Poslednjih dana decembra Bajtulah Mehsud, pakistanski pobunjenik blizak Al Kaidi, demantovao je da ovaj teroristički pokret ima ikakve veze sa ubistvom Benazir Buto. U izjavi koju je dao Rojtersu izneo je veoma jednostavan ali i nepobitan argument: "Izričito demantujem (umešanost Al Kaide u ubistvo bivše premijerke). Plemenski ljudi imaju svoje običaje. Mi ne napadamo žene."

Ta izjava jednog relativno sporednog igrača iz Pakistana verbalizovala je mnogo neizgovorenih pitanja i nedoumica koje je izazivala pojava Buto u svetskoj politici, a koju je celog njenog političkog života pratila "titula" prve muslimanske vladarice.

Mehsudove izjave do danas su rasplamsale veoma žučne polemike na najdemokratskijem prostoru današnjice, internetu: muslimanska zajednica u činjenici da je "Buto bila žena" nalazi i to da je nemoguće da je politička odmazda došla sa Istoka; Zapad ima svoj kontraargument, takođe u činjenici da je Buto ušla u sferu politike koja je javni prostor i gde prestaju da važe tradicionalni odnosi prema ženi. Buto, dakle, nije bila žena, nego političarka.

Kapitalna knjiga Fatime Mernisi Zaboravljene vladarice u svijetu Islama počinje istim ovim navedenim suprotstavljenim perspektivama i kontroverzama koje verno prate poimanje žene u Islamu i na Istoku i na Zapadu. Mernisi podseća da je, nakon pobede Buto na demokratskim izborima 1988, tadašnji lider opozicije Navaz Šarif protestovao zbog "blasfemije": "To je nečuveno! Nikada muslimansku državu nije predvodila žena!"

Mernisi je danas najvažnija autorka u oblasti feminizma (i položaja žene uopšte) u Islamu, a pored toga zaista je i jedna od prvih koje su čitav akademski život posvetile raskrinkavanju predrasuda u vezi sa Islamom.

ARŠINI TRADICIJE: Kada se (1993) pojavio engleski prevod njene knjige o Vladaricama (original je objavljen na francuskom jeziku u Parizu, 1990. godine), reakcije su bile fantastične: "Ovom knjigom Mernisi je postavila istorijsku osnovu za političko oslobođenje žene islamskog sveta" (Journal of World History).

Buto je ubijena 17 godina kasnije, a javne diskusije su pre usmerene na posledice upliva jedne muslimanke u sferu moći nego na političku odgovornost ubica i onih koji su stvorili ambijent za jedno takvo ubistvo. Pitanje je, dakle, da li je knjiga zaista odškrinula vrata zabranjenog u islamskom svetu, ili je možda tih 17 godina, koliko je prošlo od prvog izdanja, prekratak period meren aršinima tradicije.

Knjiga je do danas prevedena na devet jezika. Interesantno je da se u Siriji 2000. godine pojavilo piratsko izdanje; u muslimanskim zemljama, knjiga je još objavljena u Maroku (gde autorka danas i živi), Indoneziji i u Turskoj.

Za prevod možemo da zahvalimo dr Zilki Spahić-Šiljak sa Sarajevskog univerziteta (Fatima Mernissi, Zaboravljene vladarice u svijetu Islama, Buybook, Sarajevo, 2005). U svojoj prevodilačkoj napomeni ova teološkinja i feministkinja izražava nadu da će dostupnost knjige barem delimično doprineti "da se skinu teške naslage viševekovnih patrijarhalnih interpretacija u kojima je žena potpuno marginalizovana i potisnuta u sferu privatnosti".

