Nedavna premijera Čehovljevog Ivanova u Ateljeu 212 (koprodukcija sa festivalom Grad teatar Budva), prva je u novoj beogradskoj pozorišnoj sezoni. Ivanova igra Svetozar Cvetković, što je povod ovom razgovoru, ako je uopšte potreban konkretan povod za intervju sa poznatim glumcem.

Cvetković je jedan od nekoliko najboljih jugoslovenskih pozorišnih glumaca (pogledati Art, Karolinu Nojber, Ledu, Jegorov put, Ivanova). Popularan je i poznat od početka karijere zbog filmskih uloga (Mister Montenegro, Na putu za Katangu, Vreme čuda, Gluvi barut, Ni na nebu ni na zemlji…), a glumio je i u inostranstvu. Otkako je pre pet godina postao upravnik Ateljea (izabrale ga kolege), u srpski pozorišni život uveo je stil japija, a u svoje pozorište savremeni evropski repertoar, predstave koje su proglašavane najboljim u sezoni, gostovanja po Evropi i bivšim republikama SFRJ, nagrade i veće plate. Nastavio je da glumi u svom pozorištu i u produkcijama budvanskog festivala. Za ulogu Jegora nagrađen je na ovogodišnjem Sterijinom pozorju i na budvanskom festivalu. Pre nekoliko dana u Vršcu na devetoj Pozorišnoj jeseni dobio je nagradu za ulogu Urbana u Ledi.

"VREME": I Urban i Ivanov su ljudi iz prošlih vremena, ali to ne umanjuje njihovu prijemčivost. Šta ih po vama čini savremenim?

SVETOZAR CVETKOVIĆ: Potpuno dva atipična antiheroja u svetskoj dramaturgiji, koja ne pripadaju ni društvu ni sistemu u kome žive i koje taj sistem odbija, dobar su povod da čovek počne da se bavi razmišljanjem zašto su ti ljudi postali takvi i koje njihove osobine može da nađe u sebi a mogle bi da se reflektuju na likove koje poznaje. Kod publike postoji identifikacija sa obojicom. Želja jednog čoveka u publici da se razlikuje od opšteg miljea kome pripada, od opšteg razmišljanja u koje je uveden, želja jedinke da se izvuče iz histerije masovnih ubistava i revanša još gorim ubistvima, iz globalnog sistema vrednosti u kome ako gazda kaže da je to dobro, svi moramo da poverujemo u to i da krenemo na tu stranu, stvara htenje da se identifikuje sa likom koji se razlikuje od okoline. Zato mislim da je individualizam ono što je najsavremenije kod Ivanova i Urbana.

Jedna od osobina koja vas razlikuje od kolega, koju vam zameraju ali i zavide na njoj, jeste distanca prema emocijama. Vi na sceni ne krijete da ne proživljavate emociju, ne krijete da glumite, ne mistifikujete posao.

Ne mistifikujem zato što sam isuviše dugo u njemu. Mene posao i ritam preko dana dovodi dotle da jedva čekam da se nađem na sceni i da tamo ispustim sav svoj višak pozitivne i negativne energije na način koji je eventualno plodotvoran. Ovo što radim kao upravnik je posao kao što je posao i kad izađem na scenu. Voleo bih da ljudi shvate da je gluma posao od koga mi živimo, posao koji može da se uradi bolje ili lošije. Protiv sam mistifikacije bilo kog posla, mada su ljudi skloni da na glumce gledaju kao na bele medvede koje treba paziti jer – to su osetljiva bića. Jesu, ali su i bića sklona raznim porocima koji ih zapravo demistifikuju na najružniji mogući način.

Mnogo unazad, a tako je i danas, bitan kriterijum prilikom imenovanja upravnika ustanova kulture bila je stranačka pripadnost. Vi ga ne zadovoljavate, ali ste izabrani i dobro sarađujete sa već trećim ministrom i sekretarom kulture.

