Stara je stvar da je alkohol najmoćniji mas-medij na Balkanu, i da je u ovoj zemlji osnovni sukob interesa i rakija i pivo. No, davno smo prošli vremena kad je dovoljan bio tradicionalni sedativ pivce za živce, od Miloševićevog doba rade tablete i energetska pića. U potrošačkoj postđinđićevskoj Srbiji najranijeg XXI veka, vrenjem stranog kapitala razmahnute pivare kroz inflaciju muzičkih festivala nose neke od najmasivnijih zabavnih događaja. Tačnije, piva su učesnici a muzika tek jedan od glavnih programa.

Leta 2003. Belgrade Beer Fest/BBF uzleteo je s promoćurnom parolom OktobEr u avgustu, na donjem Kalemegdanu nabujavši među najživopisnije kulturno-turističke događaje u našem glavnom gradu. Regionalni, petodnevni, limeni/konzervirani, višebinski, besplatnog ulaza neki dan se premestio na Ušće koje su već ugazili Sloba, CeCa, Stones i Police. Luna-park, mnogima privlačniji od nastupa na binama, potvrđuje trend ‘sredokraća EXIT-a i Sabora u Guči’, a rastuća gužva obeležena je i incidentima kontra bezbednosti posetilaca, pa se organizaciona Kulturna mreža mora ozbiljno baviti i time.

No, muzička koncepcija je ovde puno zanimljivija: ex-YU a s rastom i pravi strani izvođači, i mladi i stari, i jahači ploča i strašni svirači, svakorazno svega da ne iznenadi ni sled Oružjem protivu otmičara – Nervozni poštar – Vrelo – Đorđe Balašević tribute band. Ukupan utisak o takvoj smotri retko je više od pukog zbira sastavnih delova, a derivativnim/drugorazrednim čini ga ponavljanje izvođača iz godine u godinu, brojni omaž-sastavi, i dovođenje ocvalih zvezda već potrošenih na drugim domaćim festivalima. Ali ima i prednosti: opuštencija među izvođačima, veći udeo starih numera, stilsko šarenilo odraženo i ‘nespojivim’ publikama/naraštajima, i… dobra zabava.

PIVO S ROZI: Neka elegantnija/skuplja strana piva, sve u skladu s propisima oglašavanja, ‘obojila’ su sopstvene pomodne priredbe, ali Jelen Pivo Live (dalje: JPL) pred kraj 2006. krenuo je iz natiskanog SKC-a, prošlog leta protrčao podno Kališa i evo stigao u srce grada, sve brutalno brendiran, gitaristički naspram energetike novijih napitaka.

I tako, dve večeri prošlog vikenda na malom stadionu Tašmajdan u bolnoj tranziciji, JPL br. 3 okupio je više od 10.000 posetilaca (ulaznice 1250 i 1450 din.), zbog kojih je zatvorio pogibeljni tunel a postavio velike montažne stepenice za silazak s tribina u parter. BBF i JPL karakterišu ozbiljne, glomazne produkcije, satnice kojih se drže bolje od suparničkih šenlučenja, i trebalo bi da imaju još kvalitetniji zvuk. Ne bi škodilo ni da se polivanju pivom, vlažnim majicama i igračicama-senkama dodaju i takmičenje pivskih stomaka, podrigivanja i sl. A tokom godine, naravno, koncerti kao što je bio Gang Of Four! U međuvremenu, iako EXIT ostaje etalon ‘naj-provoda’ u ovoj oblasti, pivo s rozi priuštilo nam je i neke premijere.

ElOrg i Koja na Tašu imaju i jače od četvrt veka istorije, Brejkersi su tu trijumfovali pre više od deset godina, ali pre svih njih i Dina mlađeg i Igija starijeg – od domaćih par novijih, nadajućih bendova (Shiroko, Repetitor), sada već srednjegeneracijski Jarboli, pa tri najžilavija iz Novog talasa (Električni orgazam, Disciplin A Kitschme, Partibrejkers), i njihovi hrvatski takoreći ispisnici Majke, zatim tri američka sastava međusobno izukrštanih istorija. Potonji iz SAD kao i Majke su obnovljeni/oživljeni, navodeći da stvarno poverujemo Rokenrol je večan dok su mu starci držeći. Pre za strasne nego sladokusce, naoko neuništivi Goran Bare sa svojim Majkama ni u prethodnim životima, nažalost, nije se često ukazivao u Beogradu, a sad eto umeju i izštekani. Kontroverzni, na kraju ipak podbačeni Ivan Dendo (Evan Dando) i bilo koja pratnja pod firmom Lemonheads uz njegovo pevanje više je uspomena na fini pop prethodne decenije, najbolje zapamćen po obradama, negoli kao oslonac grunge-odseka. Dinosaur Jr. takođe je značajan za alternativnu scenu, ali još ‘80ih; činjenica da su gitarista Džej Mesis (J. Mascis) i prvobitna ritam-sekcija sa turneje sa svog kontinenta skoknuli na ovaj nastup govori i o novčanoj zaleđini poduhvata.

Igi Pop-Lazić međutim gostovao nam je treći put, bez obzira što je njegov ljubimac Koštunica dr Vojislav u međuvremenu otišao u trash deep garage. Kada su sveže obnovljeni Iggy & The Stooges nastupili na EXIT-u 2004. bilo je draži prvog okupljanja legendarnih, beskompromisnih preteča panka, ali zajednički nastavak potvrđuje da ipak nisu za tako velike prostore. Mr. Musculo Pop je pevački/scenski u boljoj formi od gruvanja braće Ešton (Asheton), nije to oštro kao što bi trebalo da bude, makar i posle 40 sezona, i uopšte – predug je put od No Fun do My Idea Of Fun. Rađe bih opet onog solo Igija, mada nam je prvi put bio na Sajmu, nekoliko država ranije.

Nepretenciozni provod za mase je sasvim OK, posebno ako bi se točeno toliko odomaćilo da ga ne nestane baš dok Cane sedi(m) s ortacima… i ispija(m) pivo. Rešenje za osveženje još uvek može da uključi 5 piva u sebe, mada u iPod nikako ne idu novčići. Ako još i zaplešete, neće vas boleti noge od piva.