Da krenemo… Dajen Kiton, Alen Alda, Anđelika Hjuston, Džon Kjuzek, Dajen Vist, Dženifer Tili, Ćaz Palmintjeri, Meri-Luiz Parker, Trejsi Almen, Rob Rajner, Majkl Dž. Foks, Mira Sorvino, Majkl Rapaport, Helena Bonam-Karter, Olimpija Dukakis, F. Marej Ejbraham, Goldi Hon, Džulija Roberts, Džudi Dejvis, Džulija-Luiz Drajfus, Tobi Megvajer, Robin Vilijams, Demi Mur, Stenli Tuči, Bili Kristal, Pol Đamati, Melani Grifit, Šarliz Teron, Lionardo di Kaprio, Sem Rokvel, Šon Pen, Samanta Morton, Hju Grant, Helen Hant, Kristina Riči, Deni De Vito, Vil Ferel, Kloe Sevinji, Stiv Karel, Džoš Brolin, Skarlet Džohansen, Hju Džekmen, Kolin Farel, Juen MekGregor, Havijer Bardem, Entoni Hopkins, Naomi Vots, Antonio Banderas, Keti Bejts, Ouven Vilson, Majkl Šin, Džesi Ajzenberg, Penelopi Krus, Kejt Blenčet, Alek Boldvin, Kolin Firt, Ema Stoun, Rejčel MekAdams, Hoakin Finiks, Kristin Timberlejk, Kejt Vinslet, Timoti Šalame, Ela Fening, Džad Lou…

Ovo je iscrpan, ali ipak samo delimičan spisak viđenijih imena i lica holivudskog i šireg glumišta koja su bila deo glumačkih podela brojnih filmova (a Vudi Alen je dobrim delom svoje karijere "izbacivao" novi film, recimo, na svakih deset meseci) decenijama unazad u nebesa i suvo zlato uzdizanog i kovanog, a sada "prebrisanog" sineaste od 1993. do pre samo nekoliko filmskih i stvarnosnih leta. To će nam kao delić teze biti neophodno za potcrtavanje jednog od zbilja intrigantnih aspekata novijih epizoda slučaja Vudi Alen u poslednjih godinu i kusur dana. A sada možemo i da zastanemo i osvrnemo se na ono što nam je ponudila svakako zapažena četvorodelna dokumentarna serija Alen protiv Farou, važnog aduta i, kako se brzo ispostavilo, krajnje kontroverznog i istinski diskutabilnog novog naslova na repertoaru kanala HBO / HBO Max. Po tom pitanju, ponovo dolazimo do one tačke kada treba izvagati domete jednog sasvim upotrebljivog "proizvoda", koji je definitivno podatniji za analizu u dimenziji kontroverzi koje je pokrenuo nego što je, ovako ustrojen kako jeste, uopšte i mogao da to bude sam po sebi odmeravan. Naravno, to nije prvi, a ni usamljen slučaj ove vrste; štaviše, to se neretko zbiva na tački spoja aktuelne filmske i televizijske proizvodnje, zbilje i moguće građe za sociološke, pa i antropološke dispute o onome što na nekom dovoljno univerzalnom planu određuje i ilustruje naše živote u sadašnjosti ili bliskoj prošlosti.

Alen protiv Farou (Allen v. Farrow) je, kao što je već pomenuto, funkcionalan i prevashodno u prikazivačkom smislu sasvim upotrebljiv dokumentaristički rad reportažnog podtipa, koji, ako ćemo iskreno, dobrim svojim delom odiše i rutinerskim pristupom u tom zanatskom i polaznom, idejnom smislu. I to je sasvim na mestu i sasvim u redu. Ali što se, na drugoj strani, i nije očekivalo od autorskog dvojca Kirbi Dik i Ejmi Ziring, pre desetak godina ovenčanog čak i Oskarom za dokumentarni film The Invisible War. U montažnom i širem narativnom smislu vagano, ovo je uprizoren i uglađen rad skrojen po meri krajnjeg prikazivača i distributera, pregledan, informativan, umešno sklopljen sa očekivano znalački uklopljenim dramskim i dramaturškim rukavcima, te sinkopama u pripovedanju koje su vešto greadirane i koje dopuštaju da osnovna priča lagano dobije na širini i zamahu. A osnova priče, podno brojnih podmotiva i implicitnih značenjskih dimenzija, tiče se spora, sudskog i svakog drugog, između nekadašnjih partnera, Vudija Alena i Mije Farou, njegove muze u tom, reklo bi se, možda i krunskom delu karijere, oko starateljstva nad zajedničkom decom (biološkom i usvojenom), čemu su prethodili Alenova odluka da Ferou napusti zbog njene usvojene ćerke, tada jedva punoletne Sun Ji, i optužbe koje su ticale (kako se poslovično uvek mora precizirati) navodnog Alenovog seksualnog zlostavljanja njihove malene zajedničke usvojene ćerke Dilan, a što se potom izrodilo u ogroman skandal i dugovečan sudski proces (što se sve zbivalo od 1992. godine i par godina docnije).