Mernisi je na istraživanje o skrivenoj ženskoj istoriji Islama bila podstaknuta upornim poricanjem islamskih istoričara da je bilo muslimanki koje su imale ogromnu političku moć. Prateći istorijske tekstove, od onih najranijih pa do savremenih kompilacija i istorijskih pregleda, Mernisi je došla do zaključka da je reč o "jednoj od najfascinantnijih čistki u svetskoj istoriji". Vladarice u svetu Islama ipak su postojale, i nisu bile ni bolje ni gore od muških vladara. Mernisi se bacila na fascinantno detektivsko istraživanje ne sa namerom da veliča muslimanke na tronu već, kako kaže, nasuprot čestoj a potpuno pogrešnoj premisi feministkinja da ženski princip podrazumeva demokratiju.

Povrh toga, Mernisi kaže da "pojava žena na muslimanskoj političkoj sceni, što je vekovima podvrgnuto, barem nominalno, superviziji mitološki pobožnog halife, signalizira erupciju zemaljski orijentisanih, nužno beskrupuloznih i moći gladnih zastupnika. Pojava žena u sferama moći indicira slamanje sistema."

To svakako ne govori o malicioznosti autorke, već o tome da je istorijskoj oceni moćnih žena sudila ravnopravno sa muškarcima.

No, suština problema je u sledećem: Islam, odnosno šerijatski zakon, propisuje jasnu upravljačku strukturu društva, a potom i definiše javne funkcije.

ŽENA I MOĆ: Vladarice… donose veoma dobar pregled strukture islamske zajednice iz unutrašnje perspektive, i Mernisi razložno razdvaja ono što jeste propisano šerijatom, i ono što je kasnije na Prorokov zakon dozidala tradicija.

Naime, dve funkcije su ključne: kalif i sultan ili kralj. Ženski oblik reči kalif, kao i imam, ne postoji u arapskom jeziku na kojem je napisan (objavljen) Kuran. Prvo poglavlje knjige je stoga naslovljeno "Da li se može reći ’vladarica’ u Islamu?". Može; kada se najpre razdvoje svetovne i duhovne funkcije. Sultan tako može biti i sultanija, i tako redom, ali je pozicija vrhovne, duhovne vlasti pripadala kalifu. Evo kako: kalif je obavezan božanskim zakonom koji ograničava i njega samog i one kojima upravlja, podjednako. Kalifova volja je ograničena, dok to nije slučaj i sa sultanom koji, kako objašnjava Mernisi, ne priznaje božanski zakon. Odnos kalifa i sultana i njihove sfere uticaja veoma je kompleksan i prožimajući, ali je za našu temu bitno izdvojiti zaključak da šerijat na koji se danas pozivaju samoproglašeni čuvari Islama nigde ne zabranjuje da se svetovna vladavina poveri ženi. Tim pre i zbog toga što mulk, pojam koji označava "arhaični despotizam" ili, rečju, politiku, stoji naspram kalifata. Mernisi citira čuvenog putopisca i istoričara iz XIV veka koji kaže da je kalifat posebna institucija Islama, dok mulk postoji na svakom mestu gde se ljudi okupljaju u zajednici.

Žene su, kao, "nižeg" ranga u odnosu na kalifat, deo mulka: pozicija sultana ili kralja nije ograničena religijom, pa je stoga dostupna svakoj osobi. Mernisi dalje objašnjava da žene, međutim, nikada ne mogu zahtevati titulu kalifa zbog kriterijuma koji su strogi i izuzetni, i u tesnoj su vezi sa religijskim ustrojstvom i šerijatom (pored drugih, i da je muškarac i da je Arapin; ovo potonje je većma promenjeno u skladu sa potrebama drugih naroda).

PARADOKSI I PREDRASUDE: Kako su se onda te vladarice uspinjale na tron? One su bile sultanije i malike (svetovne vladarice; malik – kralj), a ima i termina koji su koristili samo Arapi: siit, gospođa. I tako redom: Mernisi nabraja sve velike vladarice, kojih je po nekim podacima sedamnaest sa poslednjom u nizu, Benazir Buto. Ali, treba čitati knjigu, jer je svaki primer tek nova potvrda univerzalnosti svake osobe, pa tako i onih koje su vladale muslimanskom zajednicom.

