U Narodnom pozorištu u Beogradu reditelj Boris Liješević postavio je dramatizaciju romana Rat i mir Lava Nikolajeviča Tolstoja. Autor dramatizacije je dramaturg Fedor Šili. Premijera Rata i mira izvedena je u vreme dok u Ukrajini besni rat. U znak protesta zbog ruske agresije na međunarodno priznatu zemlju, u toku je masovno “kenselovanje” (cancel) ruske kulture i umetnosti širom Evrope. Jedna od nevinih žrtava je i roman Rat i mir iako Tolstojevo delo nema nikakve veze sa ovim sukobom. S tim u vezi, kada bi neko npr. u Berlinu postavljao Rat i mir, to bi moglo da se razume kao akt pobune protiv bezumnog i štetnog “kenselovanja”. No, imajući u vidu da po jednom istraživanju navodno više od 80 odsto stanovnika Srbije podržava Rusiju, nameće se pitanje šta znači igrati ovde Rat i mir. Jer, kao što svi znamo, L. N. Tolstoj u ovom romanu, između ostalog, piše i o Napoleonovoj invaziji na Rusiju i herojskoj borbi ruske vojske i ruskog naroda da sačuva slobodu. Tolstojev Napoleon sedi u napuštenoj i poharanoj Moskvi i čeka da mu njegovi oficiri dovedu bojare kojima će ukazati “milost”, jer on, Napoleon, “donosi” u rusku “divljinu” evropsku “civilizaciju”. Šta znači kada se ovde i danas sa naše scene izgovore ovakve reči? Na koga se one odnose?

Igrati dramatizaciju romana Rat i mir ovde i sada veliki je izazov kako po pitanju ideja tako i po pitanju forme. Sledeći tvrdnju Hans-Tis Lemana da savremeno pozorište postaje političko ne više neposrednim tematiziranjem političkog, nego implicitnim sadržajem svojeg načina predstavljanja, počećemo kritiku od načina na koji je dramatizovan, a zatim i postavljen Rat i mir, a zatim ćemo se vratiti na pitanje ideja koje zastupa predstava.

Rat i mir je jedan od najvećih i najznačajnijih romana ruske i evropske književnosti koji, kada se uprizori, nudi veliki broj izazova. Samo fabula ima materijala za jednu podužu TV seriju, ali bi takvo prikazivanje romana bilo površno bez filozofskih, društvenih i istorijskih ideja L. N. Tolstoja. Stoga se čini opravdana briga da bi u pozorišnoj predstavi (koja ima daleko kraće trajanje od TV serije) neizbežno došlo do pojednostavljivanja zbog kojih bi se činilo da je teatar inferioran u odnosu na roman. Fedor Šili i Boris Liješević od romana preuzimaju ono što je za pozorišnu formu najprobitačnije, a to je pričanje priče tokom koje junaci ulaze u neposredan dramski dijalog. Fedor Šili u dramatizaciju interpolira čitave pasuse i rečenice iz romana, čime u predstavu prelazi i nešto od jezika kojim je pisan roman. Takođe, dramatizacija preuzima ključne scene iz romana – prijem kod Ane Pavlove Šerer (sam početak romana), najznačajnije scene koje određuju sudbinu i karakter glavnih aktera romana (porodice Rostov i Bolkonski i porodica Pjera Bezuhova), i one momente iz romana koji najizrazitije predstavljaju rat (govori Napoleona o osvajanju i odnos ruskih oficira prema ratu). Fedor Šili je u dramatizaciji koristio postupak sažimanja materijala bez značajnijeg ubacivanja sopstvenog ili nekog trećeg teksta. Zato što se snažno oslonio na roman, on je opravdao naslov predstave Rat i mir i takođe izbegao da se u tekstu dramatizacije “sudare” stil L. N. Tolstoja sa stilom uvezenog ili naknadno napisanog teksta. Boris Liješević je u radu sa glumcima spojio Sistem Stanislavskog sa tzv. efektom “otuđenja” Bertolta Brehta. Cilj je bio spajanje ideje o proživljavanju bliskih Sistemu Stanislavskog i radost uvida bliskog Brehtu. Na taj način se publika podstiče da sebi postavi pitanje šta se događa i zašto se događa, ali i da emotivno učestvuje u predstavi saosećajući sa onima koji nezasluženo pate i bojeći se za one sa kojima može da se identifikuje. Ovaj rediteljsko-glumački pristup Liješević uvodi od samog početka. Predstava počinje pred spuštenom zavesom. Ispred zavese izlazi glumac Slobodan Beštić (kasnije igra Kneza Vasilija) koji donosi knjigu i stolicu sa namerom da nam čita početak prvog poglavlja romana. On svesno ruši pozorišnu iluziju i svojim načinom govora kao i govorom tela jasno poručuje: “Dobro slušajte jer ovo čitam vama i zbog vas”. Kada je potrebno, Beštić prekida čitanje i opominje gledaoce da isključe mobilni telefon. Takođe, on zastaje da proveri da li ga publika pažljivo sluša. Ovakvim pristupom dodatno se podstiče interesovanje publike za predstavu jer ona shvata da nije u pasivnoj poziciji. Nakon što je Beštić otpočeo priču, zavesa se diže i počinje prva scena – prijem kod Ane Pavlove. Pozornica je prazna, što omogućava da se scene brzo smenjuju i da radnja teče glatko. Scenograf Janja Valjarević uvodi tek po neki komad nameštaja kao znak koji nas upućuje na to gde smo i kakav odnos treba imati prema licima i prostoru – za scenu prijema unosi se plavi divan na kome sede zbijeni predstavnici salona naspram Pjera Bezuhova (Hadži Nenad Maričić) i Andreja Bolkonskog (Danilo Lončarević), koji odudaraju od salonskog društva, ali se tu susreću prvi put posle dužeg vremena. Kostim svih aktera je inspirisan epohom i individualizovan kako bi 15 glumaca bili deo jedne stilske celine, ali opet međusobno uočljivo različiti bilo po boji kostima, bilo po nekom savremenom, veoma uočljivom detalju (npr. čizme u kostimu Elen koju igra Kalina Kovačević).

