Počnimo nečim što nema neposredne veze s ovom predstavom, ali je važno ako nam je do oslikavanja konteksta u kojem se u elitnom beogradskom pozorištu postavlja eksplicitno "politički" komad. Ovo se, naime, dešava u vremenu i mestu koje je svaku izrazitiju "političnost" proteralo iz institucionalnih pozorišta. Razlog tome može biti nedostatak zainteresovanosti pozorišnika i publike – samo što ipak nije; onda nam preostaje drugi, dvoimeni razlog: cenzura i autocenzura. Oh, toga nema u našem slobodnom i demokratskom društvu? Naprotiv, to vrišti sa svih scena, utoliko više ukoliko se nastoji da se o tome ne govori. Beogradska pozorišta su manje-više glajhšaltovana još pre nekoliko godina, a sada je u toku obračun sa ostacima slobodnijeg duha u vojvođanskim, koja su donedavno imala mnogo širi manevarski prostor. Ishod? Ono što je već tu nastojimo da ugušimo jastukom (najnoviji smederevski slučaj glede Tartifa i Jami distrikta) i, što je mnogo važnije, pazimo da nam se ništa slično ne ponovi. Cenzura je, naime, daleko najbolja i najuspešnija, a opet i najdiskretnija, kad se sprovodi preventivno, dakle nad predstavama kojih nikada neće biti. Za aktuelnu srpsku pozorišnu mizeriju visoko je paradigmatična famozna, već godinama stara, strateški inteligentno postavljena ponuda Olivera Frljića: da bilo gde, bilo kad, za bilo koje pare, uradi "predstavu o Vučiću". Odgovora na njegovu ponudu: nula. Kraj priče.

E sad, Dejvid Her nije ovdašnji, nego je Britanac: jedan je od najvažnijih i najigranijih anglofonih dramskih autora u 21. veku, mnogo igran i kod nas. Komad Getsimanski vrt napisan je i postavljen pre desetak godina, u vreme već i dekadentnog vrhunaca vladavine "novih laburista", o čijoj "postideološkoj" fleksibilnosti – političkoj koliko i etičkoj – Her, kao neka vrsta doktrinarnog levičara i pride umerenog građanskog moraliste (naizgled paradoksalna, ali među progresivnim umetnicima neretka kombinacija), dakako da misli sve najgore. A to je negde i utrlo put do povratka na vlast torijevcima, čiji je ignorantski premijer, ne shvatajući šta čini, pokrenuo paklenu mašinu Bregzita; ostalo je istorija, od čijih gorkih plodova sada svima trnu zubi, a reklo bi se da je i dalje tek površno "ugrižena".

Getsimanski vrt doživeo je mešovit prijem od kritike na domaćem tlu; naš je problem – ako je to problem – što beogradsku inscenaciju ne možemo da gledamo bez stalnog upoređivanja "ovdašnjih" i "tamošnjih" neprilika. Korupcija, nepotizam i druge forme moralne kvareži u vrhovima vlasti i vladajuće partije, cinični spin-doktori koji se otvoreno podsmevaju samoj ideji istine i čestitosti u politici, trange-frange i tante za kukuriku u dobro ušuškanim salonima gde stanuje moć – sve nam to sasvim poznato i familijarno zvuči. Ali opet, opet: ministarka policije, premijer, ovaj, onaj – sve su to ljudi koji ipak veruju u izvesne vrednosti, čak i ako čine (ne)umerene kompromise oko njih; istovremeno, u strahu su od medija i od svega što ne mogu držati pod kontrolom – a zapravo, malo toga mogu držati pod kontrolom, jer je društvo tako strukturirano da se tome uspešno odupire. A i ti skandali koji bi im mogli ugrozii karijeru, pa molim vas: jedva maloletna ministarkina kći uhvaćena kako "duva" u školskom toaletu?! Eh, kad bi se ovde drmale karijere zbog tako infantilnih sitnica…

Ukratko, Getsimanski vrt je politički komad postuliran unutar jedne duboko nesavršene, ali i dubinski funkcionišuće demokratije. On prokazuje mehanizme manipulacije i puteve ukvarivanja ljudskih duša – ali i nepristajanja na sistematsku laž i licemerje – koji nam se, u poređenju s onim s čime se suočavamo čim izađemo iz zgrade Ateljea 212, čine gotovo pa naivnim. Što nije ni Herov ni britanski problem uopšte.

I, šta nam onda kao gledaocima preostaje? Ljiljana Todorović je, u saradnji s dramaturgom Dimitrijem Kokanovim, postavila ovaj komad razgovetno realistički, u maniru reditelja koji zna da će bolje učiniti ako komadu s kojim radi istakne vrline nego ako nastoji da ga nekako nadgradi i, k’o biva, nadmudri. U kompaktnoj glumačkoj postavi izdvaja se Bane Vidaković koji svog ovejanog manipulanta Ota, sivu eminenciju jednog političkog karusela kakav se, ako njega pitate, vrti zarad sebe samog i zarad nešto para koje tom prilikom proizvodi, igra doduše ne odmičući se mnogo od svog već dokazanog glumačkog manira, ali u kontekstu ove prestave savršeno funkcionalno, bivajući stožernom silom, tamnom energijom, crnom rupom rezigniranog polunihilizma koja će svojom gravitacionom silom privlačiti sve ostale, i većinu će progutati i svariti, ovako ili onako. Dara Džokić kao ministarka Meredit deluje kao "normalna" brižna majka koja će se uplesti u moralno dubiozne akcije oko "spasavanja" vlastite kćeri više iz očajničkog otpora iritantno voajerskom duhu tzv. slobodne javnosti, nego što bi u njoj bilo moguće videti istinskog negativca. Mereditina kći Suzet Jovane Gavrilović i njena nekadašnja nastavnica Lori Drajzdel upravo perfektno odmerene, nehinjenim integritetom pleneće Jelene Đokić simbolišu "čistotu" nesudelovanja u bilo kakvim "igrama", ali mahom bez moralizatorskih viškova koji to znaju pratiti; ostali se dobro uklapaju u svoja mesta na ovoj šahovskoj tabli, a Slaven Došlo i više od toga: njegov je Frenk dostojan uzora unutar britanske škole društveno pronicljivog cinizma.

Da ne bude ničega nedorečenog: Getsimanski vrt je dobra predstava i sasvim dobar repertoarski potez Ateljea 212. Druga je stvar, ili nije, što prava nevolja vrhunskih srpskih, naročito beogradskih pozorišta nije u predstavama kojih ima, nego u onim kojih nema, a s punim pravom zahtevaju da se rode. Veliki je to dug vlastitoj kulturi, i raste eksponencijalno, sa visokom kamatom.