Dakle, u esnafskom, produkcionom i okvirnom kreativnom pogledu, Alen protiv Farou je srednjački postavljen, ali dovoljno efektan dokumentaristički rad na teme koje prevazilaze taj inicijalni okvir konkretnog slučaja i onoga šta je iz njega u ovom podužem međuvremenu proisteklo. Nevolja je, i to baš krupna, što ova četvorosatna serija stiže u pomalo začudnom vidu – bez učešća Vudija Alena (i Sun Ji). Kako je jasno bivalo pojašnjeno i tokom marketinške promocije nedvosmisleno naglašavano, Alen i Sun Ji nisu odgovorili na pozive producenata i autora da učestvuju i daju svoje viđenje čitavog slučaja ili barem onih njegovih najupitnijih delova, a učešće je odbio i usvojeni sin Alena i Mije Farou, Mouzes. Istina je, život nekako svako malo mora da jezdi i na talasu puko izvodljivog, ali u ovom konkretnom slučaju to zbilja jeste krupna falinka. I ne samo stoga što je u direktnoj koliziji sa onim što i sam naslov sugeriše (doduše, raspored prezimena tu se da doživeti i kao posledica jednostavnog abecednog poretka) – iako je obilato zastupljen u arhivskom smislu (i na video i na audio-planu, tu je pregršt tajno snimanih razgovora dvoje zakrvljenih supružnika), Alen je ono što tako upadljivo nedostaje ovoj priči i prikazu tog intrigantnog i očito bolnog slučaja, a da, pritom, tu ne pričamo samo o intelektualnom poštenju kao suštinskom delu i nezaobilaznoj odrednici svakog iole promišljenijeg i sveobuhvatnijeg dokumentarističkog rada. Naime, ova priča u narečenom smislu (a da gledalac tu zapravo ne očekuje konkretizovan dvougao i možda čak i zaista podeljen ekran u kome bi se onda akteri uhvatili u klinč i nove runde optužbi nadgornjavanja) ne postoji bez Alenovog učešća u opipljivijem i recentnijem vidu, te čak i pomalo paradoksalno, uprkos silnom naletu empatije koje ogromna većina gledateljstva nekako dosta brzo oseti prema Miji Farou i Dilan, ovo viđenje te čuvene i nesporno skandalozne zavade nagoni upravo u pravcu u onoga što je tu najpogubnije po Miju Farou, a što je činilo stub Alenove odbrane – na sudu i u javnim mnogobrojnjim javnim nastupima tim povodom – u pravcu predstavljanja akterke/protagonistkinje kao prezrene, odbačene supruge u osvetoljubivom pohodu i par decenija docnije. To svakako nije bila namera autora, niti je to zdravorazumski zaključak za kojim će posegnuti većina gledalaca, ali jeste nešto što barem u dubini kadra provejava kao moguće iščitavanje, a sve to usled upadljivog odsustva Alena (premda se on i rečito i zdrušno bavio promocijom svoje tačke gledišta makar u tom prvom činu te grozne priče), bez koga onda ova serija sveukupno biva veoma upitna pojava, podložna i kritičarskim i gledalačkim nelagodama, prozivkama i osudama. A nekako prirodno se nameće pitanje šta je još sve tu izostavljeno, iz ovih ili onih pobuda, usled ovakvih ili onakvih okolnosti.

