Predstava Seljačka opera Bele Pintera i Benedeka Darvaša izvedena je u Novosadskom pozorištu u režiji Atile Keresteša. Pinter je sa kompozitorom Benedekom Darvašem stvorio jedan, zapravo, mjuzikl.

Uobičajeno je da Bela Pinter režira svoje komade. Publika u Srbiji je imala prilike da vidi više njegovih komada (gledala sam ih na Sterijinom pozorju i na festivalu Dezire). Pinter se smatra jednim od najsamosvojnijih i najautentičnijih ne samo mađarskih već i evropskih stvaralaca. Ono što markira njegov autorski rad jeste činjenica da dolazi iz polja mađarskog folklora, da je autodidakt i intuitivni genije. To bi u najkraćem bio Bela Pinter.

Seljačka opera nastala je početkom dvehiljaditih, u vreme kada je Pinterova pozorišna kompanija već vrlo afirmisana. Taj komad zadire u ono što bismo mogli nazvati kolektivno nesvesno, Pinter se igra nasleđem, tako se nalazimo u ovom komadu u jednom mađarskom selu, pred svadbu jednog para. Mlada je trudna, mladoženja se zapravo voli sa svojom polusestrom, koja mu, kako će se otkriti, i nije polusestra, pa ta ljubav prestaje biti zabranjena… Mladina majka je jaka, u vanredno lošem braku sa mladinim ocem, koji je, izvesno, slabić… Mladoženjin otac ne može da se odupre kada priče iz prošlosti počnu da nadiru i gubi tlo pod nogama… Sve u svemu, jedna prava ljudska komedija. U atmosferi koju Pinter stvara uvek je to mešavina folklora i crne komedije, koja je za njega ključ kroz koji na pravi način može izneti na videlo svu prljavštinu koja se gura pod tepih. On razbija stereotipe, ruši norme, pokazuje nam gde smo i dalje vrlo retrogradni kao društvo, kao pojedinci, a da to nismo osvestili. Uvek je to melanž različitih žanrova, nikada ne znate zapravo kuda vas Pinter vodi, ali znate da je to putovanje vrlo uzbudljivo i pristajete na njega jer je vredno rizika. Bela Pinter je uvek veoma zabavan, duhovit i gorak.

Reditelj Atila Keresteš vrlo tačno Pinterovu priču smešta isključivo u tonove čija paleta obuhvata crnu, belu i mnogo sive boje, uslovno rečeno, ne zato što je to crno-bela priča nego zato što je svet iz kojeg ona dolazi gotovo nepomičan u krutim obrascima. Narativ je praćen muzikom koja se, kako reditelj navodi, zasniva na mešavini mađarskih narodnih pesama sa područja Transilvanije, baroknog prizvuka, klasike, kantrija i roka.

Muzika se izvodi uživo i ravnopravan je učesnik ove predstave. Izvrstan muzički sastav koji je na sceni čine: Gabriela Benak, Mikloš Boljoš, Fedor Ruškuc, Erne Švan… a David Klem je muzički saradnik.

U predstavi igraju: Bence Salai, Terezia Figura, Gabor Pongo, Blanka Deneš, Judit Laslo, Emina Elor, Daniel Husta, Arpad Mesaroš, Gergelj Kali, k.g. Igraju precizno, sa lakoćom i uživanjem. Zbog pandemije neki od glumaca su uskočili u predstavu pred samu premijeru, međutim, to se ni malo ne vidi. Pravo je uživanje gledati s kakvom lakoćom, a opet koliko koncentrisano se ova predstava igra. Igra je do te mere pažljiva, a opet veoma živa da možete pohvaliti samo čitav ansambl za uživanje koje gledaocima pruža. Uostalom, ansambl Novosadskog pozorišta ne slovi bez razloga za jedan od najboljih u regionu.

Dramaturški, predstava koja nas vodi nimalo prijatnim rukavcima koji su lukavo zaodenuti u dobru muziku i izvrsnu glumu, pušta narativu da se razgrana, jer jezik predstave je jasan, maštovit, duhovit, nasmejaće vas, ali vas neće ostaviti u nedorečenom prostoru. Svet koji vidimo na sceni je zaokružen, kao i dramaturgija samog komada.

Scenografija Viole Fodor (k.g.) prati rediteljevu zamisao: ona slika sliku jednog dovršenog crnobelog sveta, sveta koji egzistira negde na granici između sna i jave. Kostim Jana Papa našu priču zaokružuje.

