Odmeriti snage, u pozorištu, s velikim romanom, nikada ranije dramatizovanim: nije li to bezumna hrabrost, svestan hod ka giljotini? Kako je moguće ne poginuti, ne skršiti zube i sve, kako se to uopšte može preživeti? Dobro, može se preživeti, ali samo kao poražena strana. Drugim rečima, neka vrsta poraza unapred je upisana u ovakav poduhvat: ko toga nije svestan, izgoreće neslavno u praznoj gordosti, ko jeste – mogao bi nešto i da napravi. Šta? Recimo, predstavu koja će od romana kojim se pozabavila bitku izgubiti časno, imajući svoje momente tokom igre. Pa će joj i gledalac biti naklonjen, onako kako si naklonjen nekome ko stavi glavu na panj pred najvećim konkurentom, i još odigra lepršavo i ofanzivno, ne bojeći se za svoju malu mrežu.

Ovom gledaocu se čini da je tako, ofanzivno, nastupio Gorčin Stojanović, trener somborskog pozorišnog prvoligaša, u srazu s autobiografskim romanom Semper idem velikog Somborca Đorđa Lebovića, po svemu vanserijskom knjigom koju je onomad, pre petnaestak godina, baš na ovim stranicama jedan nadobudni recenzent koji nam je intimno odviše poznat nazvao "prvim remek-delom srpske književnosti u XXI veku". Jesmo li u međuvremenu dobili i drugo remek delo teško je ka’sti, ali ocena Semper idema drži se sjajno, reklo bi se, vreme joj samo pridodaje na težini.

Pri ovakvim teatralizacijama ili ekranizacijama reditelji se obično odluče da se fokusiraju na neke aspekte monumentalnog književnog dela koji ih najviše intrigiraju i pri tome im izgledaju najpogodnijim za bezbolnu promenu forme; Gorčin Stojanović, međutim, kao da hoće sad i hoće sve, kao da je rešio da istera prividni kapric i obuhvati takoreći sve iole važne, ili možda i ne tako presudno važne, tematsko-motivske tačke Lebovićevog monstr-štiva, ne pitajući za cenu u ljudstvu i materijalu. Body count: predstava Narodnog pozorišta u Somboru, onakva kakvom su je videle oči premijerne publike, traje bezmalo šest sati, uz tri pauze, i okončava se tačno, ali hidrometeorološko-zavodski tačno u ponoć, dok napolju zvone zvona somborskih crkava, a mi se više ne pitamo za kim zvone, jer smo o tome podrobno i upečatljivo obavešteni u prethodnih šest sati, koji minut gore-dole.

Da bi sve ovo bilo uopšte moguće morao je Stojanović, nakon ogromnog dramaturškog rada, pokrenuti mehanizam kakav ni jače i veće kuće ne bi tek tako mogle da puste u pogon. Na scenu je isterao sve što mu je bilo na raspolaganju: i prvotimce, i rezervnu klupu, i juniore i goste; neki su tu u više rola, svi ostavljaju srce na daskovitom terenu, a Marko Marković kao centarfor-narator, u osobito delikatnoj transformerskoj ulozi osetljivog lebovićevskog subjekta od njegovih najranijih sećanja pa do ranih mladićkih dana, onaj je kome je na pleća zapalo da se na njemu predstava održi ili slomi, jer ako njemu ne poverujemo od prve i ne održimo takav odnos do kraja, čemu onda sve drugo, to jest, čemu sav taj, da prostite, teatar čije se kulise najedared odviše provide, čim ne fercera ono na čemu bi trebalo da se drži, što mu je kičma? Ali se održalo i drži se: Marković je, nije da nije, prikazao raskoš svojih glumačkih mogućnosti a da, uz vrlo retka iskakanja koja su, što bi se reklo, problem ne do kraja pročišćenog koncepta (npr. neke suvišne i neukusne persiflaže za zabavu lokalne publike, poput one s Bunjevcem), nije posezao za jeftinim prečicama do publike koju bi, tobože, trebalo povremeno munuti u rebra da ne zadrema pogubivši se u ovom celovečernjem zbitiju.

A šta je taj, rekti, Semper idem uopšte, pitaće se neko ko nije čitao roman, na čemu mu zavidim, jer će ga čitati? Šta ako ne velika povest o kobnom, poglavito smrtonosnom gubitku oslonca, o raspadu jednog naizgled postojanog građanskog sveta, možda otužnog ali ušuškanog, o odrastanju na vetrometini srednjoistočnoevropskoj u kojoj se smenjuju države i vojske pa si čas većina čas manjina, osim onih, poput Jevreja, koji nikada većina nisu, nego im samo ostaje da biraju između onih koji ih tek podnose i onih kojima je i to previše; mada ni to zapravo ne biraju, jer udes dolazi po svome, na tenkovima i avionima, i ništa ga zaustaviti neće. I o ljudima u vremenu zla, ogoljenim do svojih neretko neuglednih i nedostojnih srži, i o tome kako je moguće, ako je moguće, nadživeti takvu, najskuplje plaćenu spoznaju sveta. Hans Kastorp sišao je sa svog čarobnog brega i otišao u vojnu, lebovićevim karakterima vojna dolazi u kuću nepozvana, a oni ne mogu čak ni da joj zalupe vrata – ni vrata, ako ćemo pravo, nisu više njihova.

Taj bluz potopa svega boljeg i naizgled postojanog, taj rasap slike sveta, ova predstava hvata pouzdano i tačno, razigrano i bez gnjavežne poučitelnosti, bogatstvo i koloritnost likova lebovićevskog porodičnog i šireg imaginarijuma ovde je uz mnogo truda i s brojnim iskrama glumačkog dara oživljena, osobitom alhemijom obespapirena i uprizorena, i to gledaocu čini preživljavanje te duge večeri neteškim, mada ostaje pitanje nije li mogla biti, s umetnički ne-inferiornim ishodom, sažeta za sat ili (o, zlomisli!) dva? Možda bi publici izvan Sombora, kojoj neće biti tako bitna baš svaka referenca na, šta znam, Čonoplju, Deronje ili Staparski put to više prijalo? A možda i ne, naposletku, nije to najvažnije. Ova predstava nije štedljiva prema teatarskom vremenu, ali ga ipak investira ponajčešće plodonosno.

A zašto onda od samog početka govorim o porazu? Zato što je on, rekoh, neminovan u ovoj vrsti odmeravanja, on je unapred upisan u očekivanja i umetnika i publike, bar ako govorimo o ozbiljnim ljudima, a svakako se ovde nećemo baviti luftikama… Semper idem, Lebovićev, ostaje nerešen domaći zadatak koji bi i mnogi drugi, ako imaju herca, mogli pokušati da rešavaju, ali Semper idem, Stojanovićev, tu nema pred čime da pogne glavu. Predstava bez presedana u recentnim sezonama, osobena i važna, odvažna u odmeravanju s najvećim izazovima koji se danas pred ozbiljan teatar uopšte mogu postaviti.