Puna nam je istorija, bliža i dalja, bunta i bundžija. Shodno tome, i istorija srpskog filma ne manjka primercima pobune kao motivima filmske priče. Istina, što se više približavamo današnjem danu, takvih primera je sve manje i manje. Evo i dokaza:

Bezmalo čitav fundus dela sa temom okupacije i Drugog svetskog rata mogao bi se svrstati u temu pobune. Njihovi autori su se prihvatili motiva pobune u tada ideološki prihvatljivom pa i lukrativnom ključu, zbog čega ćemo ovaj soj ostaviti po strani uz napomenu da tu ne spadaju filmovi o borbi ilegalaca, na primer vrsni i veliki filmovi poput Osma vrata Nikole Tanhofera, Vetar je stao pred zoru Radoša Novakovića i Bomba u 10 i 10 Časlava Dajanovića. Jugoslovenski film (i srpski kao njegov najzamašniji sastavni deo) morao je da sačeka tek ovdašnji crni talas kako bi primetno konsekventnije upotrebio motiv pobune i preispitivanja sistemski nametanih i ugrađivanih idejnih dogmi i postulata u društvu suštinski i sistematski lišenom sloboda i istinske demokratičnosti, a u sklopu navodne vladavine naroda.

Pojedinačno gledano, u tom smislu najdalje je otišao nedavno preminuli maestro Dušan Makavejev u svojim još od tih dana ikoničnim Misterijama organizma. Ovo remek-delo svetskih razmera, osim što je predočilo nesvakidašnji dar i autorski glas svog ključnog tvorca, do dana današnjeg ostaje jedan od najilustrativnijih i najzdravijih primera ciljano i duboko promišljeno zaumnog filma provokacije, čiji je autor hrabro kidisao na ono što je uvreženo i aksiomski neupitno. S tim u vezi, treba se strpeti još samo nedelju dana kada ćemo u okviru ponude programa Srpski film (Srbija i prijatelji) ovogodišnjeg izdanja FEST-a biti u prilici da pogledamo novi dokumentarni film Gorana Radovanovića Slučaj: Makavejev, upravo na ove i dovoljno bliske teme.

Na planu autorsko-ideološke konzistentnosti i istrajnosti pri bavljenju pomenutom i srodnim temama izdvaja se istinski jedinstveni i neumorni Želimir Žilnik, čiji Rani radovi, briljantni i na današnja gledanja, predstavljaju epitom ovdašnjeg buntovničkog filma o pobuni kao korenu i porivu svega smislenog i zbilja životnog. Ukoliko se Žilniku ali i brojnim poštovateljima i poklonicima osmehne sreća, u bliskoj budućnosti bismo mogli da napokon dobijemo uvid i u njegov nikad dovršeni film iz 1972. godine Sloboda ili strip, koji se bavi turbulentnim događajima koji bi mogli da, između ostalog, izrode i snage prave i nekalkulantske radikalne levice.

U ovom brzom premotavanju istorije srpskog filma neizostavno treba zastati i kod Kokana Rakonjca a posebno njegovih filmova Pre istine i Nemirni. Posebno ilustrativan za temu ovog teksta je dugo skrajnuto ostvarenje a sada cenjeni klasik Mlad i zdrav kao ruža Jovana Jovanovića, film koji dobar deo novih generacija filmofila i filmskih autora prepoznaje kao možda i najsvetliju i najprivlačniju tačku po toj osnovi. Isprva prilično enigmatično predstavljeni, predmet i meta pobune u ovom filmu, rigidni sistem, iz scene u scenu postaju sve jasniji. Sa današnje tačke gledišta, posebno je zanimljivo u kojoj se meri nedavna Nokturama, film istaknutog francuskog autora Betrana Bonela o grupici radikalnih aktivista koji podmeću razorne bombe širom udarnih gradskih kota Pariza, mestimično podudara sa pomenutim Jovanovićevim filmom, naravno, posve slučajno: mladi anarhisti se u oba filma "provode" u aranžiranom izobilju konzumentskog raja robnih kuća u slično koncipiranim prikazima.