Seljačka opera nas samo naizgled lagano vodi veoma duboko u arhetipske obrasce koji nas suočavaju sa nama samima.

NOSOROG ILI KAKO JE STRAŠNO BITI U SRCU APSURDA

Komad Nosorog Ežen Jonesko piše u Parizu 1959. godine; inspiracija za delo jeste iskustvo zgroženosti i razočaranja kada je svedočio rastućem fašizmu u Rumuniji i Evropi. O Nosorogu piše: "Nosorog je čovjek primljenih ideja. U komadu sam se prosto trudio da prikažem jedno ideološko zagađenje. Prvi put sam ga doživio u Rumuniji, u vrijeme kada je inteligencija postepeno postala nacistička, antisemitska, vidi pod Gvozdena garda." Ne zaboravimo ono što stoji kroz vremena, da je svaka ideologija mit. Jednako sve što ne počiva na realno zasnovanim činjenicama, naučno utvrđenim, jeste izmišljotina i puka mitologija. Sve što je mitologija je zagađenje i uvod u manipulaciju.

Jonesko piše Nosoroga inspirisan Kafkinim Preobražajem. Majstor drame apsurda u Nosorogu govori o potrebi čoveka da se uklopi u krdo, u ovom slučaju, krdo nosoroga, da bi pripadao. Prepoznatljiv Joneskov rukopis zaokružuje se u slici na kraju drame gde naši junaci Beranže i njegova devojka Dejzi ostaju sami poput poslednjih, odnosno prvih ljudi, ali ne nastavljaju vrstu nego se razilaze i glavni junak ostaje sam u pustoši.

Reditelj Nikita Milivojević prati prilično dosledno Joneskovu (napravila sam omašku i prvo napisala Sartrovu) dramu, pravi izmene tako što određene delove smešta u bolničko okruženje i uvodi sveštenika i časnu sestru kao likove, to su najmarkantnije promene.

No, narativ ostaje joneskovski, Nikita Milivojević priču smesta u prostor/atmosferu crne kutije, dominantno egzistencijalistički, na velikom delu scene se nalazi jedna uzbrdica na koju se naši junaci popnu da bi prešli na drugu stranu, u krdo. On pušta komad da govori iz sebe, za sebe i za nas u publici.

Igra celog ansambla je na visini zadatka, a Aron Balaž koji igra Beranžea, onog, dakle, koji do poslednjeg trenutka ne želi da postane deo krda i da mutira u Nosoroga, igra promišljeno, temeljno. Ako govorimo o asocijacijama koje predstava otvara, to je svakako Sartrova filozofija kao i Kafkin ne samo Preobražaj nego i Umetnik u gladovanju.

Reditelj samom atmosferom kao i scenografijom (koju je takođe radio Nikita Milivojević) ovaj komad transponuje u naše vreme. Priča o obrnutim Adamu i Evi danas se, u odnosu na vreme kada je Jonesko pisao Nosoroga, čini se još jače definisala, zaokružila, a ako govorimo o poziciji, ajmo reći evropskog intelektualca/umetnika, danas ona direktno izvire iz koncepta sveta koji su kreirali egzistencijalisti. Opet ću citirati Uelbeka: "Stvorili smo svet u kom je nemoguće živeti i još ga izvozimo."

Scenski pokret za koji je bila zadužena Amalija Benet, nenametljivo i jasno prati narativ, a kostim Marije Medenice podvlači teskobnost atmosfere. Ono u čemu je uporište ove predstave jeste upravo jasno slikanje atmosfere napuštenosti i besmisla. Ona toliko jasno deli sa publikom osećanje teskobe, da vas prosto suočava sa pozicijom umetnika u gladovanju.

Odlična je igra celog ansambla, a u predstavi igraju: Aron Balaž, Blanka Dieneš, Agota Ferenc, Silvia Križan, Arpad Mesaroš, Atila Nemet, Robert Ožvar, Zoltan Širmer, Daniel Tot i Aleksandra Biroi, kao i režija Nikite Milivojevića koja je svedena, daje na uvid koliko se strašno ljudska duša oseća u svetu otuđenom i sasvim pustom. Osim ako ne želite da postanete nosorog. Tako naš junak završava u pustom pejzažu, u srcu apsurda, sam, napušten od svih, sa idejom da se sam protiv svih bori.