Andrej Blatnik piše romane, priče, eseje, radio-drame već trideset pet godina. Njegove knjige su prevedene na više od trideset jezika. Knjigom na srpskom jeziku debitovao je tek pred ovogodišnji Sajam knjiga, zbirkom priča Kapiraš? iz 2009. godine u prevodu Ivana Antića, koju je objavila Geopoetika.

Andrej Blatnik je studirao opštu književnost, sociologiju kulture, američku književnost i komunikologiju, urednik je Cankarjeve založbe i predavač Filozofskog fakulteta u Ljubljani. Kapiraš? je zbirka 50 kratkih priča, neke su dugačke samo nekoliko rečenica, o ljubavi, prolaznosti, dilemama, strahovima. Priče iz ove zbirke uvrštene su u dve antologije: Best European Fiction 2010, i Short: Five Centuries od Short Short Stories, a zbirka je u Rusiji prošle godine proglašena najboljom slovenskom knjigom.

Andrej Blatnik je prošle nedelje bio u Beogradu zbog promocije knjige Kapiraš? u "Parobrodu", i zbog dvodnevnog panela "Evropa razlika ili različita Evropa " koji je organizovao srpski PEN centar.

"VREME": Došli ste prvi put nakon četvrt veka u Beograd da na regionalnom panelu razgovarate o politici. Da li smatrate da će vaši stavovi i ocene dopreti do onih koji odlučuju o evropskoj politici? Kome se vi obraćate?

ANDREJ BLATNIK: Pitate me da li su nas čuli samo istomišljenici? Moguće. Ali me to ne brine, zato što znam da bi mnogo skupova ljudi poput ovog panela PEN centra, ako ne zbog svoje sadržine a ono zbog brojnosti, sigurno doprli do onih koji kroje evropsku politiku.

Hoćete da kažete da pisci, lekari, naučnici, učitelji treba da se osim svog osnovnog posla bave i politikom?

Ne postavlja se pitanje da li treba ili ne. Mi smo svi, gde god da živimo i čime god da se bavimo, bez obzira da li pišemo knjige ili radimo nešto drugo, već u politici. Mi je živimo, zavisni smo od politike. Ne možete je izbeći. Pa kad je već tako, zašto onda ne bismo sredili ovaj život tako da nam u njemu bude lepo. Na ovom panelu pokušao sam upravo o tome da govorim, da povežem te dve datosti. Analizirao sam kako se poslednjih decenija kretala književnost po svetu. Ne kako su pisci kao fizička lica prelazili iz jedne u drugu državu, već kako su se usmeravali trendovi čitanja u zavisnosti od političkih i društvenih okolnosti. Na primer, pisce nesvrstanih zemalja otkrili smo šezdesetih godina zato što su prevođeni po političkom diktatu. Dakle, ako je politika neizbežan deo našeg života, zašto ne bismo videli šta to ona hoće od nas i koliko nam to odgovara.

Tema održanog panela je česta i među članicama Evropske unije i u državama koje očekuju da joj se pridruže. Otkud tolika potreba za pričom o razlikama u nečem što je spojeno zajedništvom?

Zato što temelji tog zajedništva nisu baš jasni. Evropa izmišlja zajednička kulturna jezgra i evropsku kulturu kroz konkurse koji podstiču međudržavne koprodukcije i prevođenje. To je saradnja per se. Isto je i u drugim oblastima, svuda saradnja potiče od spoljnog diktata, a ne iz unutrašnje potrebe za spajanjem. Zato se programi, recimo u kulturi, organizuju da bi se dobili nekakvi novci, a ne zbog potrebe da se bude zajedno.

Šta se promenilo u Sloveniji od kada je deo Evropske unije?

Kao i svaka promena i ova je donela nešto pozitivno i nešto negativno. Slovenci su i pre ulaska u EU sebe doživljavali Evropljanima, to se, znači, nije promenilo. Istovremeno, zato što pripadaju teritorijalno maloj državi, imaju osećaj da su građani drugog reda, da u Evropi nemaju isti značaj kao, recimo, Nemci ili Francuzi. Međutim, mislim da nema Slovenca koji nije zadovoljan što ima euro, što na granici ne pokazuje pasoš, ne plaća carinu na ono što je naručio iz druge države, ili što je našao posao u susednoj državi. I zato, čim neko kaže da EU nije dobra, da sprečava vlastiti put države, podsete ga da bi izgubio sve one pogodnosti koje je dobio.

Da li je pripadnost EU promenila čitalačke navike i ukus Slovenaca?