Temom pobune i nepopravljivo sporopuzajućih pobuda za pobunom ovdašnjih intelektualaca postojano se bavio i Miloš Miša Radivojević, što je najevidentnije u njegovim klasičnim ostvarenjima Dečko koji obećava i Kvar, gde pojedinac ustaje protiv represije prizornosti i građanske bezličnosti, dok tiše i kriptičnije odjeke individualnog bunta i samotničkih pokušaja borbe protiv sličnih jarmova nalazimo i u njegova dva filma iz ovog veka – Buđenje iz mrtvih i Odbačen. Ovde bi se moglo naći mesta i za tihi kultni klasik iz opusa Slobodana Šijana, urnebesnu komediju pobune Kako sam sistematski uništen od idiota, izraslu iz proze Mome Dimića i sa neponovljivom glumačkom bravurom Danila Bate Stojkovića u ulozi prekaljenog i nekako uvek skrajnutog revolucionara-amatera sada u viru šezdesetosmaške pobune protiv crvene buržoazije i društvenih nejednakosti. Donekle se u ovaj niz uklapa i nedavno restaurirani Miris poljskog cveća Srđana Karanovića, koji se odlučio za valdenovski beg u pravcu suprotnom od onog kojim je krenulo neposredno i posredno a vazda pokorno i konformističko okruženje glavnog junaka, cenjenog prestoničkog glumca, kao i veći deo civilizacije. Sa samog početka mitskih i nezaobilaznih devedesetih godina prošlog veka je i do dana današnjeg voljeni i u dobro ime pominjani Crni bombarder Darka Bajića, koji je motiv pobune protiv neslobodnog i nedemokratski ustrojenog društva i nagoveštaj (nužnog) građanskog sukoba/rata u danima svekolikog prevrata ukrstio sa ehom videospotovskog izraza znanog iz čuvenih Vatrenih ulica Voltera Hila. Istini za volju, motiv pobune sreće se već i u njegovom debitantskom celovečernjem igranom filmu, u Direktnom prenosu.

I to bi manje-više bilo sve vredno pomena na ovu temu iz prošlog veka.

U 21. veku, do današnjeg dana, snimljena su samo dva zaista konsekventna filma na temu antiestablišment pobuna. Prvi, Stara škola kapitalizma Želimira Žilnika iz 2009. godine, očarava srčanošću i nepatvorenom brigom za prezreno i uniženo radništvo konačno spremno i na krvav boj protiv nove vlasničke elite. Drugi je glasoviti igrani debi Mladena Đorđevića, zasluženo kultni film Život i smrt porno bande. U njemu je Đorđević kroz turobni prikaz neželjenih avantura i stradanja članova ad-hoc sastavljene grupe otpadnika, provokatora i nemirnih duhova, pripadnika porno bande koja je poželela da razdrma Srbiju i da ustane ponajpre protiv stega malograđanskog kvazimorala, da bi ubrzo zašla u samo srce ovdašnje tame, napravio istinski filmičnu priču, inteligentnu a nabijenu emocijama i silnim implikacijama, promišljeno provokativnu, polemičnu povest sa povodom i osnovom, film teze i ideje sa kojima je pravi gušt polemisati, naslonjen na tradiciju srpskog neposlušnog filma, ali i sa diskretnim otklonom u odnosu na ovdašnju filmsku tradiciju.

Elementi pobune se u nekoj meri mogu detektovati i u Neposlušnima Mine Đukić, gde motiv pobune i njime iniciranog pokušaja bekstva put ličnog oslobođenja i emancipacije od tipskog i uvreženog, ide ruku pod ruku sa estetizacijom kakvu mahom znamo iz skorijih američkih i francuskih filmova. Ovde mora biti pomenut i (nažalost) nikada dovršeni i/ili prikazani zlosrećni film Revolt Aleksandra Rajkovića, bezbudžetski film nastajao u gerilskim uslovima koji je još od, recimo, 2009. u viru beskonačne postprodukcije, a reč je o filmu koji bi možda i najdirektnije popunio zjapeću prazninu o kojoj je u ovom tekstu reč, budući da zaplet govori o grupi mladih ljudi bez perspektive koji, nezadovoljni svojim životom, rešavaju da podignu revoluciju, a pominjan je i upad u Skupštinu.

Imajući u vidu ne samo lična gledalačka očekivanja i preference, značajnih filmova sa pobunom kao važnim motivom u srpskoj kinematografiji je nerazumljivo malo za narod koji se vidno ponosi svojim inatom i za društvo koje svako malo podseća na svoje slobodarske poduhvate, potencijale, pa i potrebe. Zašto se pelcer pobune iz stvarnosti slabo primio u rastresito tlo motiva i tema srpskog filma današnjice?

Moguće zato što ni film nije ostao lišen upliva eluzivne tržišne logike koja, između ostalog, u značajnoj meri računa upravo i na konformizam umetnika/stvaralaca, ali i na inertnost, reakcionaran ukus i suštinsku sklonost većine konzumenata njihovih dela ka prvenstveno niskozahtevnim i lako svarljivim sadržajima. Pobuna se, prirodno, teško vari i uklapa u takvo stanje stvari. Kako je kod drugih? Na primer u velikoj i slobodarskoj Francuskoj već pomenuta Bonelova Nokturama naišla je na prilično nerazumevanje producenata i distributera, što je za posledicu imalo tek privid pune kino-distrubucije filma, inicijalno golemih ambicija i s aurom značajnog i poznatog autora.

Recimo na kraju da nade ipak ima. Jer, u narednom, već najavljivanom novom filmu Mladena Đorđevića radnog naslova Prvi maj, čije bi snimanje trebalo da krene tokom ove godine, bunt će zaigrati značajnu ulogu. Videćemo.