Nigde nećemo bolje razumeti one slavne Borhesove reči da sve su priče već ispričane nego kad naletimo na priču koju je otužno i prepričavati koliko je puta već opisana, čuta, viđena i odigrana, a ovamo, knjigu ne ispuštamo iz ruku iako smo već na drugoj stranici znali kuda sve to vodi i kako će se završiti. Zagledaše se, dakle, u Osijeku gradu, momče i devojče, poljubiše, poznaše, počeše da žive skupa i sve beše med & mlijeko osim što momče ne beše prijavilo jednu sitnicu, da uzima, naime, tablete razne i raznobojne – benzodijazepine iz grupe anksiolitika, dijazepam i lorazepam uglavnom – a nije bolesno. Stvari se u takvim slučajevima, kao što znamo, najpre iskomplikuju, momče pokuša da se skine s tableta, ali to ne ide baš lako i slavno, devojče ga, naravno (jer ga voli), snažno podrži ali vremenom i njoj se otupelo momče smuči, pa sve ode dođavola, i devojče i momče i prijatelji i komšiluk i mačka Vumi koja je neuviđavno crkla nasred staze, čitav se svet nekako posuvrati i zgužva, letnji dani počnu da podsećaju na tmurne jesenje sumrake, a uza sve to valja živeti. Ili možda ne treba? Uostalom, da li se, uopšte, okapavanje po 12 sati dnevno u perionici automobila – što momče radi – za sitne pare, sme nazvati životom, ili je, može biti, prodavanje sitnica po okolnim selima, smrzavanje po buvljim pijacama, ispijanje bljutavih kafa po ruiniranim gostionicama pod ravnodušnim pogledima ljudi ubijenih u pojam (što takođe radi) – taj život o kome se toliko priča… i kako, onda, da se ne posegne za tabletama raznobojnim, benzodijazepinima iz skupine anksiolitika, koji tako lepo smiruju, naročito ako ih zalijemo alkoholom, da čovek slatko zaspi i u ledenom automobilu glavom oslonjen o volan.

Sve su priče, dakle, ispričane, pa i ova koju nam priča osječki pisac Ivan Zrinušić, osim što nam je on priča tako da sebe uhvatimo kako nestrpljivo okrećemo narednu stranicu da bismo pročitali ono što ionako već znamo, jedino što nismo znali da se to što znamo može reći i onako kako to Zrinušić kaže. Ili, preciznije, kako ne kaže. Jer, na svaku napisanu dolaze još tri nenapisane rečenice, delotvorne upravo zbog toga što, ubedljivo nenapisane, pozivaju čitaoca da upregne svoje čitalačko umeće u domišljanje onoga što nije rečeno ali jeste tu, kao jezička aura, kao ono što titra u naborima i prevojima piščevog jezika. (Danas je, možda, na ovome jeziku, upravo Damir Karakaš najveći majstor nerazbrbljalosti i “prećutkivanja”: njegovi se romani spliću oko neizgovorenog ili tek naznačenog jezgra događaja, njegov jezik, u svojoj štedljivosti i svome nemiru, obavija središte priče ne dozvoljavajući joj da se ispili iz samonametnute tišine, osim u čitaočevoj osetljivosti.)

Ljubavna priča Irene i Stjepana smeštena je u gustu mrežu odnosa, ličnih i društvenih, te ono što se događa oko njih dvoje, kao i ono među njima, počev od nemaštine i dubinskog raspadanja jednog društva, preko zatočenosti u zatečenom, do (samo)uništavanja jedinih života koje nemilice (a uludo) troše, njihova ljubavna priča je, dakle, tek odraz tavorenja u jednom i istom iz kojeg se, kao ni iz čistilišta, ne izlazi (naročito ne u raj; upravo su zbog toga oni Bodlerovi veštački rajevi na tolikoj ceni). Uostalom, Stjepan i počinje s pilulama zato što pronalazi posao na građevini, ali se boji visine, a anksiolitici, kako im i ime kaže, uklanjaju strah. Ona je, opet, bila sjajna studentkinja raznih jezika koja, međutim, ne uspeva da pronađe posao, te po ceo dan prebira po internetu u potrazi za nečim što će je, mada ni sama više u to ne veruje, izvući iz ništavila. Kada krenu problemi oni se, kako to biva, okreću jedno drugom, ali ne da bi išta smisleno uradili nego da bi se ujedali, vređali i mrzeli. Toliko puta smo pročitali opise uzajamnog rušenja ljudi koji su se nekada voleli, ali (ovaj) se čitalac ne može oteti utisku da Zrinušićev analitički talenat – a da pisac nikada ne ulazi u analize, već naprosto piše, pripoveda – donosi još jedan kvalitet: on opisuje nepopustljivost koja nije učinak besa, očaja, ili puke tvrdoglavosti koja u svađama buja, već prodornih i lucidnih uvida koji poražavaju upravo zbog svoje preciznosti. Kroz roman promiču likovi nejasnih oblika, vokacija i sposobnosti, spremni da pomognu, ali u osnovi uglavnom nesnađeni i nedovoljno vični da se pobrinu ni za sebe. Izrazitih negativaca u Zrinušićevom romanu nema, ali to je više zbog toga što nema ni izrazitih boja, nema čak ni jasnih kontrasta između svetlog i tamnog, te Zrinušić kao da sivom bojom oslikava sive likove na sivoj pozadini. On ispisuje roman nedogađanja. Njegova se priča kreće u raznim pravcima, ali gdegod da krene zaustavlja se jako brzo, ako ne na obodima Osijeka i okolnim selima, ono makar u Vinkovcima, da bi se iz tih skromnih poduhvata junaci vraćali lišeni i ono malo radosti koje su u međuvremenu s mukom nakupili. I sve to jezikom koji nas drži prikovanim za tekst, s takvom usredsređenošću da se u ovih dvestotinak stranica ne može pronaći nijedno opšte mesto, nijedna lenja rečenica, nijedna oveštala slika.

Na bogatoj hrvatskoj književnoj sceni se nesumnjivo pojavio još jedan pisac koji se već svojim prvim romanom upisao vrlo visoko u to zahtevno društvo.