Jedna stvar je jako bitna – ne dozvolite da vam raznorazni samozvani muzički magarci prošlu (kao i mnoge prethodne godine) saberu rečenicom: "Ma, da l’ su izašle dve dobre ploče?" Jer, ako ima smisla odgovarati na takvu neinformisanost ljudi koji sopstvene muzičke kolekcije oplemenjuju isključivo novim albumima starih favorita i pokojim friškim izdankom kubanskog staračkog doma, onda je tačan odgovor: "Ne da ih je bilo, nego nisam sve stigao ni da čujem!"

Svetska muzička scena, ako je govoriti o jednom vrlo bitnom trendu, nastavlja svoj put ka uspostavljanju vrlo široko raspojasane "srednje klase", što je valjda skroz kontra aktuelnim političko-sociološkim pomeranjima (topljenje srednje klase u nižu). Naime, razvoj piraterije i njima kompatibilnih softvera "za ljubitelje muzike", poput Napstera i Audiogalaxyja (poslednji favorit je Kasa Lite), zatim hipersenzitivne i hiperbrze medijske globalizacije, doveo je do toga da se i zvezde megaranga (Madonna, Michael Jackson, Eminem) brzo i lako sparuju s minornim ili tek zasvetlucalim zvezdicama (White Stripes, The Streets, Yeah Yeah, Yeahs), jer popularnost odjednom postaje vrlo rastegljiva kategorija, za koju više nije potrebno "sto hiljada potpisa". Superiorni razvoj interneta, kao dosad najboljeg provodnika i testera za ono što se zove "od usta od usta", omogućio je da kvalitet određenih muzičara (ako ga uopšte ima) izbije u prvi plan, čak iako je isti prethodno mogao biti najavljen serijom skandala, pompeznim kritikama ili radom reklamne mašinerije. Laka dostupnost i najminornijih izdanja (opet putem mreže) omogućuje da se svaka glasina proveri, ugasi ili izraste u MTV hit. Sve to dovelo je do širenja tržišta, uspostavljanja izvesne ravnopravnosti takmaca, i u konačnom ishodu rezultiralo je minimiziranjem statusa "zvezde". Milionske tiraže gricnula je piraterija, a srednja klasa tinejdžera širom sveta počela je da prihvata frizirani glamur novih zvezda koje su, zapravo, dojučerašnje komšije.

PSIHODELIČNI KORACI: Stoga ne treba da čudi uspeh britanskog tinejdžera koji stoji iza projekta The Streets, čiji album Original Pirate Material svojom jednostavnošću i 2-step ritmom rekapitulira ulicu i njeno multikulturalno pulsiranje. Ako je plesna muzika imala samo (ovog) jednog ozbiljnog favorita, gitarska scena ne prestaje da ih gomila. Liverpulski The Coral na svom debiju psihodeličnim koracima preispituju sve svoje uzore, od The Specials do AC/DC-ja. Retro zvučanje kao sertifikat iskrenog roka postaje obrazac koji vodi u uzbudljuve vode postpanka (Radio 4), sofisticiranog poigravanja s mračnijom stranom indie-popa osamdesetih (Interpol na remek-delu Turn on the Bright Lights), poluuspešnim ledcepelijadama (The Music), sve do lakozamarajućih i nezgrapnih interpretacija garažnog roka (The Datsuns, Ikara Colt), noisea (Liars) i mod-popa (The Libertines).

I u svetu crnog zvuka primat imaju debitanti poput londonske 2-step senzacije Ms Dynamite čiji album A Little Deeper, na iznenađenje svih, biva (samo!) moderna soul ploča veličine i kvaliteta debija Lauryn Hill. Ostatak hip-hop/r’n’b scene i dalje ne može da se izbori s hiperprodukcijom, zbog čega mnoge potencijalno zanimljive ploče (Eminem, Missy Eliott, The Dungeon Family, Tweet) ostavljaju samo polovičan utisak, otvarajući tako put zainteresovanima ka, koliko radikalnim, toliko i napornom i zanimljivim andergraund autorima poput Sage Francisa, Daleka, El-P-ija ili Gonzalesa.

Mlade snage dominiraju na polju anglosaksonskog folk(lor)om inspirisanog pop-roka kojim su nekad suvereno vladali Bruce Springsteen, Dylan, Johnny Cahs ili Emmy Lou Harris. Drugi album za Ninu Nastasiu, The Blackened Air izvanredna je psihološka pustolovina unutar tradicionalnih folk motiva ljubavi i smrti. Mlađahni Covor Oberst ili Bright Eyes i Ryan Adams nastavljaju da dramatizuju mušku stranu čineći je ponekad ženski ranjivom. Još jedan zanimljiv projekat dolazi od ženske polovine Portishead, Beth Gibbons, koja u duetu s Rustin Manom pravi ploču za gradove, koja, treba li reći, zvuči kao Portishead bez struje.

BARIJERA: Jedno polje muzike, koje bi lagano moglo da preraste i u specifičan trend je elektronska muzika, koja brišući anglosaksonske barijere biva sve multikulturalnija u svom zbiru. Neka od najboljih ovogodišnjih izdanja s pravom dolaze iz svih krajeva sveta: Japanci Asa Chang & Junray i Susumu Yakota, Meksikanac Murcof, Islanđani Mum, Velšani The Land Of Nod i Longstone, i, konačno, engleska braća: Kid 606, Max Tundra, Amon Tobin, My Computer, Lali Puna… Dok ne-Engleze karakteriše kreiranje muzike za dušu, Englezi su skloniji muzici za duševne bolesnike.

I na kraju ovog teksta, trebalo bi da vam bude jasno da je tek petina priče otkrivena. Gde još pobrojati nekolicinu sjajnih death metal bendova (Opeth, Bal-Sagoth), čitavu bulumentu detroitskih i kvazi-detroitskih garažnih rokera (The Von Bondies, The Green Hornes), novu plejadu sanjivo-intelektualne Amerikane (Black Heart Procession, Songs: Ohia), solo radove članova Arab Strap, sentiš melanholiju svežih tridesetogodišnjaka (Beck, Low, The Delgados), novu alt-kantri divu Neko Case, bizarnu 25-očlanu postavu The Polyphonic Spree, bisere suvog mejnstrima poput soloa N’Sync frontmena Justin Timberlakea koji zvuči kao da ga je crni Michael Jackson pravio, pa još povratnički albumi Tom Waitsa, Breeders, Bruce Springsteena, Johnny Casha, Mudhoney, DJ Shadowa…

Što bi Bah rekao: "Samo me pustite da čujem, a ja ću već naći šta da slušam."