Teško je naći veći kompliment od činjenice da je sa mog radnog stola u redakciji nestala knjiga Manje Vukotića "Olovne reči." Bilo je tu na kamari još knjiga, bilo je i luksuznih i skupih, ali je nestala baš Manjina autobiografija i samo se nadam da je u rukama nekog mlađeg novinara i da će taj iz nje nešto da nauči.

Jedino molim onog ko je knjigu "pozajmio" da mi je diskretno vrati zbog posvete koju mi je Manjo ispisao, krupnim slovima pisane ćirilice, na skoro celoj stranici predviđenoj za tu vrstu poruka.

Knjigu sam nabavio, pročitao, ali nemam posvetu, pa mi nekako deluje obogaljeno. Nije to ista knjiga kao ona moja.

Duže od pola veka karijere teško je pravedno sabiti u dvestotinak strana, a mene je iznenadio poseban lirski naboj u Manjinim sećanjima na život i karijeru.

On koji je svoju karijeru dobrim delom posvetio sprovođenju krilatice "brzo, kratko, jasno" raspevan je kao neki pesnik, posebno u opisima detinjstva, mladalaštva i emotivnih odnosa u, kako se to govorilo, "složenim okolnostima."

Otac se dokopao Amerike preko Zidanog mosta, bio je četnički komandant, a stričevi su bili "Titovi generali." Dirljivi su opisi majke koja sa izvora na leđima nosi vodu da zalije skromnu baštu… Manjo kao da je do pojave ove autobiografije krio svoju literarnu prirodu.

Sve dalje su "olovne reči" o generaciji kojoj i sam pripadam, kada se sve štampalo u olovu, i reči i slike, ali su barem grafički radnici mogli da piju mleko u neograničenim količinama.

Kroz Manjinu novinarsku karijeru i sudbinu prelama se istorija Jugoslavije i Srbije, ali kako to biva sa autobiografijama, reč je o subjektivnom osećaju sveta i okruženja pa neko može osporiti autentičnost pojedinih tumačenja, ali, u svakom slučaju, to jeste knjiga koja doprinosi razumevanju istorije novinarstva, vazda u vrzinom kolu između politike i pravila našeg zanata.