Hajde da zamislimo da Suđaje nad kolevkom nisu donele definitivan sud o našoj budućnosti. Pretpostavimo da su Suđaje dopustile da po jedan apelacioni sud svake godine revidira našu sudbinu i razmisli o životu kakav stvarno zaslužujemo. Zato nas u trenutku Nove godine posećuje jedan veličanstveni duh, istovremeno nevidljiv i sav od zvezda, da vidi kako živimo. O stanju u kom nas zatekne, taj duh dojavljuje "dvorovima gospodnjim gde se u tom trenutku beleže određenja". I kako nas taj veličanstveni duh zatiče? Zatiče nas kako nastojimo da nekom ne zapalimo kosu prskalicom. Sofra u neredu podseća na mešavinu antičkog pira i antičkog žrtvenika. Miriše jelka i na njoj žmirkaju minijaturna svetla. Na vrhu blista šiljak ili dežura anđeo.

Moje američke prijatelje, koji slave Božić a Novu godinu otaljavaju kao formalnost, često sam ubeđivao da taj praznik uzmu ozbiljno. Objašnjavao sam da je Nova godina važna koliko i religiozni praznici jer je i sama religiozni praznik. Kako i ne bi bila kad se jedan ciklus sveta završava a drugi počinje? Stara godina se ruši u ništavilo, poput mosta koji pada baš u času kad se naša peta digla sa njega. Stupamo na novo tlo. Svet je pun obećanja. Svet je opran. Naša sudbina je privremeno ponovo devica. Nije li to trenutak koji zaslužuje da se malo potrudimo, viteški ispravimo, podignemo čašu šampanjca i bolji nego obično (i sa boljim mislima) poziramo za nevidljive suđaje.

Na proslavama Nove Godine u Piterborou, Nju Hempšir, često sam podsećao prijatelje da i Kalvinisti i Muslimani veruju u sudbinu. Za pripadnike obeju religija, ljudi se dele na spasene i proklete i nema tog ličnog postupka koji to može promeniti. Razlika je u tome što, ako vidi pijanca u jarku, verni Musliman može dopustiti da taj čovek spada u spasene, jer se božja logika ne može meriti ljudskom. Protestantska praktičnost je sklonija da pretpostavi da će spaseni biti oni koji i izgledaju kao spaseni, a da će prokleti biti oni koji i izgledaju prokleti. Šanse pijanca u jarku su male. Čovek mora da se potrudi. Mora da se ponaša kao da ima ritualnog udela u kreiranju svoje sudbine, čak i kad to ne bi bilo tačno.

*

U Bruklajnu postoji ruski restoran, po imenu St. Petersburg Cafe, mali i skladan kao tabernakl. Na zidovima vise slike, stalak sa notama stoji u toaletu. Vlasnik, ruski Jevrejin, važno priča na mobilni telefon, dok restoran vodi njegova žena. Vlasnik zna odakle sam i kaže:

– Ja ne razumem ovaj svet. Pogledaj: Balkan, Rusija. To je haos.

– Da. Ali još postoje oaze dobrog života kao što je ova – odgovaram taktično, podižući ruku ka slikama na zidu.

Jelovnik St. Petersburg Cafea znam napamet. Njihova čorba od ječma i divljih pečuraka, servirana sa mrljom pavlake je – divna. Posle čorbe, kao i pre, treba popiti jednu "moskovskaju" pa se, za predjelo, prihvatiti "piletine žilijen". Zatim, ne odustajući od votke, valja naručiti "jesetru car" ili lososa, sa pireom pod zapečenim sirom… Izvinjavam se delikatnom čitaocu, jer uviđam da sam se zaneo i da je ovo, što bi rekao Anton Pavlovič Čehov, "arija iz druge opere".

Za Novu godinu se u St. Petersburg Cafeu ograničavam na narudžbu nekoliko tanjira ruskih zakuski. Na ovalnim pladnjevima raspoređeni su: suvo meso, pileća rolada punjena nekom vrstom ajvara, pašteta od pileće džigerice, haringe i kavijar, gruzijski ajvar od patlidžana, patlidžan u belom sosu sa orasima i, naravno, marinirane pečurke… Ovde se ne radi ni o kakvoj sofisticiranosti jer, kao što je poznato, "ono što je za nekog sofisticiranost za nekog drugog je naivnost". Treba prosto podastreti najbolje što se u tom trenutku može obezbediti i prirediti sofru kojoj bi se obradovao siti Deda Mraz koji na leđima nosi modifikovani rog izobilja.

Do petnaest do dvanaest zakuske krijem u frižideru. Oko petnaest do dvanaest mojim već pomalo umornim prijateljima serviram "drugu večeru". U dvanaest pukne Moet&Chandon i zapenuša u čašama. To je obred prelaza. U tom trenutku prelazimo preko mosta. (Život je tanak most nad bezdanom, ali ne treba se plašiti – učio je rabi Nahman iz Vroclava). Iznosim i isečene komadiće tosta sa puterom i kavijarom, kojih se treba ritualno latiti u ponoć, baš kad nas špijunira onaj zvezdooki duh, predstavnik apelacionog suda sudbine. Kad smo već bezbedno u novoj godini, vreme je da pokulja beli mlaz iz druge flaše šampanjca na kojoj piše Veuve Clicquot.

– Ti voliš luksuz – nasmešio mi se u jednom takvom trenutku prijatelj.

– Ne – odgovorio sam najozbiljnije. – Ono što volim je osećaj blagoslova.