Od garniture koja je postavljena pre pet godina, kao posledica prvih političkih promena, ostali smo samo upravnik Bitef teatra Nenad Prokić i ja. Pristao sam da se bavim ovim pozorištem na nagovor ansambla, i naravno da moj pristanak nije imao veze ni sa kakvim političkim odlučivanjem. Činjenica je i da smo dobar deo posla obavili pod vlašću koja se smatra zločinačkom, korumpiranom. Znači, ja jesam radio sa tom i takvom vlašću zato što sam bio na tom mestu, ali sam istovremeno radio i sa gradskom vlašću koja je tada bila pod jednom drugom partijom a koja sad nije ni parlamentarna. Trudio sam se da sa svima njima uspostavim dobar odnos – kako bih inače radio. Ideja vodilja mi je bila da bi u svetu to bilo normalno ponašanje. Znao sam da smo mi nezavisna institucija i da politika nikako ne može da utiče na nas. Čak mislim da je prethodna vlast na jedan tačan način vodila računa da se po pozorišnom svetu puno ne talasa, znajući da ovde ne postoji zadovoljstvo, a da nezadovoljstvo nije takvo da bi navelo ljude odavde da omasove neki pokret, tolerišući čak svaku vrstu provokacije na sceni, znajući da na daskama ima desetak a u publici oko četiri stotine ljudi koji nisu masa koja menja politički sistem. Tako da mislim da je ta igra sa vlašću i vlasti sa nama bila na obostrano, nažalost, zadovoljstvo. Ja i Nebojša Bradić, upravnik Beogradskog dramskog pozorišta, potpisali smo sa gospodinom Simićem onaj čuveni ugovor deset dana pre izbora o finansiranju, ugovor zbog koga su svi govorili da učestvujemo u predizbornoj kampanji SPS-a. Ja ne pristajem da mi neko kaže da učestvujem u predizbornoj kampanji ukoliko nisam na toj strani. Ali pristajem da potpišem ugovor koji obavezuje da se legalna institucija ovog drušva kao što je Atelje finansira od strane legalne institucije kao što je Ministarstvo za kulturu. Inače, Ministarstvo je ispunilo svoje ugovorne obaveze, finansiralo je gostovanje Porodičnih priča Biljane Srbljanović u inostranstvu. Spreman sam da sa novim ministarstvom opet potpišem novi ugovor kojim nećemo potpisati nikakvo održavanje mira u ovom društvu niti kolaboraciju sa ovim ili onim sistemom, nego samo potvrđivati našu vrstu umetničke slobode. Eto, to je meni cilj, i ako neko u tome vidi saradnju sa režimom, nemam ništa protiv.

Zimus je objavljivano da se, pored gospodina Branislava Lečića, razmišljalo i o vama kao o novom ministru kulture. Da li je to bila špekulacija ili ponuda?

Iskreno rečeno, jeste, bilo je razgovora o tome. Ja sam u tom momentu u Ateljeu počeo da radim značajan projekat, Ledu Miroslava Krleže. Nisam ga samo opremao i producirao nego sam i glumio u njemu. Nije tu bilo velike priče, niti bilo kakvih pritisaka, stvar je postavljena kao tema i ja sam na tu temu odgovorio ostajanjem u Ateljeu.

Kako ste rešili probleme viška zaposlenih i plata? Iz Ateljea se o tome nije čula nijedna žalba nijednog vašeg člana.

Mi nismo "kabasti" kao što je Narodno pozorište, pa ipak imamo višak zaposlenih. U decembru prošle godine glumac je imao platu 60 do70 DEM, sada ima 300 do 400. Znači, trend povećanja plata je, objektivno, u velikom porastu. I ako tako ostane, za godinu dana doći će do1200 DEM. Ono što sam ja želeo da uradim jeste to da funkcionišemo ekonomskije nego do sada. Zatim: trudili smo se da broj ljudi koji nisu stalno zaposleni svedemo na minimum. Nemamo dugovanja ni nepokrivenih troškova, trudimo se da honorari budu podnošljiviji, a sve to da bih skrenuo pažnju jednom delu ansambla koji oseća veliku nesigurnost kad je reč o slobodnom statusu pa su bezrazložno uplašeni. Voleo bih da ceo ansambl bude pod ugovorom sa Ateljeom i siguran sam da bi tada svako mogao mesečno da dobija od 20.000 do 30.000 dinara. Eto, zato mislim da nema nekog ko bi nas ogovarao ili nazivao crnim trgovcima devizama ili materijalistima, čime se manipuliše u nekim drugim sredinama.

Vaš recept deluje jednostavno, zašto ga ne prosledite drugima?