Hadži Nenad Maričić i Danilo Lončarević slede rediteljevu zamisao. Kada igraju odnos između likova, igraju ga sa uživljavanjem tako da i mi u publici emotivno doživimo prijateljstvo ovih veoma različitih ljudi. Hadži Nenad Maričić je predstavio idejna (pa i ideološka) lutanja Pjera Bezuhova i njegovu postepenu transformaciju od pametnog ali naivnog i povodljivog mladića do mudrog čoveka velikog srca. Neposrednost lika ogleda se u slobodnijim kretanjima ovog glumca. Danilo Lončarević je nastojao da na njegovom licu jasno pročitamo razvojni put Andreja Bolkonskog. Iza fasade smirenog, uzdržanog i uljudnog gospodina otkrivamo mladića koji besni jer ne može da nađe svrhu svom životu. U želji da se suoči sa izazovom, a i da pobegne od čamotinje braka bez ljubavi, on odlazi u rat. Tek nakon teškog ranjavanja i na samrtnoj postelji on shvata da postoji jedina svrha života, a to je život sȃm. Život koji je ispunjen ljubavlju najveća je vrednost koju čovek može da dosegne. Lik Bolkonskog je za idejnu nit predstave naročito važan jer on prelazi put od mizoginije i mizantropije do spoznaje vrednosti čoveka. Kada glumci izražavaju stavove likova (koji su u suštini filozofska i društvena zapažanja samog Tolstoja), oni se neposredno obraćaju publici stvarajući kod nje osećaj da učestvuje u diskusiji. U ključnoj raspravi, Bolkonski i Bezuhov se neposredno obraćaju publici tražeći da se izjasni oko njihove dileme da li je rat karakteristika čoveka ili tek prolazna razvojna faza. Naša publika, uglavnom nenaviknuta na ovakav pristup, odgovorila je nelagodnim kikotanjem i tek po kojom stidljivo podignutom rukom. Glumci su insistirali da dobiju odgovor od publike i nakon kraćeg natezanja, brojanjem glasova utvrđeno je da je publika dala za pravo Bolkonskom, odnosno da ne veruje da će ljudski rod ikada ostvariti mir. Ako sad postavimo pitanje – a zašto naša publika tako misli, sigurno bismo došli do onoga od čega smo počeli ovaj tekst. Ali ostavimo po strani našu surovu realnost i ratnu opasnost. Držimo se predstave.

