Kažu da se istorija ponavlja, a ovih dana verovatno doživljavamo kolektivni deja vu gledajući TV program. Istorija se, imam utisak, kod nas ponekad kondenzuje, odnosno događaji se nabijaju jedni drugima, da izvinite, u dupe kao nervozni beogradski vozači u koloni. Onda počinje besomučno trubljenje i pokazivanje srednjeg prsta, ali kao da tu sliku gledamo sa isključenim tonom, kroz prljavu šajbu, to gluvonemo psovanje u iščekivanju istorijskog susreta Predsednika i Premijera. Mediji pokušavaju da provale da l’ su se sreli, gde se to desilo, a jedina izjava koju smo mogli da čujemo došla je od ministra Lončara – na Saboru učitelja, gde je ministar potvrdio svoju legendarnu reputaciju čoveka koji govori pogrešne stvari na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

Eto, proglašenje kosovske nezavisnosti očekuje se u nedelju, neradni dan u UN-u (da l’ misle da Rusi ne stavljaju veto nedeljom i praznikom), samo dan posle Sretenja, što je praznik srpskog Ustava (najnovijeg, ovog sa kosovskom preambulom). Ispade da na Balkanu fali prazničnih dana, pa zamalo da se poklopi praznovanje otcepljenja sa godišnjicom celovitosti.

Očigledno je da smo u mitskom, kosovskom tv-vremenu, pa da naučimo ponešto o istoriji iz ovonedeljnog tv-programa.

"Ponos Ratkajevih", prva hrvatska istorijska sapunica pristigla je do šestoaprilskog sloma 1941. Pojavio se Tito, glavni junaci su raspeti između osećanja nacionalnog oslobođenja, dolaska Nemaca i Pavelića u zemlju. Komunistima je sve jasno, priprema se otpor, a aristokratija bira da l’ da zbriše il slavno propadne. Najavljuje se progon Židova (koji nikom ništa nisu zgriješili) i Srba (kojima treba vratiti dugove od 1918). Kroz par epizoda stižemo do Jasenovca. U seriji je čak veoma kritički prikazano buđenje fašizma u Hrvata, a emitovani su originalni, dokumentarni snimci dočeka Nemaca u Zagrebu. Ma šta mislio o ovoj papazjaniji, postoji iskustvo američke televizije, koja je temu holokausta u javnost uvela upravo kroz igranu seriju sapunicu. Zrelost jednog društva, spremnost na suočavanje sa sopstvenim zabludama možda počinje onda kada tema tv-sapunice bude Kosovo, Krajina, Bosna, NATO bombardovanje, Sloba, samo kod nas se postavlja pitanje: gde prestaje Istorija i počinje fikcija? Zato nije bez smisla pitanje: koga podržava Džordž Kluni, a koga Kasandra?

Za to vreme, u Beogradu je prekinuta izložba kosovskih umetnika koji su pokušali da preispitaju ulogu idola na Balkanu koristeći savremenu kosovsku ikonografiju. Adem Jašari iz Drenice pojavio se na printovima u Beogradu, a članovi Obraza su organizovali demonstracije, prekinuli izložbu i doneli svoj uradak, sliku Legije u prirodnoj veličini. Slikom na sliku, kao na HTV-u devedesetih. Potpuno je jasna obostrana frustracija ali, svojevoljno ili ne, u umetničkom smislu cilj je postignut, jer obe strane mašu slikama svojih heroja glavoseča koje ističu poput praistorijskih totema.

Sledeća reinkarnacija je vezana za postavljanje bombe u Merkatoru, desetak metara od centra policije u Novom Beogradu, a tu su, kažu, i prostorije BIA. Polupano staklo i penzioneri koji su ujutro pošli po ljubljanski polubeli asocirali su na zvuke NATO bombardovanja. Bojkot robe sada se iskazuje bacanjem bombi, a u ovakvim slučajevima uvek otvoreno sumnjam da se radi o huliganima. Huligani nisu spontani ni na stadionima, ako ne verujete pogledajte "Insajder". Oni bi u staklo zafrljačili kamen i zbrisali, jer su dvaes’ metara od pandura, ovo je neko lepo namestio da pošalje poruku i Slovencima, ali i nama i onim penzionerima koji ujutro odlaze u Merkator. Ta zgrada nije samo hipermarket, već simbol ubrzanog kretanja Srbije napred ka EU posle 2000. Proteklih meseci prema očigledno instruisanim glasinama iz tabloida tu je navodno orgijao zemunski klan, otimana i drogirana su deca, a čak pamtim da je Merkator, navodno, bio na meti Al kaide. Verovatno je Bin Laden minirao i automobil direktorke Merkatora Srbija u Novom Sadu, a posle toga u Futogu pokušao da prekine promociju "Peščanika". Nema tu ništa spontano, toliko smo za ovolike godine valjda naučili.

Istorija se na tv-programima pojavljivala u različitim kvizovima znanja. Sa ženom u "Milioneru", sa decom u "Đaku petaku" ili kvizu "Čik pogodi" mogli ste da primetite kako nam znanje iz istorije i nije jača strana. Pa kako onda narod koji se proslavio po kratkom pamćenju devedesetih, rupom u znanju iz školskog predmeta istorija, neprekidno pokazuje potrebu da istorijom opravda svaki svoj iracionalni postupak?

Ako se već nismo dogovorili šta nam se desilo, svako može da tumači prošlost kako mu odgovara u određenom trenutku, a kako se ta nauka zove, to još ne znam, samo istorija sigurno nije.