Na sastanku svih upravnika srpskih pozorišta predložio sam kako da prema tadašnjim zakonima skinemo veliki balast koji nam je ostao kao recidiv sistema poslednjih 30 godina koji je dopuštao čoveku u instituciji da potpiše ugovor o radu na neograničeno vreme, da ne radi, i da mu niko ne može ništa. Bio sam zagovornik da ne ostanemo svi tu, ali da svi živimo bolje. Razni sindikati, nezavisni i zavisni, povikali su da hoću da izbacim ljude na ulicu. To nije bilo tačno, prema tadašnjim zakonima svi bi dobili dvogodišnje plate, što znači sigurnost barem šest-sedam meseci dok se ne snađu. Ali, taj zakon se promenio, smišljeno, bio bi to veliki odliv sredstava, pa sad kad nekog otpuštate možete da mu date dve do pet plata. Da, mogu, pa da završim na vešalima! Zato sam uspostavio ovakav sistem: oni koji su ovde zaposleni neka rade maksimalno, plate ćemo da dižemo koliko god možemo u zavisnosti od dotacija koje su mnogo više nego što su bile, pa da vidimo šta možemo ekonomski da uradimo, pre svega od prodaje karata.

Pozitivno ste govorili o odnosu crnogorske vlade prema budvanskom festivalu i crnogorskom narodnom pozorištu, a istovremeno zastupate tezu da kultura ne sme da bude na državnim jaslama.

U ekonomski jačim društvima država bi morala da finansira kulturu, ali mi nismo ekonomski jaki. Crna Gora je ipak mala sredina, pa su kulturne institucije, one najsnažnije, vezane za Vladu i Vlada se trudi da preko kulture promoviše svoju politiku tako što obezbeđuje da se tamo odvijaju programi koji će je promovisati. Ovde to nije moguće, ali je pitanje kada će se desiti. Ako me pitate da li je jednostavnije finansirati se sada ili pre godinu dana, bilo je mnogo lakše tada. Novac nije vredeo, a velike kompanije su bile u poziciji da nam ga daju više nego danas kad novac vredi. Ja sam pobornik situacije da novac vredi, bez obzira na to što nam ga zato neko teže daje. Barem znamo šta koliko košta, moramo da budemo spremni na povećanje cene ka nečemu što je evropski nivo. Da život, ma koliko, zato što je skup bude neizvestan, ali izvestan zato što će onaj ko radi moći i da zaradi. Verujem da je to tako u svetu.

Za ovu sezonu, a povodom 45 godina od osnivanja pozorišta, najavili ste Čudo u Šarganu, kult predstavu Ateljea. Da li vas opterećuje stara slava Ateljea?

Stara slava postoji samo u priči, kao neko sećanje. Šargan je bio na repertoaru pre 26 godina, malo ko se seća te predstave. Pri tom, to je antologijski tekst, već je ušao u domen klasike, i odlučio sam da ga sada radimo sa Dejanom Mijačem. Zato ne znam da li bih postavljanje Šargana nazvao vraćanjem stare predstave ili otkrivanjem onoga šta može da nam se desi sa tim komadom u vremenu u kome živimo.

Atelje je gostovalo u Hrvatskoj dok još niko nije tamo odlazio. Sad najavljujete saradnju sa Tomažom Pandurom. Da li je to pokušaj povezivanja nekada bliskih kultura?

Ti su pokušaji isključivo lične prirode, ne državne, to su umetnička prijateljstva, ne samo sa Tomažem nego i sa ljubljanskim SNG-om, sa Janezom Pipanom, sa kojim planiramo veliku razmenu. Oni bi u februaru u pet večeri igrali pet predstava na našoj sceni, a mi bismo u aprilu kod njih uradili isto to. Saradnja oko zajedničke predstave Karamazovi sa Tomažem će biti vezana i za neke svetske festivale i putovanja. Eto, to je jedini cilj te priče o nama i Slovencima.

Da li mislite da ste zbog obaveza nešto propustili, izgubili? Šta vam je kao upravniku najteže?

Najteže mi je što sam se odvojio od porodice. Mislim da jedno s drugim ne ide. Više sam vezan za sve ovo ovde nego za ono što bi bio moj lični plan. A pogotovo mi je teško što nisam sa ćerkom koliko bih želeo. Ona je sad treći razred osnovne škole, zajedno idemo ujutro u školu a posle škole ona dođe kod mene i radi domaće zadatke, porodični život između mene i nje sveo se na to. Ako sam nešto propustio, propustio sam nivo nekog ličnog i emotivnog doživljaja koji bi čovek da ne radi ovaj posao mogao da doživi. Bojim se da mi je privatnost, koliko god da sam je čuvao, zbog ovog posla zapostavljena.