Na prvi pogled, Vigdis Jurt, savremena norveška spisateljica, ispisuje još jednu priču o još jednoj nesrećnoj porodici. Despotski otac, duboko frustrirana majka, četvoro (sada odrasle) dece i njihova deca. Otac, sa svojih 85 godina, pada niz stepenice i umire, počinje ostavinska rasprava, a iz Pandorine kutije koju najstarija kći i pripovedačica Bergljut otvara svom silinom, počinju da ispadaju kosturi. Formalni povod raspada porodice je neravnopravno podeljena ostavština, ali uzroci su mnogo dublji. Bergljut tvrdi da je otac počinio neoprostivu stvar (zapravo zločin) u mladosti. Njenu priču, međutim, ne podržavaju ni majka ni sestre, a čak i da je istina to što pripovedačica tvrdi, šta se, naime, posle svih tih godina – junakinji je blizu 60 – može uraditi s njenom istinom i čemu ona, ta istina, uopšte služi? I da li je reč o istini, ili je to obična izmišljotina nestabilne žene, jer ono što Bergljut tvrdi ne može se nedvosmisleno dokazati? Da li je, najzad, sva ta buka vredna rata koji pripovedačica pokreće protiv porodice? “Ne mogu više, jecala sam, šta da radim, umreću od ovoga, jecala sam. Nećeš, rekla je Klara. Nikako, rekla je. Jaka si, rekla je. Samo moraš shvatiti da nisi na čajanki nego u ratu. U borbi za život. Nisi u mirovnim pregovorima nego u borbi za život, za čast i obraz, rekla je” (str. 232). Pripovedačica, dakle, pokreće rat za istinu.

Pošto je objavila roman 2016. godine – a za spoljašnje i tabloidne okolnosti valja pomenuti da u to vreme vlada pomama u Norveškoj i svetu za Karlom-Uveom Knausgorom i njegovim romanom Moja borba – za Vigdis Jurt se otvorio privatni pakao: najpre ju je obitelj zasula tužbama jer da ona neprilično i netačno iznosi prljav porodični veš pred lice zabalavljene javnosti, a potom i tabloidi kreću u utvrđivanje istine romana tako što pomno istražuju da li je to što piše u romanu tačno. Ponavlja se, dakle, ono što je Knausgor već doživeo, samo u intenzivnijem obliku. Kada Vigdis Jurt pokuša da kaže kako roman nije isto što i stvarnost, to ni malo ne utiče na istinoljubive porive tabloidnog uma.

U stvari, svi protagonisti, bilo oni unutar romana, bilo oni izvan njega, pozivaju se na istinu, a to čitav slučaj – slučaj u romanu i slučaj romana – čini veoma složenim. Nasleđe Vigdis Jurt potraga je za izgubljenom, zaturenom, pokopanom istinom – pri čemu ni sama pripovedačica ne poseduje čvrste dokaze da je to što tvrdi tačno – a prustovski prizvuk na ovom mestu nije slučajan. Prustova Potraga za izgubljenim vremenom potraga je za istinom, s tim što u toj potrazi učestvuje samo jedna osoba koja je i tužilac i istražitelj i zastupnik odbrane i forenzičar i svedok, na kraju krajeva i sudija, a na taj način se ne dolazi do sudske istine. Potpuno isto važi i za norvešku spisateljicu, iako u formalnom smislu njen pripovedni postupak ni malo ne liči na Prustov. Ovde bi odmah valjalo skrenuti pažnju na još jednu sporednu okolnost. Ko zna u koliko se tekstova Nasleđe Vigdis Jurt poredi s Knausgorovom Mojom borbom a da je jedina sličnost što su oba romana napisana na norveškom. Istovremeno, međutim, kritika propušta da uoči sadržinsku bliskost Prusta i Vigdis Jurt, ista ona kritika koja je, nepodnošljivo površno, poredila Kansugorovu Moju borbu s Prustovom Potragom. Jer i kod norveške spisateljice jedna osoba, Bergljut, očajnički traga za istinom, a načini na koje to radi odgovaraju načinima na koje to radi Prustov pripovedač. Junak Prustove potrage, progonjen ljubomorom, nastoji da utvrdi istinu ljubavi, ali kako nema nikakve druge elemente osim znakova koje ostavljaju voljene žene (ili voljeni muškarci), on očajnički tumači znake, te hijeroglife ljubavnog govora, vreba ih i beskrajno ih analizira nastojeći da ih logikom poveže sa onim što se događa u stvarnosti. Samo što logika ne pomaže uvek. Jedino sredstvo koje pri tom ima na raspolaganju, jeste jezik. Bergljut radi to isto. Ona pomno analizira pisma svojih sestara i svoje majke, hvata se za protivrečnosti u onome što govore, posmatra njihovo ponašanje, a da istovremeno ne skreće pažnju ni sa svojih postupaka, sa svojih sećanja, razočaranja, reakcija, svojih slabosti pre svega. Ona analizira čak i ono što se nije dogodilo, jer ako se nešto nije dogodilo, ako, recimo, otac i majka ne govore o onome o čemu se mora govoriti, onda to nešto znači, onda je ćutanje rečito, onda je to, barem za Bergljut, negativan dokaz da se dogodilo upravo ono što ona tvrdi. Možda. Jer dokazi koje pripovedačica pronalazi i podastire ih majci i sestrama – brat je u tom igrokazu važna karika na njenoj strani, ali nedovoljna da bi joj donela stabilnost – nisu drugo do posredni dokazi: ako nema leša nema ni zločina.

Izrazito inteligentan i, u samoj svojoj srži intelektualan roman – s rasponom motiva mnogo širim nego što ih nudi ovaj tekst – Nasleđe se čita brzo i nestrpljivo, te pokazuje, još jednom, da je porodica, u najmanju ruku, vrlo dvosmislena tvorevina, da ono što se nekada smatralo osnovnom i neodidrljivom jedinicom društva, ono za šta se verovalo da obezbeđuje stabilnost i pojedincu i zajednici, nije drugo do mesto dopuštenog nasilja, nešto poput pakla koji se prepušta sopstvenom ognju.