Glumačke principe koje primenjuju Hadži Nenad Maričić, Danilo Lončarević i Slobodan Beštić zastupaju i svi ostali glumci. Naravno, nemaju svi likovi jednak prostor u ovoj priči, ali važno je istaći da svaki lik razumemo, a sa nekima i saosećamo. Tako na primer, uloga Lize (Zorana Bećić Đorđević) naizgled je mala (Liza umire na polovini predstave), ali ova glumica je bukvalno u jednoj replici uspela da odigra i smrt svoje junakinje i da svima (i nama u publici i ostalim akterima, a pre svega mužu Andreju Bolkonskom) postavi pitanje zašto smo je osudili na ovakvu sudbinu. Kada Knezu Nikolaju Bolkonskom (Miodrag Krivokapić) dođe u posetu spletkaroš i laskavac knez Vasilije Kuragin (Slobodan Beštić) sa sinom Anatolom (Petar Strugar) da prosi Mariju Bolkonski (Zlatija Ocokoljić Ivanović), savršeno nam je jasno zašto je knez Nikolaj Bolkonski prgavi namćor. Isto tako, jasno nam je da je za Mariju njena fanatična vera način da (pre)živi pored oca tiranina i da se odbrani od nasrtljivih prosaca koji žele njen miraz. Transformacija Nataše Rostove (Teodora Dragičević) od vesele devojčice preko strastvene devojke koja strada do zrele žene, dešava se bukvalno iz scene u scenu i to tako da nam je u svakoj sceni jasno u kojoj životnoj fazi je junakinja. Negativni junaci su nam takođe potpuno jasni – ne bi bili takvi kakvi jesu da ih ne vuče luda želja. Elen (Kalina Kovačević) je lepa i želi da unovči svoju lepotu dobrom udajom za Pjera koga ne voli i čak ga prezire. Ona zna ko je i šta radi i bezobrazno palaca jezikom kao zmija kada je muž osuđuje. Napoleon Nadima Nezirovića je veliki vojskovođa, ali i dečak čija je omiljena igračka rat. Iz Napoleonovog pristupa, kao i iz pristupa Nikolaja (Nemanja Stamatović) i Borisa Drubeckog (Vučić Perović), jasno nam je kako želja za isticanjem, želja da se bude zapažen i voljen od autoriteta vodi ove likove pravo u ratni vihor. Kada svako od njih govori, čini nam se da to što govori ima smisla. Odmah zatim reditelj nas suočava sa sasvim suprotnim stanovištem za koje se isto tako može reći da ima svog rezona. Ima rezona nastojati da u ratna vremena sačuvaš što više materijalnih dobara (Grofica Natalija Rostova – Bojana Stefanović), ima rezona i da se sve blago istovari da bi se kola ustupila ranjenicima (Sonja – Nina Nešković), ali i da se oseća pritešnjeno između suprotstavljenih zahteva (grof Ilja Rostov koga igra Dušan Matejić). Sve su to realne dileme ljudi koji žive pod senkom rata.

I tako govoreći o predstavi Rat i mir, opet dođosmo do rata. Boris Liješević predstavu vodi dosledno i vešto, ponekad na ivici noža, ali nikad ne nudeći odgovore, već pitanja. Jedino Tolstojevo stajalište koje apsolutno prihvata je uverenje da ljubav prema čoveku mora biti ultimativna – mora se voleti i bližnji i stranac, prijatelj i neprijatelj, i tek se kroz ljubav mogu razviti odnosi koji će dovesti do mira u čoveku.

To je glavna ideja ove predstave i time se njeni stvaraoci najdirektnije obraćajući nama u publici. Treba prepoznati ljudsko biće i u čoveku sa kojim se ne slažemo. To je ono što nama nedostaje još iz ranih devedesetih, a možda i od pre. I ne samo to! Dok se svet intenzivno menja oko nas pod naletom novog rata, mi na sve gledamo kroz naočare svojih, nikad do kraja završenih ratova. Nećemo ih ni završiti sve dok i mi ovde i oni tamo ne vidimo čoveka sa druge strane i ne priznamo njegovu patnju. Toliko o miru i ratu i Ratu i miru.