozi nekolikih negativaca i u još nekim minijaturama, jednoj boljoj od druge; kako je samo divno gledati vanserijskog glumca u rukama reditelja koji i zna i ume!

I šta još? Svedena a funkcionalna scenografija s kojom se glumci gombaju na neopterećujući način, kostimi koji rade za predstavu a ne mimo nje, takođe i muzika… Duh koji hoda je duhovito, razigrano i suštinski ozbiljno pozorište kakvo voli gledalac kojem je dosta i "tradicionalističkog" i "post-neo" etc., prenemaganja, ono koje nas se duboko tiče i koje na besprekornom i neupitnom "zanatu" gradi i priziva, te na koncu bogme i stvori ono nešto što se zove visoka, snažna umetnička ekspresija, istinski teatarski doživljaj. A sve to na osnovu jednog od najboljih, te po mnogo čemu najzrelijeg teksta Dejana Dukovskog, tog ozbiljnog dramskog mislioca pod samozaštitnom maskom lucprdastog rokenrol anarhiste.

Predlog za prevođenje

Skopsko, a svetsko

Dejan Dukovski: Drami

Kultura, Skopje 2012.

Dejan Dukovski je, od famoznog Bureta Baruta (JDP, 1995, režija Slobodan Unkovski) naovamo mnogo izvođen u Srbiji i drugde po zemljama našeg zajedničkog tzv. BHS jezika; ovaj je komad naknadno bar donekle "osvetlio" i njegov prethodni, sjajno ostvarenje Balkanot ne e mrtov, to razorno pronicljivo džaranje po zapretenim korenovima "balkanštine" kao začaranog kruga činjenja i trpljenja prekomernog i u osnovi samouništavajućeg nasilja – te otvorio put ka severu za njegove buduće radove. Iz nekog razloga, međutim, nemamo oknjižene drame Dukovskog na BHS jeziku. U Makedoniji to izdanje postoji: knjižurina od dobrih šestotinak strana, u kojoj je priređivačica Jelena Lužina sakupila svih šesnaest komada (13 "celovečernjih" i tri jednočinke) koje je Dukovski do tada napisao, sve tamo od izuzetno zanimljivog debija Balkanska 3a/II, komorne urbane misterije/farse iz 1988. (kad je Dukovski imao svega devetnaest godina!), a koji bi dan-danas dobro funkcionisao ne samo na sceni nego i bar kao TV drama ili srednjemetražni film.

Dobro je pažljivo i "u komadu" proći kroz ovaj opus, ispratiti meandre jednog uzbudljivog, možda i u dobrom smislu reči hirovitog autorskog razvoja i rada, a sve na postamentu vulkanskog talenta, to je očigledno od samog početka. Koji, doduše, može da dođe i na samom kraju čitalačkog poduhvata, jer je priređivačica komade Dukovskog složila po obrnuto hronološkom redu: od tada najnovijeg (Izgubeni Germanci), pa onda Uterus, Prazen Grad, Druga strana, Drakula, Mame mu ebam koj prv počna, Bure barut i tako redom ka… hm, početku. Ja sam instinktivno imao nešto protiv tog koncepta, pa sam knjigu iščitavao obrnuto, od njenog kraja, to jest konvencionalno hronološki, od najstarijih radova prema najnovijem. Da li sam dobro postupio, ko zna: ne znam kako bi mi taj opus izgledao da sam ga čitao u ponuđenom ključu… Ma, izgledao bi jednako dobro, ali bih možda uočio neke druge stvari.

"Gornji dom" dramskog dela Dukovskog, to jest gotovo svi komadi od Balkan ne e mrtov naovamo, zakonito pripada najsavremenijim i najmoćnijim dramskim poetikama godina devedesetih i nultih na evropskom nivou; nije teško uočiti poetičke dodire sa onim što je u Britaniji nazivano dramaturgijom krvi i sperme (Mark Ravenhill, Sarah Kane), još je možda više preplitanja sa novom nemačkom dramaturgijom (Dea Loher, Schimmelpfennig, von Mayenburg etc.), i sa nekima od "novih Rusa", ali Dukovski je – za razliku, recimo, od nekih beogradskih, na koncu ipak po svemu sudeći žalostivo drugorazrednih, odlikaš(ic)a koji dođoše nakon Milene Marković i Biljane Srbljanović… – kroz sve te moguće uticaje ili naprosto prirodne senzibiltetske srodnosti i (inter)generacijska weltgeist strujanja prošao kao pas kroz rosu: osvežio se, a nije pokisao… Suma sumarum, njegovo pisanje ne može biti "lokalnije", ono nije čak ni "makedonsko", nego upravo skopsko, a s druge, ne može biti globalnije nego što jeste, uronjeno duboko u svet opštekulturnih i osobito popkulturnih referenci; zato je tako lako prihvatano na scenama širom Evrope, i zato je tako duboko ukorenjeno u jedan geografski dosta precizno definisan veltšmerc – pri čemu na toj ukorenjenosti ni najmanjim gestom ne insistira niti se na nju pompezno poziva: taj svet koji Dukovski reflektuje, prorađuje, i re-kreira naprosto živi to što jeste.

Bilo bi dobro, korisno, zdravo i neophodno imati ovu knjigu na srpsko(hrvatsko)m. Dukovski je, naime, pisac, a ne "skriptor" koji ovlašno nabacuje polusvarene ideje, pa neka reditelj posle od toga napravi pitu. Njegovi su komadi čisto, magično pozorište po sebi: uvek ih možete igrati u svom ličnom teatru, a ni repriza neće nedostajati.

T. P.