Koliko znam, u Evropi nema nijedne države koja može da se pohvali porastom prodaje knjiga. U svetu ih ima, na primer Indija – tamo raste broj pismenih i onih koji prelaze u srednju klasu, pa samim tim raste i potreba za knjigom. Prosečni Slovenac danas godišnje kupi 2,5 knjige a 14 pozajmi iz biblioteke. Iz godine u godinu broj kupljenih knjiga se smanjuje, a broj pozajmljenih knjiga se povećava što znači da u vreme kada u ostalim oblastima privatno najčešće raste a javno se smanjuje, u slučaju knjige je obrnuto. Što se tiče čitalačkog ukusa, mislim da preovlađuje interesovanje za takozvane knjige sa dugačkim repom, knjige koje mnogi čitaju, za bestselere. Ali, slovenački izdavači ne opstaju zahvaljujući prodaji – Ministarstvo kulture preko Javne agencije za knjigu finansira svake godine 300 naslova, a pomaže nam i institucija otkupa knjiga za biblioteke.

U okolnostima male čitanosti knjiga, i u situaciji kad je o svemu već sve napisano, zašto pisati?

Zato što treba, upravo da bi se knjige više čitale. Pritom, opšte je poznato da čitanost knjiga koje imaju kanoničku vrednost nije smanjena. A argument da je već sve napisano poprilično je star, pojavio se još u vavilonskom Epu o Gilgamešu. I, kao što vidite, ljudi još uvek pišu. Živimo u kulturi slova, reči formiraju i zakone i cenovnike i proteste. Vi ne možete da se venčate dok ne izgovorite "da". Znači da reči još uvek imaju snagu.

Baš kao što ste naslovili neke od priča u zbirci – Reči su važne i Moć reči. Svakog dana ljudi jedni drugima poručuju da sukobe i nesporazume treba rešavati razgovorom, mirnim putem, pa ipak ratovi ne prestaju.

Verovanje da reči mogu da spreče sukob je dobro verovanje. I da se ono nekad ne obistini, mi bismo danas bili druga vrsta civilizacije. Svi znamo da je roman Čiča Tomina koliba Harijet Bičer Stou pomogao da padne robovlasnički sistem u Americi, i da se dešavalo da je direktor neke firme promenjen zbog informacije objavljene u rubrici Pisma čitalaca.

Vaše priče su višeznačne…

Ima u njima za svakog po nešto!

… pa se zato, na primer, priča Mimo čita kao sećanje žene na kamenovanje voza kojim je putovala, ali i kao metafora o ljudima koji su protiv kretanja napred.

To ne bi moglo da se postigne u priči koja nije kratka. Barem ne tako očigledno. Istina, različiti nivoi su očigledni samo za čitaoce koji, da tako kažem, umeju da učitaju drugi sloj. Zato je kratka priča teža za čitanje od, na primer, romana. Priča Nisam mogla da zaspim može da se doživi kao anegdota o razvedenom muškarcu koji je doveo drugu ženu u stan, ali i kao priča o opterećenju prošlosti koje svakog dana, na svakom mestu, svako od nas doživljava. Naime, muškarčev prošli život se vidi u svakom detalju njegovog stana, i iako se ništa od toga ne dotiče njegove nove žene, ta tuđa prošlost opterećuje mladu ženu. Dakle priča je o teretu prošlosti. Znam da je u Srbiji to veliki problem. Imamo ga i mi u Sloveniji. Istina, nešto je druge vrste, nas muči 1945. godina i pitanje domobrana, ali opterećenje ne možete vagati – ono je uvek opterećenje.

Zašto pišete kratke priče kad to nije lako?

Zato što to zahteva izuzetnu koncentraciju, a to, pretpostavljate, nije jednostavno. Izazivaš, iskušavaš sebe da uradiš to što si zamislio. Kao kad planinariš. Što više odmičeš uz planinu, ka vrhu, zadovoljniji si. Sve to isto važi i za čitaoca kratke priče jer lako je čitati roman u kome ti je sve rečeno, objašnjeno šta treba da vidiš, kako da shvatiš i šta da osećaš. Čitalac kratke priče mora sve to sam. U kratkoj priči nisu opisani likovi, ne zna se šta rade, odakle potiču, kakva im je prošlost, s kim se druže, pa ni kako izgledaju. Sve je svedeno samo na jedan detalj njihovog života, u kome treba da se učita sve ostalo o njima. U vreme kad je ova zbirka objavljena u Sloveniji, pre osam godina, kratka priča je bila prilično nepoznata forma. Sad je ima sve više i više. I ja planiram da iduće godine objavim novu zbirku, ali ovog puta nešto dužih priča od ovih iz Kapiraš?. Biće dugačke do dve strane.

U vreme bez ljubavi, napisali ste priče o ljubavi. Koga to još zanima?

Koliko vidim, vas! Inače, i tema je iskristalisana kratkoćom priče. Znate, kad iz života počnete da odabirate i odbacujete nevažno, ostane vam emocija.