To je što je, Alen protiv Farou je ipak urađena i uz taj krupan, možda i krunski nedostatak, a pojavila se u trenutku kada je Holivud (ali pre njega i Alenov zavičajni Njujork, čija je amblematična i ikonična pojava, kao i i ogroman izvor zarada po bokovima života tog grada on bezmalo pola veka bio) i definitivno digao ruke od ovog autora. A koji je, zapravo, ogromnim delom svoje filmske i spisateljske karijere, istrajno provlačio, koristio, a samim tim i vidno normalizovao i aklimatizovao publiku baš na taj motiv odnosa/veza mladih, jedva punoletnih devojaka i znatno starijih muškaraca, gle čuda, upravo Alenove podfele (to je evidentno još u filmu Menhetn, nastalom neposredno pre početka te dugovečne i kobne romanse Vudija Alena i Mije Farou, pa i čitave četiri decenije potom – u brojnim njegovim filmovima). Alen je nedavno otkazan, prebrisan zbog onoga o čemu se glasno pričalo pre tridesetak godina, a što je, eto, bilo u korenu glavnine njegove autorske poetike u aspektu opsesivnih tema i motiva. Ovde možemo da se vratimo na onaj detaljistički spisak sa početka ovog teksta/prikaza – dakle, i neposredno nakon prvobitnog skandala sa temom seksualnog zlostavljanja baš mlade maloletnice, Holivud je nastavio da pruža svesvrdnu podršku Alenu, oličenu i u dragovoljnim i nadahnutim angažmanima u njegovim filmovima koji su onda i dalje žnjeli uspehe u festivalskom i bioskopskom smislu, a pomenimo i to, dobar deo tih filmova nastao je pod okriljem ozloglašene kuće Majrameks braće Vajnstin, pri čemu je Alen u tom periodu čak osvojio Oskara i desetinu nominacija za to odličje koje jasno i glasno i u znatnoj meri ukazuje i na pozicije određenih sineasta u koordinatnom sistemu Holivuda. A onda je Alen pao kao sva je prilika, zaslužena, ali svakako zakasnela žrtva zamaha poznijih talasa pokreta #MeToo. To je, povrh svega ostalog, ogolelo suštinsku kalkulantsku bit te rigidne i bigotske (naravno, dok se ne dokaže sasvim suprotno) pošasti zvane kutura "ukidanja" (tzv. CANCEL culture). Tu se u u pravedničkom naletu sa javne scene uklanjaju nepodobne i upitne javne pojave i ličnosti, a da se, paradoksalno, pritom ništa esencijalno ne menja u samom sistemu, te se stiče snažan utisak da tim čistkama, bile one pravične ili ishitrene i arbitrarne, pravovremene ili, pak, vidno odoncnele, poredak samog sebe štiti i autoreciklira barem na tom puko pojavnom nivou, zagledan isključivo u vlastiti odraz u ogledalu i ne znatno više i šire od toga.

A autoreciklaža, očigledna u Alenovom radu već najmanje dvadesetak godina, naravno, trapavije ili veštije zakamuflirana i upregnuta u pogon šire priče i zamisli, nimalo iznenađujuće je i lako uočljiva odlika najnovijeg filma koji je Alen snimio tokom tog svog izgona, praktično na margini i, gle čuda, u Evropi, vazda opsednutoj vlastitom opsesijom praštanjem i pružanja utočišta skrajnutima (tu se Alen zapravo vratio u skladan mu kontekst sa Romanim Polanskim). Vudi Alen je u Španiji, u navodno okruženju Filmskog festivala u San Sebastijanu (premda je Alen bio stalni abonent znatno prestižnijih filmskih fešti u Kanu i Veneciji), sročio film Rifkinov festival (Rifkin’s Festival), koji predstavlja zadovoljavajući pozni film veterana, ali koji ne donosi ništa novo, pri čemu brzo u oči upada da, uz svu ostalu alenovsku motivsku "mašineriju" (hipohondrija, neuroze, starenje, kreativna blokada, autoironija, razvod/razlaz, metafilmske teme…), tu ipak nije bilo mesta čak ni za kriptični osvrt na tekuće mu muke. Šta više, predmet romantične fascinacije glavnom, naravno, tipski pozicioniranom alenovskom junaku alter-ago podsorte u Rifkinovom festivalu je doktorka u petoj deceniji života. Biće da u Alenu takođe ima kalkulantskog žara i vere u mogućnost povratka na staze stare slave i pređašnje pozicije, koje je, najposle, čvrsto držao gotovo pa pet punih decenija. Rifikinov festival, posebno u aspektu koji se tiče te metafilmske opsesije prepoznatljivim autorskim pristupima i rukopisima velikana sedme umetnosti, na trenutke i zabavan, svakako može da zadovolji Alenove nepokolebljive poštovatelje i obožavatelje, te se i ovaj naslov može podvesti pod ocenu funkcionalnosti, svrsishodnosti i upotrebljivosti, što je u krajnjoj instanci slučaj i sa serijom Alen protiv Farou. A u vezi sa na početku ovog teksta istaknutim, Alen se u novom filmu dosta dobro snašao sa onim što je imao na raspolaganju – tu su njegovi raniji i česti saradnici Volas Šon (koji ovde očigledno u glumačkom smislu odmenjuje samog Alena, preuzevši blago mimetski dobar deo njegove ekspresije i osnovnog glumačkog nastupa), i Daglas MekGrat, a ostatak podele čine ipak drugo- i treće pozivci: Džina Geršon (izvrsna u ulozi neverne suprige), Lui Garel, Elena Alaja, Serhi Lopes, Stiv Gatenberg…, a tu je, doduše, na samom kraju, u ulozi Smrti i oskarovac Kristof Valc. Očigledno, dovoljno odvažan za provokaciju ovog tipa možda i direktno u lice nekako uvek osvetoljubivom Holivudu.