Većina ih je na tron dolazila nasleđujući svoje mrtve muževe, često vladajući u ime svojih maloletnih sinova. Većina njih bila je i dovoljno pametna da uopšte ne gubi vreme na termine za titule i vladavine: dok su se muški savremenici bavili time kako i gde da ih smeste u poretku, te kako da ih obeleže i zapamte predanja, one su vladale. "Kao dobre političarke, žene su radije pokušavale manipulisati nego zahtevati pravo na duhovno vođstvo i njegove simbole", kaže Mernisi.

U prilog istorijskim paradoksima i predrasudama da navedemo ovde primer Galijje al Vahabijje, žene koja je sebi uzela titulu emire el umere, vrhovnog zapovednika armije. Predvodila je pokret otpora u Saudijskoj Arabiji i svojom hrabrošću i sposobnostima potpuno potčinila vahabijske snage.

Potom, postoji i titula hatun koja se sreće u azijskom islamu. U Indoneziji je zabeležen i slučaj četiri vladarice koje su vladale jedna za drugom, krajem XVII veka. Sve u svemu, kod Turaka i Tatara, pisao je Ibn Batuta u XIV veku, bilo je puno žena na visokim položajima. I tako redom. Najpoznatija je verovatno kraljica od Sabe, kojoj većina mizoginih istoričara ne spominje pravo ime, već samo tu titulu, od Sabe. Zvala se Balkisa, spominje se u Kuranu, a van muslimanskog sveta poznata je po predanjima o njenom seksualnom životu, više nego o odlučnoj i velikoj moći.

No, najzanimljivije su, čini se, one koje su bile vladarke "u krevetu i srcu muškarca kojeg je zakon postavio kao apsolutnog vladara nad ljudima i materijalnim dobrima". Džavari robinje, koje su pripadale kalifu, umele su da budu izuzetno moćne: "Nikada nisu vodile rat protiv svojih gospodara. One su vodile ljubav. Ljudska bića su u takvim situacijama bez odbrane. Kad volimo, zaboravljamo odbranu, brišemo granice, uklanjamo prepreke…", piše Mernisi.

Ostala je tako upamćena Hababa, koja je kalifa Jazida II potpuno opčinila: istoričari tog vremena zabrinuto su zabeležili da je Jazid jednom, slušajući Hababu kako peva, uzviknuo da "želi da odleti". Desilo se da je Hababa nesretno i iznenada umrla, zadavivši se zrnom nara na izletu. Jazid je toliko tugovao nad njenim telom da nije dozvolio da je sahrane, nego je i sam umro od tuge pored njenog odra, zaboravivši na džamiju i molitvu koju je morao da predvodi.

Nisu sve priče u Vladaricama… tako romantične, ali su sve do jedne fascinantne, poučne, inspirativne, a pri tom predstavljaju vrhunsko akademsko štivo koje je Fatimi Mernisi donelo veliku slavu. Ona danas živi u Maroku, ima i izuzetno interesantan sajt (www.mernissi.net), prisnog tona i sa puno poslastica za posvećene istraživače. Našem tržištu poznata je po autobiografskoj knjizi Snovi o zabranjenom voću, koju je objavila Laguna.

Knjiga Vladarice… je ipak najpoznatije Mernisino delo koje je pisano sa namerom da postigne dvostruki uticaj na duboke predrasude koje su postale "činjenice": uticaj na zapadni svet i njegovo nerazumevanje Islama proisteklo iz vekovnih kulturnih i političkih suprotstavljenosti, i uticaj na islamski svet i njegov otpor prema promeni i odricanje od sopstvene istorije. Govoreći o potonjem, nije li to isti obrazac poricanja izvornih znanja koji danas karakteriše sve religije Knjige? Sve do jedne oblikovale su sopstveni odnos prema ženi u naknadnom procesu institucionalizacije verovanja.